Kada biste nas pitali koje pesme se najpre setimo kada se spomene stari gramofon, odmah bi izletela numera Stounsa koja se zove The Last Time. Ako se pitate sa kog je albuma, odmah da vam kažemo da je nećete naći ni na jednom od izdatih već se radi o singlu iz 1966. godine (jedan od nas ima celokupnu diskografiju uključujući i hronološki svaku „singlicu“, na žalost, samo u digitalnoj formi). Kasnije su optuženi da su iščupali rif iz tradicionalne gospel pesme This May be the Last Time u izvođenju The Staple Singers, što naravno i jesu uradili, ali je potvrda došla tek 2003. godine kada je Kit Ričards izjavio da su Stonsi i zvanično „krivi“. Međutim, ova numera je urađena koristeći se tzv. „Wall of Sound“ ili „Spector Sound“ tehnikom (specifičnim zvukom koji je osmislio Fil Spektor dugogodišnji producent Bitlsa, Leonarda Koena, Ramonsa) koju je on nazivao i Vagnerijanskim (po Rihardu Vagneru) pristupom muzici, te je zbog toga drastično drugačije zvučala.
Da vam kažemo još nešto što nema veze sa današnjom numerom, Spektor je bio veoma problematičan momak tih dana, a kao zanimljivost izdvajamo jedno posebno ludaštvo. Naime, bio je poznat po tome da je „vadio pištolj“ na Lenona, Koena, ali i na Debi Heri, nešto slično uradio je i Ramonsima. Kada su radili na albumu End of the Century Di Di Ramon je iscpljen krenuo je kući da bi odmorio, ali je Spektor izvukao pištolj uz reči „You’re not going anywhere..“ zaključao ih u studiju i nije ih puštao sve dok nisu odsvirali onako kako bi njegovom pefekcionističkom uhu odgovaralo.