Ulazeći u bioskopsku salu te večeri trudila sam se da ne gajim nikakva očekivanja, zato što sa takve početne pozicije uvek najbolje sve proživim, pa i sam film. Prethodno Lantimosovo ostvarenje (Jadna stvorenja), primila sam veoma lično – omogućio mi je da osvestim neke činjenice sa kojima sam duži vremenski period obarala ruke u svojoj glavi, ali je uspeo i emotivno da me pomeri i iz tog uragana osećanja otvorila su se neka nova vrata i izrodila neka drugačija pitanja, kao i nove perspektive.
Premijerna projekcija je bila prilično posećena, ljudi su se znatiželjno komešali u iščekivanju najsvežijeg filmskog ostvarenja svog omiljenog reditelja, prisećajući se svih vratolomnih avantura koje balansiraju na tankoj ivici prihvatljivog, kroz koje ih je autor do sad proveo. Svi su na prvi pogled došli spremni za ovo skoro tročasovno putovanje, ponevši sa sobom prethodno gledalačko iskustvo, piće i hranu (ovaj segment zna da bude prilično iritantan). Ali pitanje je – da li je publika zaista spremna da prihvati i bude deo ovog SM triptiha? Sa prvim filmskim kadrovima na platnu u salu se uselila tišina.
Film Sva lica dobrote Jorgosa Lantimosa nas još jednom vodi kroz izvrnut svet reditelja koji na sebi svojstven način, uz puno surovosti i sirovosti, stavlja pod lupu kako sisteme savremenog društva, tako i psihologiju savremenog čoveka. Ovaj triptih nam pruža hirurški jasan presek i uvid u tri noseća segmenta današnjeg poretka – karijeru, porodicu i veru, postavljajući direktno pitanje u kojoj meri je zaista potrebno sebe dati i podrediti nečemu da bi se to smatralo dovoljnim? Kroz priče nas vodi savršena glumačka ekipa – fantastični Džesi Plemons, koji je za ovo ostvarenje zasluženo osvojio nagradu za najboljeg glumca na ovogodišnjem festivalu u Kanu. Tu je i rediteljeva miljenica, Ema Stoun, koja je još jednom pokazala da je spremna da se bez ikakve zadrške i rezerve upusti u izuzetno zahtevne uloge i da svojim širokim glumačkim senzibilitetom i sposobnostima uspešno pronalazi odgovore na sve izazovne scene u kojima se nađe. U sve tri priče se susrećemo i sa harizmatičnim Vilemom Defoom, koji svojom magnetičnošću boji svaki lik u koji uđe, ne ostavljajući publiku ravnodušnom. Tu su i Margaret Kvoli i Hong Čau, koje fantastičnim transformacijama priču i emocije donose pred publiku na autentičan način.
Kako sam već pomenula, ceo film je izgrađen od tri različite priče, tri podeljene radnje, čiji su akteri u potpunosti različiti likovi. Prva priča nosi naziv Smrt RMF-a, u kojoj Plemons tumači lik Roberta, čoveka koji radi za misterioznog mogula Rejmonda (Defo), koji u potpunosti kontroliše život svog zaposlenog – od toga šta jede i pije, preko izbora supruge, upražnjavanja seksa, donošenja svakodnevnih malih odluka, sve do izbora literature na noćnom stočiću. Ovaj potčinjeni sadističko-mazohistički odnos traje celu deceniju, sve do trenutka kad Defo ispred Plemonsa postavi zahtev na koji on ne može da odgovori. U momentu kad Plemons napravi iskorak u slobodu, njegov dosadašnji život počinje da se raspada, a on paralisan nemogućnošću da sam donese odluke, upada u lavirint zbunjenosti i nemoći pred realnošću koja ga slama. Reditelj ovom pričom koja se proteže između sadizma i mazohizma, uz građenje brutalnih mehanizama suptilno postavlja pitanje publici – koliko ste spremni da žrtvujete svoju slobodu i individualnost zarad udobnosti života? Da li vas plaši i parališe mogućnost izbora, pa je lakše odluku prepustiti nekom drugom? Da li pristajete da budete deo sistema koji vam oduzima mogućnost da živite autentično i iskreno svoje u zamenu za komfor svakodnevice?
