Da ih gledate uživo ne biste ostali ravnodušni. Izmamiće vam osmeh svojom okretnošću, oduzeti dah nemilosrdnom borbom, naterati da opsujete čak iako to ne želite. Ragbi je jedan od sportova koji ne dobijaju zasluženu medijsku pažnju na našim prostorima. Pričali smo sa Vukašinom Medićem, zamenikom kapitena RK Partizan, o (ne tako vidljivoj) lepoti ragbija, srži istog, a dotakli smo se i nezaobilaznog (bolnog) pitanja razlike između ragbija i američkog fudbala. Ko bi nam dao bolje odgovore na ova pitanja od ragbiste koji iza sebe ima 15 godina iskustva kroz sve kategorije reprezentacije Srbije od kadeta do seniora
Hajde da krenemo od manje poznatih činjenica o nastanku ragbija. Verujem da nam možeš ispričati neku zanimljivu priču ili anegdotu koja bi nam malo približila srž ovog sporta.
Jednog divnog kišovitog dana, davne 1823. godine, igrao se ne tako zanimljiv meč engleskog školskog fudbala. Legenda kaže da se tog dana dogodio jedan kranje bizaran incident koji je promenio svetsku istoriju. Student William Webb Elis je tokom meča rukama uzeo loptu i nastavio da trči s njom. Igrači i publika su bili u šoku. Nisu znali kako da reaguju na takvu situaciju. “Ej, pa on je uzeo loptu, šta sad? Kuda ide ovaj svet?” pomislili su oni. Iako je sve to samo puka legenda, priča je zanimljiva, a trofej svetskog prvenstva nosi ime upravo ovog studenta.
Tako je igra ragbi rođena. Dobila je ime po gradiću Rugby u Engleskoj u kome se nalazila jedna od škola koja je prihvatila novu igru i njena pravila. A kako to obično biva, retko se ljudi slože oko pravila igre, pa se tako ragbi ubrzo podelio na dva koda: Ragbi Uniju i Ragbi Ligu. Kod nas se ova dva koda od mila zovu „petnaestica“ (Unija) i „trinaestica“ (Liga), a brojevi označavaju broj igrača u jednom timu.
Kakva je situacija u Srbiji? Koliko duboko sežu ragbi koreni u našoj sportskoj istoriji? Mnogi se iznenade kada čuju da imamo ragbi šampionat, pa i ragbi reprezentaciju.
Ragbi u Srbiji je započeo svoju karijeru posle prvog svetskog rata. Tada je osnovan i prvi ragbi klub, „Orao“ iz Šapca, daleke 1919. godine. Osnivač, Marinko Đorđević, upoznao se sa ragbijem u Francuskoj.
Prvu ragbi utakmicu na prostorima Jugoslavije, 1923. godine, odigrala je ragbi sekcija pri sportskom klubu Jugoslavija protiv mornara engleskog ratnog broda Glodur, pod vođstvom Jovana Ružića, prvog jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca. Inače, izuzetno zanimljiv čovek.
Posle Drugog svetskog rata opet su Francuzi bili ti koji su pokrenuli ragbi, a taj detalj je bitan zato što mi i danas koristimo francuske ragbi termine, kao što su: esej, mele, taloner, arijer, demi… Ragbi klub Partizan prvi je ragbi klub u posleratnoj Jugoslaviji i osnovan je 1953. godine.
Spomenuo si dva koda, Uniju i Ligu. Kojim kodom igra RK Partizan i u čemu je razlika između ragbija i američkog fudbala?
Na početku, u sklopu novoosnovanog saveza, igrala se ragbi liga da bi se ubrzo prešlo na kod unije. Najstariji klubovi na prostorima bivše Jugoslavije i dalje igraju ovaj najpopularniji kod ragbija. Noviji klubovi okreću se ligi zbog nešto jednostavnijeg načina igranja.
Popularnost ragbija za vreme SFRJ bila je velika. Novine su redovno izveštavale o dešavanjima na terenu i van njega. Mnogi igrači su dobijali ponude za igranje u inostranstvu. Za ragbi se znalo i ragbi se poštovao. Međutim, sve se menja raspadom Jugoslavije. Veliki klubovi su ostali izolovani u svojim državama, bez pravih protivnika, mnogi su se i ugasili. Možda i najveću štetu ovom sportu, u celom tom posleratnom rasulu, naneli su prevodioci koji nisu znali kako da se izbore sa američkim fudbalom na filmovima, pa su koristili ragbi kao zamenu. Njihovo neznanje je sada rak rana svakog ragbiste. Pitanja kao što su: „Jesi li ti onaj što baca loptu?“ ili „Vi ne nosite oklop?“ postala su naša svakodnevica. To je jedan od razloga zašto se jedan od najpopularnijih i najlepših sportova na svetu, u Srbiji bori za svoj identitet.
