Iako postoje različite definicije retorike, različite metodologije njenog proučavanja, svi se slažu u jednom – retoriku nije lako definisati. Postavljaju se brojna pitanja: da li je to nauka ili veština, da li ima svoje polje proučavanja ili je sastavljena od pozajmica iz drugih disciplina, jesu li retorika i besedništvo samo sinonimi ili imaju različito značenje, ima li retorika pogrdnu konotaciju koju joj mnogi dodeljuju ili je leporečje umetnost začaravanja ljudske duše?
Sa druge strane ima autora koji tvrde da je ovakva neodređenost pojma dobra, jer fleksibilnost u tumačenju dozvoljava retorici, kao Alisi u zemlji čuda, da bude koliko god mala ili velika, u zavisnosti od toga koju pilulu neko želi da proguta.
Retorika bi stoga, po mom mišljenju, mogla da bude specifična sposobnost Homo sapiens-a da kroz upotrebu jezika pronađe način i sredstva u cilju uveravanja slušalaca u istinitost neke ideje, a data sposobnost se zasniva na organizovanom, sistematizovanom znanju. Ubediti druge u istinitost nekog političkog, religijskog ili naučnog sistema verovanja, nagovoriti skup da je potrebno nešto menjati ili zadržati postojeće, ubediti sudiju ili porotu da je optuženi kriv ili nevin, predstavljaju samo neke od ciljeva besedništva.
Pored reči koje su osnovni alat u zanatu zvanom retorika, govornik se služi i drugim sredstvima – mimikom i gestovima koji su u funkciji reči. I sama ličnost besednika, njegova ili njena pojava, doprinose ili odmažu opštem utisku. Grčka hetera (obrazovana i slobodna žena, prim.aut.) Frina je bila optužena zbog bezbožništva, jer je poslužila kao model vajaru Praksitelu za skulpturu Afrodite Knidske, te je zato njen branilac i ljubavnik Hiperid zamolio Frinu da se na sudu skine gola. Posle ove primedbe Frina je pribegla nemom govoru tela i zaista se skinula pred porotom. I bila je oslobođena. Porota, koja je bila sastavljena isključivo od muškaraca, verovatno je pomislila – zar ovakva figura da bude osuđena na smrt ili robiju?
Retorika se, uz malo teoretisanja, može podeliti prema različitim kriterijumima, između ostalog prema sadržini, prema načinu pripreme, prema auditorijumu i prema tehnici. Zbog skučenosti ove forme obraćanja, izdvojićemo podelu po sadržini besede, koja je i ujedno najvažnija. Prema ovom kriterijumu besede se mogu podeliti na:
- Sudske (forenzične) – koje su po svemu sudeći najstarije i jedno vreme i najvažnije. Treba napomenuti da je većina starih besednika steklo slavu zahvaljujući, u prvom redu, sudskim govorima. Prema Aristotelu osnovni cilj sudske besede jeste pokazati šta je pravo, a šta nije, te kada presudu donosi pojedinac ili još pre kada odlučuje porota, dobro sročena optužnica ili odbrana može značiti razliku između života i smrti.
- Političke (deliberativne od latinskog delibero – savetovati se, odlučiti) – besede imaju za cilj ubeđivanje većeg ili manjeg broja ljudi u neke ideje i stavove koji imaju politički karakter. Cilj ovakve besede je ubediti ljude u ono što je korisno, a šta štetno. Arena deliberativnog besedništva su parlament, mitinzi, kongresi. Za ovakve govore potrebnio je znanje ali i poznavanje psihologije masa, načina na koji one reaguju.
- Crkvene besede – (omilitika) su besede koje sveštenik upućuje vernicima u crkvi i van nje. Crkveno besedništvo služi učvršćivanju vere, tumačenju Svetog pisma. Ova vrsta beseda nastaje sa prvim hrišćanskim propovednicima. Tokom srednjeg veka, ovaj oblik retorike je bio najrazvijeniji.
- Vojničke besede – su upućene vojnicima u raznim okolnostima npr. pri završetku vojne akademije, prilikom polaganja zakletve, uoči neke bitke. Ove besede imaju za cilj da razviju patriotizam, da podstaknu mržnju prema neprijatelju, utvrde hrabrost i odlučnost.
