I dođe godina nova 2017. po redu. Novi januar, novi dani i nove odluke. Opet smo na početku. No, ovaj put ne bih o večitim odlukama, o kretanju od nule. Sledeće redove bih želela da posvetim svim onima koji su u priču zvanu ljubav za sva vremena ušli prepuni želja, očekivanja, koji su u zajednički život ušli kao u novu godinu – puni nade, vere i ljubavi.
Ova priča je posvećena svima onima koji svojom predanošću i posvećenošću uvek iznova uspeju da se vrate u ono fino, romantično vreme kada su započinjali ljubav. Svima onima koji, ma koliko godina imali, su u srcu dovoljno mladi da urade sve što su planirali kad su maštali o zajedničkoj sreći.
Sve ono za šta na početku nisu imali novca.
Sve ono za šta je uvek malo vremena nedostajalo.
Sve ono što su ostavljali za kasnije.
Posvećena je i onima koji se na tom putu izgube ili umore.
Posle godina zajedništva ponekad naiđu i krize. Sve ono što smo želeli u jednom trenutku učini nam se bezvredno i besmisleno. Učini nam se da su niti koje nas vezuju za našu ljubav zauvek postale toliko tanke da ih jedna pogrešna reč ili potez zauvek mogu prekinuti. I, dođemo u dilemu – da li je vreme na neki novi početak, reset, novu godinu, novi život… ili je vreme da se sistem reinstalira, da se stvari poslože drugačije, preispitaju vrednosti, preurede prioriteti i ipak pokuša još jednom.
Jer… koliko god rekli da je teško krenuti od nule, još je teže kada su iza vas godine, nekad i decenije. Zato je veći podvig i radost ako uspete da spasete ono zauvek. Ili ako barem znate da ste dali sve od sebe. Posle toliko godina lako se zaboravi kakav je bio početak. Šta smo sve uneli u priču i sa kakvim smo se to snovima upustili u zajedničku plovidbu.
Znam, treba imati hrabrosti pa otići.
Ali, treba imati još više hrabrosti pa pokušati još jednom.
Setiti se zašto smo tu osobu zavoleli.
Setiti se svake lepe stvari koju smo zajedno uradili.
Setiti se svega lepog što nismo stigli da uradimo.
Setiti se i trenutka kad smo počeli da se udaljavamo jedno od drugog.
Setiti se šta mi to nismo u tom trenutku uradili.
Setiti se… i podvući crtu.
Ne tražiti krivca, jer stvari su se već otrgle kontroli.
Tražiti oproštaj za sebe i za onu drugu stranu.
Sesti i pričati.
Pričati o svemu.
Pričati i sećati se samo lepih stvari.
Pričati čak i ako ste potpuno sigurni da više nema ni onog najmanjeg zrna
koje bi obnovilo vašu ljubav.
Pričati i dogovoriti se kako dalje.
…
Jer nikad ne možemo znati kada će doći taj poslednji trenutak posle kog više
nema reči.
Pričajmo. Ljubimo se. Delimo. Radujmo se. Živimo. Dan po dan. Svaki dan.
Nije ova priča samo za one koji su godinama zajedno.
I nije samo za one koji imaju decu.
I nije samo za one koji su venčani.
Ovo je priča za sve ljude koje veže ljubav.
Ovo je priča za sve one koji nekog vole.
Za sve one koji su prestali da vole.
Za sve one koji veruju da vreme uvek učini svoje.
Ne učini. U stvari učini.
Propustimo pravi trenutak.
Kajemo se zbog svega što nismo rekli.
Kajemo se zbog svega što nismo uradili.
Na kraju kajemo se i što smo bilo šta počeli jer nismo umeli da završimo.
Da nas ne bi pojelo vreme i kajanje, pričajmo.
Dobro jutro, dobar dan, laku noć…
Volim te, nedostaješ mi, mislim na tebe.
Danas popuštam ja, sutra malo ti.
Osluškujem tvoje želje kao i ti moje.
Volimo se.
Ne volimo.
Pričamo.
Pamtimo lepo.
Da nas ne pojede vreme.
Da nas ne dotuče kajanje.
Volimo se.
I nije bitno kada je priča počela – važno je koliko vas osoba pored vas još uvek inspiriše i motiviše da svakog dana budete dobri, nasmejani, srećni i zahvalni.
I, ako ste se u priči malo zaglavili, ako ne znate ili ne umete sami dalje, ako ne možete da se izborite sa sobom, sa kajanjem, propuštenim prilikama, lošim snovima, progutanim rečima, neizrečenim istinama, prećutanim lažima, ako vam treba malo snage, volje, neko da vam pomogne da lakše prođete ovaj put – tu je vaš praktičar cvetnih esencija i samo vama namenjena cvetna kombinacija da vas vrati u balans.
Srećne nove početke i još srećnije nastavke vam želimo.