Druga priča koja nosi naziv RMF leti govori o policajcu (Plemons) koji se suočava sa nestankom supruge (Ema Stoun) na jednoj od ronilačkih ekspedicija. Plemons je vidno uzdrman ovim dešavanjima i teško se psihički nosi sa novonastalom situacijom. U trenutku kad pronađu njegovu suprugu i ona se vrati kući, on postaje ubeđen da to nije ista osoba, da to nije žena sa kojom je proveo dosadašnji život. Uzevši u obzir količinu stresa kroz koju je prošla boreći se za opstanak, možemo doneti zaključak da postoji velika verovatnoća da je njena ličnost izmenjena. Međutim, Plemons kome su ovi događaji doneli sa sobom duboke psihičke probleme, verovatno negde u dubini sebe krivi svoju suprugu za urušavanje idiličnog života, tražeći od nje da podnese žrtvu kojom će mu dokazati ljubav. Da li je za ovu veliku emociju potrebna žrtva i kolika ona zaista treba da bude? Da li ljubav traži dokaz? I kako je moguće izaći iz ovog začaranog kruga beskrajnog uzimanja i davanja? Ova priča je puna bizarnosti i banalnosti, opsesije, kanibalizma, deluzija. Reditelj nas vodi mračnim stranputicama partnerskih odnosa, izlažući gledaoca stanju šoka, bezrezervno zahtevajući od publike da svojim aktivnim učešćem preispita stavove o suštini bazičnih međuljudskih odnosa.
Trećom pričom RMF jede sendvič reditelj nas uvodi u svet vere i religije. Tu susrećemo Emu Stoun i Džesija Plemonsa u ulogama Emili i Endrua, koji su članovi svojevrsnog kulta čiji je vođa Omi, koga tumači Defo. Oni su u potrazi za mladom ženom koja ima sposobnost da mrtve vraća u život (opsednutost savremenog čoveka potragom za duhovnim figurama). Njihovo verovanje se zasniva na principima „čistote koja se ogleda u sastavu telesnih tečnosti i kroz konstantnu potrebu za hidratacijom. Ovde reditelj transparentno ističe težnju savremenog čoveka da formu stavlja iznad suštine, povinujući se trendovima i priklanjajući se grupama ljudi u potrazi za dubljim smislom, samo zato što to predstavlja lakši put. Ovo je narativ koji u prvi plan stavlja pitanje – koliko smo zapravo čisti sami pred sobom?
Jedina fina spona između ove tri priče je lik zagonetnog RMF-a, koji je ponavljajući i sklapa film u jednu celinu. Mnogi se pitaju ko je zapravo RMF? Negde sam pročitala da jedno od objašnjenja ove skraćenice može biti Random Male Figure.
Jedino što mogu da vam kažem pre ulaska u bioskopsku salu jeste da je sam naslov filma u potpunoj suprotnosti sa istim. O filmu mnogo više govori muzička numera koja ga i otvara, pesma Sweet Dreams, benda Eurythmics, uz stihove:
“…Some of them want to use you
Some of them want to get used by you
Some of them want to abuse you
Some of them want to be abused…”
Jorgos Lantimos nas i ovaj put vodi na jedno mračno putovanje ispunjeno ukočenom i distanciranom postavkom likova i scena koje su obojene jezivim atonalnim i neskladnim klavirskim notama, na putu od smeha do nelagode, uz prilično ležeran pristup izopačenosti i nasilju i izolovane i šture dijaloge. I ovde je primetna rediteljeva fascinacija procesima potpune kontrole i potčinjava slobodne volje, kao i trgovinom moći koja upravlja međuljudskim odnosima na različitim relacijama (roditelj-dete, muž-žena, zaposleni-direktor). Lantimos se često služi upotrebom društveno neprihvatljivog kako bi sastrugao spoljašnjost zabetoniranu moralnim normama i doveo nas do suštine savremenog društvenog poretka na različitim nivoima. Koliko je lako raširiti krila u zagrljaju slobode? Da li vas hvata jeza od ovog bezgraničnog prostranstva? Možda se sigurnije osećate u nečijoj izgrađenoj utopiji? Možda vam je lakše da kormilo svog života prepustite drugima bez osećaja odgovornosti za svoje postupanje/nepostupanje? Ovaj na prvi pogled film neuhvatljive suštine otvara mnoga pitanja, ali daje i odgovore. Šta ćete pronaći u Lantimosovoj džungli jezivih i mračnih događaja zavisi isključivo od vas, a velika je verovatnoća da ćete pronaći sebe – onog prošlog, budućeg ili sadašnjeg.
