Zvuk kotrljanja točkića na dečjem triciklu i kamera koja prati dečačića dok se bezbrižno vozi dugačkim uskim hodnicima svog novog doma. Sledeći kadar nas vodi još korak dalje, idemo za dečakom koji bezbrižno okreće pedale i vozi se hodnikom kada najednom staje. Tada vidimo preplašeno dečakovo lice koji netremice zuri u dve identične prilike koje stoje na samo nekoliko koraka od njega. Vidimo da su u pitanju duhovi dveju devojčica, identičnih bliznakinja u istovetnim plavim haljinicama koje sablasno stoje na sred hodnika i u isti glas ponavljaju Come play with us Danny/Dođi da se igraš sa nama Deni. Dečak nastavlja da stoji u mestu paralisan od straha, dok se scene unakaženih krvavih tela devojčica koje su na tom mestu preminule naizmenično pojavljuju u deliću sekunde a dve prilike približavaju sve više. Ovo je jedna od kultnih scena Holivudske kinematografije i teško ćete naći ljubitelja horora ili psihološkog trilera kome se ona nije urezala u pamćenje. U pitanju je scena iz kultnog filma The Shining/Isijavanje.
Ako hoćete da započnete ili završite dan sa žestokim uzbuđenjem i fikcijom koja prevazilazi realnost onda je ovaj tekst upravo za vas. On je misteriozan, on poziva maštu u pomoć.
Bilo da ste ljubitelj klasika ili modernih horor filmova neke od scena koje ste u njima videli ostaće duboko zakopane u vašoj podsvesti, posebno ako ste ih gledali kao deca. Mnogi su tako u detinjstvu razvili ogroman neracionalan strah od klovnova, ptica, lutaka, mraka ili nečeg sasvim petog. Razlog za ovo leži u činjenici da u ranom uzrastu deca nisu u stanju da razdvoje realnost od fikcije zbog čega treba dva puta razmisliti šta puštate vašem detetu, mladim rođacima ili komšijama. Za svakoga od nas postoji takozvani okidač straha pa tako u raznovrsnoj ponudi horor priča postoji svačija noćna mora tamo negde na platnu. Gledajući strašne scene najpre ćemo primetiti kako reaguje naše telo. Mišići se grče, puls postaje sve ubrzaniji, počinjemo da se znojimo, zenice se šire, disanje postaje isprekidano. Nakon završetka filma ili strašne scene sve se polako vraća u normalu. Zbog toga mnogi ljudi nakon gledanja uznemirujućeg filma imaju utisak kao da su prevazišli neko traumatično iskustvo, savladali ili barem pokušali da se suoče sa svojim strahovima i zbog toga se osećaju snažnijim i zadovoljnijim. Takođe, gledanje filmova u kojima se plašite i pokazujete svoju ranjivost može vas zbližiti sa voljenom osobom ili prijateljima. Žene instinktivno traže u svojim partnerima zaštitnike, a muškarci u svojim partnerkama priliku da budu njihovi zaštitnici. Iako je u pitanju film, strah koji u tom momentu osećamo je realan bez obzira na to što smo svesni da u tom trenutku ne postoji neposredna opasnost po naš život i bezbednost.
Veliki broj ljudi će se gledajući scene iz horor filmova zaista prestraviti, međutim to nije nešto što ih odvraća od gledanja filmova koji ih uslovno rečeno uznemiravaju. Pa koji je razlog za ovakvo naše ponašanje? Da li volimo da se plašimo i šta nas to “tera” da sklonimo ruke sa lica i bojažljivo izvirimo dok traju scene koje nas plaše?
Ako pitate psihologe dobićete objašnjenje da je reč o čistoj biologiji. Hemijske reakcije koje se u našem organizmu odvijaju u momentima kada gledamo neku uznemirujuću scenu su ono što će nas navesti ne samo da nastavimo da sedimo i gledamo već i da poželimo da pogledamo neki sličan. Naime naše telo u toku gledanja filma luči adrenalin, endorfin i dopamin. Šta se događa sa našim mozgom u ovim momentima?