Rekla bih da ragbi kod nas nikada nije doživeo popularnost poput ostalih sportova, te se zbog nedovoljne promocije uvek nalazi u zapećku. Kako izgleda, iz tvog ugla, igrati ragbi u Srbiji i otkud ti u toj priči?
Ragbi je kod mene porodična tradicija, tako da sam od malih nogu znao koji ću sport trenirati i igrati. Većina igrača dolazi na ragbi sa različitim sportskim iskustvima, pa tako nije čudno ako nekadašnji košarkaš, fudbaler i vaterpolista sada igraju ragbi u istom timu. Ovo je amaterski sport, nismo vezani nekim ugovorima, platama ili sličnim obavezama. Zato morate biti psihički vrlo jaki i spremni da se posvetite ovom sportu kao životnoj obavezi, a ne nekom usputnom hobiju. A zašto je nepopularan, to je misterija. Mislim da je najveći problem u navodnoj okrutnosti sporta, a rezultat toga je i slaba promocija ragbija. Često se u medijima ragbi pojavljuje samo kada treba da se prikaže grubost igre, a ne njena lepota.
Ragbi je dominantno timski sport u kome je važna dobra komunikacija i saradnja među igračima. Kakvo je tvoje viđenje toga?
Uspeh ragbija kao sporta leži u kolektivu, poštovanju igre i tradiciji. Sve ove vrednosti mogu se videti na terenu tokom samo jedne utakmice. Postoji izreka koja kaže: „Fudbal je džentlmenski sport koji igraju huligani. Ragbi je huliganski sport koji igraju džentlmeni“. Koliko god da je igra gruba, toliko je i prelepa.
Lepota je u različitostima. Ragbi se po mnogo čemu razlikuje, a prvenstveno po gruboj i ofanzivnoj igri. Približi nam tu drugu, možda teže vidljivu, “nežniju” stranu ove igre zbog koje ipak ima dosta poklonika na ovim prostorima?
Nema nežniju, već prijatniju stranu. Postoji neka čudna energija koja vlada među ljudima koji igraju ovaj sport. Jednostavno, posle razmene toliko grubosti na terenu i, kad se iscrpe poslednje rezerve energije, sve izgleda lepše, bolje i svetlije. Pobednici i gubitnici uvek sednu posle utakmice da popiju pivo, bol se zaboravi i nastupa to „treće poluvreme“, kako ga mi zovemo. Tada se jednostavno opustimo, pričamo i smejemo se dok imamo snage.
RK Partizan je otvorio ovu sezonu sa veoma zanimljivim i netipičnim dresovima, koji su naišli na pozitivan odziv navijača i publike. Kojom idejom ste se vodili pri dizajnu i sa kim ste sarađivali na tom projektu?
Ideja je bila da napravimo dres kojim ćemo malo skrenuti pažnju na RK Partizan, a i na ragbi generalno. Rezultat nas je iznenadio i dočekao nespremne, ali uspeli smo da se izborimo sa naših pet minuta slave i sad se trudimo da održimo taj nivo svesti o ragbiju kod ljudi. Dizajn dresa je radio naš bivši igrač, danas tattoo umetnik, Nikola Prijić. On je naše ideje fenomenalno realizovao i sada mi ponosno nosimo njegovo delo na svakoj utakmici. To je samo jedan od mnogo primera kako se ragbisti međusobno pomažu jer su svesni u kakvoj se situaciji nalazimo.
Koja mesta u Beogradu su tipična za okupljanje vaše zajednice? Gde se sve ljubitelji ovog sporta mogu bliže upoznati sa ragbi kulturom i pratiti dešavanja vezana za istu?
Trenutno najbolje mesto za ragbi u gradu je ragbi pab „Oranje“ u ulici Kraljevića Marka. Tamo možete redovno pratiti utakmice, naleteti na nekog od nas i pitati šta god vas zanima. A, ako se ovih meseci šetate Adom Ciganlijom, možete videti i ragbi uživo.
