Kapuljača je nesvakidašnja priča o ljubavi i identitetu, seksualnosti i odrastanju, patnji i prihvatanju, konvencijama i tabuima.
Ema Donohju je priču Kapuljače smestila u vremenski okvir od sedam dana, u sedamdesete godine 20. veka, u rodni Dablin. Prvog dana u nedelji Penelopa O’Grejdi saznaje da je njena devojka Kara Vol poginula u saobraćajnoj nesreći. Kroz rekonstrukciju njihovog dugogodišnjeg zajedničkog života, putem sećanja koja evocira Pen, autorka je opisala veliku tugu i sve etape žalosti kroz koje junakinja prolazi.
Sećanja i sadašnjost prepliću se u dinamičnom pripovedanju koje je naizmenično depresivno i teško, te ironično i duhovito. Ema Donohju je veliki majstor jezika, a njen lagani i jezgroviti stil čitaoca uvlači u priču veoma veštim potezima. Ema je dobitnica nagrade za književnost „Stonewall“, a bila je u najužem izboru za prestižnu Bukerovu nagradu.
Nepisano je pravilo da pisci koji su poreklom iz Irske, u nekoj fazi svog stvaralaštva ne mogu pobeći od Džojsa i njegovog čuvenog Uliksa. Dok je Džojs u ogromnoj knjizi opisao samo jedan dan proveden u Dablinu, Ema Donohju je priču Kapuljače smestila u vremenski okvir od nedelju dana, u sedamdesete godine 20. veka, takođe u voljeni Dablin.
Te kobne nedelje, dok je Penelopa O’Grejdi očekivala da se njena devojka Kara Vol vrati s letovanja iz Grčke, dočekala je samo obaveštenje o tome da je Kara poginula u saobraćajnoj nesreći i da će njene lične stvari iz bolnice biti poslate na kućnu adresu. Šok koji je zadesio Pen je samo njen, intimni i tajni šok, šok za „cimerku“, jer njihova trinaestogodišnja veza je, za većinu junaka koji se pojavljuju u romanu, bila nepoznata. Ema Donohju, kroz pripovest u prvom licu, otkriva i deo svoje biografije i pokušava da predstavi teškoće kroz koje prolazi svaka homoseksualna osoba koja živi u rigidnom i katolički konzervativnom Dablinu tih godina.
Kapuljača je izvanredno napisan moderan roman koji pogađa ključne tačke i pitanja ljudskosti uopšte. Gubitak voljene osobe i tuga kroz koju pojedinac prolazi u raznim etapama ne poznaje granicu polova. Patnja koja je opisana u romanu i graciozna priča o tridesetogodišnjoj učiteljici pogađa podjednako i muškarce i žene. Ovaj, prema navodu New York Timesa, krajnje šarmantan roman jeste hronika velike i uporne ljubavi između dva ljudska bića. Napisan nepretenciozno i sasvim običnim, svima bliskim tonom, roman svojom dinamikom pripovedanja čitaoca vodi kroz sedam dana bunila i potresenosti koje niko ne sme da primeti u meri u kojoj su prisutni. Posebnu vrednost ovoj pripovesti daju pasaži rezervisani za sećanja na zajedničku prošlost Penelope i Kare.
Penelopa je bila vezana za Karinu porodicu još od kada je otkrila da voli žene, jer zapravo je Karina starija sestra ta koja ju je prva privukla. Međutim, kako je Kejt sa majkom otišla u Ameriku, rizična ljubavna priča razvija se postepeno između Pen i Kare. Stabilna i verna Pen potpuni je kontrast neurotičnoj, agorafobičnoj i nestabilnoj Kari, ali njihova veza je nepokolebljiva i trajna, duboka i prevashodno puna tolerancije i razumevanja. Donohju predstavlja ironično i ujedno simpatično načine na koje tinejdžerke otkrivaju svoju seksualnost, njihov strah i pritisak koji trpe jer moraju da svoju ljubav skrivaju pod imenom „cimerke“. Fizička strast i zanosi koje doživljavaju mlade ljubavnice opisani su ponekad previše detaljno, ali je to u službi otvorenosti i nekonvencionalnosti same autorke i u ovom romanu je samo prednost.
Ako je Pen predstavljala u njihovom odnosu stožer stabilnosti i vernosti, tek nakon Karine smrti ona posustaje i istinski počinju da je bole svi mali „izleti“ kojima je Kara bila često podložna. Pen saznaje da je Kara njihovu vezu predstavljala kao „otvorenu“, kao da su obe slobodne za veze sa drugim ljudima, da nisu monogamne. Ali Pen je znala da će se Kara uvek i samo njoj vraćati, da joj suštinski pripada i da njene afere i flertovi nikada nisu mogli da ugroze jačinu veze koja postoji između njih dve. Pokušavajući da rekonstruiše u sećanjima dugogodišnji život s Karom, Pen prolazi kroz ljutnju, bes, očaj, neizmernu tugu. „Sećanje ništa nije razjašnjavalo. Rekoh sebi kako je malo stvari na svetu tako besmisleno kao raspravljanje sa mrtvom osobom, a to je, uprkos tome što nisam verovala, ona zvanično bila.“
Pen ne uspeva da pronađe dalji smisao bez Kare; proteže se u krevetu da je dohvati, ali bezuspešno; pomišlja da joj se pridruži u smrti. Ali, budući čvrsta i pouzdana, ona će se pobrinuti za sve obaveze povodom sahrane, ne opterećujući Karinog oca i sestru koja je nakon mnogo godina ponovo došla u Dablin.
Kapuljača je dirljiva ljubavna priča, psihološki duboka i romantično tužna pripovest o gubitku voljene osobe i danima koji slede. To je složena, iznijansirana priča o intimnim tajnama junakinje i njenim tegobama koje joj nameće represija katoličke sredine. Kako oplakati voljenu osobu kada niko ne sme da zna ni da je voljena tom „posebnom vrstom ljubavi“?