Prvobitno se verovalo da gledanje horor filmova aktivira centar u mozgu odgovoran za emocije (amigdala). Iako mi dok gledamo ovakve scene zaista osećamo strah, po svemu sudeći ako je verovati rečima Tomasa Strauba (Thomas Straube) to osećanje se znatno razlikuje od osećanja koje bismo imali da se mi zaista nalazimo u opasnoj situaciji. Jednostavno rečeno, ono što nas navodi da ponovo gledamo horor film je adrenalin. Neki ljudi ga osećaju u manjoj, drugi u većoj meri ali uglavnom kod svakoga se dešava istovetna hemijska reakcija. Ovo osećanje se može razviti u određenu vrstu opsesije kakva se recimo često sreće kod ljudi koji uživaju u ekstremnim sportovima, riziku i uzbuđenju koji oni donose. Statistički gledano muškarci mnogo više uživaju u horor filmovima nego žene.
Da se vratimo na Strauba i njegovu teoriju. On našu potrebu da gledamo horor filmove izvodi iz činjenice da je vizuelni kortekst (deo mozga koji je odgovoran za procesuiranje vizuelnih nadražaja) onaj koji će se aktivirati prilikom gledanja horora (a ne amigdala kako se prvo mislilo). Takođe u trenutku dok gledamo takav sadržaj učestvuju i drugi delovi našeg mozga: Insularni korteks – filtrira informacije o stanju organizma, Talamus – posrednik u obradi informacija, dorzalni medijalni prefrontalni korteks – rešavanje problema.
Laički rečeno ono što naš mozak registruje su slike koje prepoznaje kao vlastite fobije. Plašićemo se zbog stvari koje nas privatno uznemiruju ili plaše a ne zbog toga što smo mi nesvesni da se nalazimo u udobnosti bioskopa ili fotelje odakle posmatramo strašnu scenu. Dok gledamo pomenuti sadržaj postoji i nešto što bi se najjednostavnije rečeno moglo objasniti kao transfer uzbuđenja, gde se vraćamo na temu adrenalina, endorfina i dopamina. Osim ovih, luči se i hormon kortizol. Istraživači su prilikom jednog eksperimenta otkrili da su pojedini gledaoci – učesnici eksperimenta u trenutku posmatranja strašnih scena imali do te mere povišen nivo kortizola u krvi kao da su preživeli smrt najbližeg člana porodice. U ovome se možda krije odgovor zašto pojedini ljudi jednostavno nisu spremni da se izlažu tolikom stresu i gledaju horor film ili psihološki triler.
Istražujući ovu temu naišla sam na interesantne podatke o tome da se na tematici horora koja u izvesnom periodu dominira u bioskopskim dvoranama ili je najpopularnija među gledaocima, lako može videti aktuelno stanje društva. Tvorci horora svesno ili podsvesno osim što igraju na kartu univerzalnih ljudskih strahova i slabosti i te kako umeju da osete duh vremena. Tako se u različitim periodima može pratiti izvestan trend u tematici – zombi apokalipse, oslobađanje smrtonosnih virusa, epidemije i slični armagedonski scenariji su popularni zbog toga što se ljudi aktivno osećaju ugroženim, zabrinutim i anksioznim po pitanju problema na koje nemaju uticaj ili misle da ga nemaju, a reč je o zagađenju planete, masovnom uticaju farmaceutskih kompanija, biološkom oružju, opasnosti od nuklearne katastrofe i slično. Krvavi i veoma nasilni horori kao posledica opsednutosti agresijom, ratom, terorizmom, ubijanjem i smrću. Svaki tematski okvir koji se provlači kroz filmove koje smo nekada nazivali filmovi strave i užasa predstavljaju naše najdublje strahove, izgovorene i neizgovorene. I dokle god verujemo da se strašne scene odvijaju samo na velikom platnu mi možemo da odahnemo jer znamo da će se taj užas okončati za sat i po ili najviše dva.