- Prigodno (epideiktičko) besedničtvo – je obraćanje manjem ili većem skupu ljudi povodom nekih događaja, proslava jubileja, praznika, sahrana. Prema nekim teoretičarima retorike u ovu kategoriju spadaju i pogrdne besede. Za Aristotela svrha prigodnog besedništva je čast ili sramota. One treba da uzdignu nekoga na pijedestal ili pak da ga ocrne, da pokažu štetnost nekog delanja ili mane neke ličnosti. U ove besede spadaju prema klasičnom shvatanju panegirici. Panegirik je naziv za javni govor u nečiju pohvalu, koji se tradicionalno održavao na skupštinama u antičkoj Grčkoj. Tada se po pravilu govorilo o mrtvim osobama, a svrha je bila podstaći sugrađane da slede moralni i drugi primer svojih predaka. Međutim, od vremena rimskog carstva počinje da se sve više koristiti i za žive osobe, a poseban primer je Panegyricus Traiano dictus, koji je senator Plinije Mlađi održao godine 100. za cara Trajana i koji je vekovima kasnije služio kao uzor za sve buduće panegirike. S vremenom je panegirik postao pežorativni izraz kojim se opisuje neumereno laskanje ili neobjektivna pohvala nekoj osobi.
Kao i sve druge podele i ova je prilično relativna, jer postoje besede koje je teško smestiti u neku od ovih kategorija. Naročito je česta politička obojenost nekih govora, koji ne spadaju u političko besedništvo već u prigodno, forenzično, vojno ili u omilitiku. Zbog značaja koje i danas imaju fokusiraćemo se na, za nas tri najvažnije, a to su političke, sudske i prigodne besede.
Političko je ono što ima veze sa državom i državnom vlašću. Treba napomenuti da jedan od tri elementa retorike (govormnik, govor, slušaoci), a to je auditorijum nigde nema toliki značaj kao kod političkog besedništva. Aristotel smatra da se ono o čemu politički besednici govore može svesti na pet principa – prihodi i rashodi, rat i mirodbrana zemlje, uvoz i izvoz proizvoda i zakonodavstvo, što je prilično tačno i za današnje uslove, uzimajući u obzir da je to Aristotel napisao pre gotovo 2000 godina i to u državi od 120 000 stanovnika od kojih su samo desetak hiljada smatrani građanima. Stoga teško da bi se nešto moglo prigovoriti ovom nabrajanju.
Važan element političkog života jeste javno mnjenje koje iskazuje neku vrstu opšte volje naroda. Ali treba reći i to da javno mnjenje ne nastaje samo od sebe, već se formira pod dejstvom propagande, vaspitanja i putem mas-medija.
Naravno da je svima poznat i najbezkrupulozniji Nikolo Makijaveli, italijanski filosof politike koji je došao do zaključaka o tome kako se osvaja vlast. Cilj opravdava sredstvo, surovost se isplati, zlodela se zaboravljaju kaže Nikolo. Narod treba da se plaši vođe, a ne da ga voli. Narod gleda na rezultate, a zaboravlja cenu kojom su plaćeni. Jedna od njegovih preporuka je čim se osvoji vlast, vladar bi trebao da likvidira one koji su mu najviše pomogli, da ne bi dugovao zahvalnost i naravno da ga ne bi ugrožavali.
Još jedan od značajnijih autora teorije retorike je francuski, konzervativno-elitistički teoretičar Gistav le Bon čije je delo „Psihologija gomile“ imalo veliki uticaj na teoriju i praksu politike. Prema le Bonu postoji psihologija masa koja je različita od psihologije pojedinca, u njoj gomila nije prost zbir individua već ima svoje posebno biće i svoje karakteristike. On je bio izdanak aristokratije, bez ljubavi prema Liberté, égalité, fraternité, ili bilo kakvog drugog prevrata. Bio je protiv napretka i opšteg obrazovanja, a naročito se odlikuje animozitetom prema ženama kojima, kako kaže, ne priznaje bilo kakve inteletualne spodobnosti. Zakon duševnog jedinstva, koji karakteriše ponašanje masa, prema Le Bonu, se sastoji u tome što je masa bez obzira na to koliko inače raznovrsna bila, prožmana istim osećanjem i istom psihologijom. Pod uticajem ambijenta, zastava, muzike i posebno pod dejstvom govora vođe, raznorodni skup se pretvara u biće koje ima posebnu svest. Tada ljudi gube svoj Ego i počinju da podležu masovnoj psihologiji. Treba voditi računa o tome da svaki skup nije podjednako podložan psihologiji gomile. Le Bon smatra da su anglosaksonci manje skloni kolektivnoj maniji (trebao je da sačeka koju deceniju pa da se upozna sa delirijumom fudbalskih navijača).
Na ovom mestu bi se trebalo osvrnuti i na ulogu marketinga i PR-a, međutim da ne bih dužio, uputiću čitaoce na izdanja poput „ALO“, „Informer“, „Kurir“ za primere iz prakse.
Sledeća vrsta besede koja zavređuje pažnju i koja je osobito značajna za advokaturu jeste sudsko ili forenzično besedništvo. Da ne dužim previše sa činjenicama i zakonskim argumentacijama, što bi prosečnom čitaocu bilo jako dosadno, osvrnuću se na ono što je pravilo kod istupanja pred svakojakim auditorijumom pa i sudom i koje ne trpi izuzetke, a to je poštovanje suda i sudije. Postavlja se pitanje na šta bi trebalo obratiti pažnju prilikom obraćanja sudu?
Advokat treba da deluje smireno, otvoreno i iskreno. Pitanja treba postavljati jasno i nedvosmisleno i na sličan način davati odgovore. I u krivičnoj i u građanskoj parnici treba predvideti argumente suprotne strane pa ih ili unapred obesnažiti ili pripremiti odbranu. Naš krivični postupak, da malo privatizujem ovaj tekst, daje mogućnost odbrani da održi završnu reč, ali u anglosaksonskom pravu tu privilegiju ima tužilac, te bi ovaj oportunizam trebalo iskoristiti u obraćanju sudu i remizirati osnovne argumente i dati završni udarac.
Navešću jedan primer savršene upotrebe znanja i inteligencije. Čuveni italijanski advokat Karnulati se godine 1952. prihvatio odbrane jednog slaboumnog čoveka koji je posegnuo za kamenom i to na decu koja su se „sprdala“ sa njim i tako ubio jednog dečaka. On je svoju odbranu počeo na ovaj način: „Gospodo sudije i porotnici. Danas je 15. juli 1952. godine“ Napravio je pauzu i ponovio istu rečenicu. I tako nekoliko puta. Na to je predsednik veća pobesneo:“Pa dobro kolega, čuli smo to više puta, pređite na stvar ili ću vam oduzeti reč.“ Na ovu opasku je Karnulati odgovorio: „Vi ste gospodo sudije i porotnici, pobesneli samo zbog dosadnog ponavljanja jedne obične rečenice koja nikog ne vređa. Zapitajte se šta se dešava u duši nesrećnog Vićenca koji je bez ikakvog povoda morao da trpi silna zadirkivanja samo zbog svog malo nastranog izgleda.“ Pretpostavljate da je uspeo da oslobodi svog branjenika.
I na kraju nam ostaje prigodno besesedništvo, koje u današnje vreme sve više poprima odlike Public speaking-a, je treća najznačajnija vrsta obraćanja auditorijumu. Ono što je zajednički imenitelj za svaku vrstu prigodnog obraćanja je, opet da citiramo Aristotela, to što one veličaju vrline koje mogu biti različite: pravednost, hrabrost, sposobnost, mudrost, nesebičnost i mnoge druge. Pohvalno se može govoriti o nekoj ličnosti, ponašanju, herojskom poduhvatu. Za razliku od sudskog i političkog govora, u prigodnom besedništvu se govornik može i poželjno je da se više obraća emocijama, a manje razumu. Ovde je dozvoljeno preterivanje ili tzv. uzvišeni stil, u kome je patetika bar u određenoj meri nezaobilazana. Zanimljivo je kako je pathos (grč), odnosno patetika od nečeg uzvišenog dobilo pežorativnu konotaciju. Naime, u klasičnoj Grčkoj ova reč je imala najuzvišenije značenje, značenje vrhunske emocionalnosti, pohvalnog obraćanja. Međutim vremenom svako preterano izražavanje emocija u govoru, nazvano je patetičnim, pa je dobilo negativan pruzvuk i epitet neiskrenosti. Stoga u ovakvom načinu obraćanja publici postoji latentna opasnost da se sa pohvalom pretera, kada ona prerasta u panegirični stil govora, što se u praksi kod nas i te kako dešava. Šta god da se iza te namere laskanja krije, bilo poltornisanje ili jednostavno odsustvo ukusa, takav govor kod slušalaca pre izaziva podsmeh a ne divljenje prema onome kome je govor upućen. Prema tome pohvalno obraćanje treba biti umereno i prilagođeno situaciji. Humor mora naći mesta u skoro svakoj besedi ovog tipa. Duhovitost donosi nebrojene prednosti – pomaže da se uspostavi prisniji odnos sa slušaocima, razoružava eventualnu odbojnost, besednik postaje draži publici.
Bob Orben, nekadašnji direktor Odeljenja za pisanje govora u Beloj kući i pomoćnik nekadašnjeg predsednika Džeralda Forda, stalno je isticao da biznismeni i političari moraju da uključe humor u svoje govore, jer on najbrže dovodi do cilja.
Ono što bi svako ko se oproba u istupanju pred širokim auditorijumom trebao da ima u vidu jesu organizovane misli, „skockano“ znanje i osećaj da se sve to prezentira na dopadljiv način. Novija shvatanja retorike u izvesnoj meri menjaju shvatanje besedništva pa se ukazuje na argumentaciju i logiku kao suštinu retorike. Govorništvo i sam govornik mogu da obeleže neku epohu, da ocrne ili osvetle nečije delovanje. Jer kako bi to Andrić rekao: “Kada bi riječi bile kratkog vijeka, kao zvuk koji ih je izgovorio. Ali one često žive godinama, kao sramne rane koje bole i truju život.“
