Kako su tema junskog broja Plezir magazina bila deca i detinjstvo, neizbežno je bilo da se i mi na trenutak vratimo u prošlost i podsetimo koje su nam to priče i rituali bili neizostavni deo odrastanja. Knjige prirodno čine veliki deo sećanja na moje detinjstvo i poželela sam da inspirišem devojke iz redakcije da se prisete šta su volele da čitaju kada su bile male i koja to knjiga ili priča je obeležila njihovo detinjstvo.
Minja
Knjige ne pamtim toliko po imenima junaka, piscima niti događajima. Pamtim ih po osećaju koji su u meni izazvale, po raspoloženju u kome sam ih čitala, po mestima na kojima sam to radila, po mirisu, čak i odeći koju sam nosila. Na taj način, svaka pročitana knjiga je za mene jedna uspomena, a retko koja uspomena iz detinjstva je snažna koliko ona u kojoj mi mama uveče pred spavanje čita po jednu priču, a na moje insistiranje neretko i dve ili tri. I sećam se postojala je jedna koja se morala uvek pročitati. Ona se nije računala, nju nismo brojale među već pročitane za to veče. Ne, ona je bila nešto obavezno, „zadatak“ koji se mora ispuniti da bih ja otišla na spavanje. Ukoliko bi samo pokušala da je eskivira vrlo brzo bi bila „opomenuta“ od strane glasića koji bi rekao: „Mama, mama, nemoj da zaboraviš da mi pročitaš…“. Onih noći kada sam bila malo više nego simpatično razmažena mama je morala da je čita i po dva puta.
Pitate se koja je to priča? Pa, tu dolazimo do onog tužnog i pomalo smešnog dela – ja se ne sećam njenog imena. Vidite – knjige, priče, pesme, bajke.. možda bi ipak trebalo pamtiti, makar po nazivu. Sećam se da je tu bio čarobnjak (ili je to bio patuljak?) koji je zarobio devojčicu (ili je to bila princeza?) i terao je da svakoga dana pogađa njegovo ime i ona je to radila i radila, ali bezuspešno, sve dok joj ga ptičica nije šapnula. I kao kroz maglu, ja mislim da je on imao bradu i da je njegovo ime imalo veze sa njom. I ne, ta priča nije Zli Patuljak ili Rampelstiltskin, premda priznajem da ima mnogo sličnosti. „Moja“ priča bez koje nisam mogla da odem na spavanje je bila mnogo milija i niko od likova se nije prepolovio na dva dela na samom kraju. Iz tog razloga, ako među vama dragim čitaocima ima neke dobre duše koja zna o kojoj to priči ja govorim, devojčica u meni i ja bismo vam bile mnogo zahvalne da nam pustite poruku sa njenim nazivom. Ukoliko pak ne, meni uvek ostaje sećanje na posteljinu sa kucama, mamin glas koji mi čita, moj osmeh i čistu neiskvarenu dečiju sreću u tim trenucima.
Nina
Serija romana “5 prijatelja” – Od malena sam bila opčinjena širinom svetova koji nam se nude pri svakom otvaranju knjige. Sećam se da me je ova serija romana posebno zaintrigirala svojim avanturama, a kao dete u osnovnoškolskom uzrastu “gutala” sam ih brzinom svetlosti. 5 prijatelja je serija romana britanske književnice za decu Inid Blajton (Enid Blyton). Radnja romana prati četvoro dece i njihovog psa, koji je ravnopravan član družine. Svaki roman donosi nove avanture ove petorke, novo mesto radnje i nove misterije koje prijatelji zajedničkim snagama rešavaju. Deci koja ih čitaju pružiće dinamičan svet, prepun avanture i neočekivanih obrta. Serija sadrži ukupno 21 roman, koji su izdati u periodu od 1942-1963. godine. Kod nas se mogu kupiti u Delfi i Euro-Giunti knjižarama.
Teodora
Nisam bila od one dece koju je trebalo „terati“ da čitaju, baš naprotiv. Naučila sam da čitam zahvaljujući svojoj upornosti, čini mi se sa četiri godine. Sećam se da sam imala knjižice o svim stanovnicima Cipelgrada, omiljenog crtaća u to vreme. Moja opsesija pomenutim likovima nagoveštavala je današnju opsesiju cipelama iako tada niko ništa nije slutio. Roditelje sam više puta na dan „masirala“ da mi čitaju priče o Cipelićima, priče koje sam već dobro znala napamet i negde usput u svom tom ponavljanju i mom radoznalom gledanju u slova dok su mi roditelji čitali ja sam i sama naučila da čitam upravo zahvaljujući kratkim pričama iz Cipelgrada. Naučila sam sva slova i sricala dugo i uporno dok nisam naučila da čitam kako treba, a u tome mi je dosta pomoglo što sam već svaku priču znala napamet. Međutim, knjiga o kojoj ću vam danas pričati neće biti voljeni Cipelići već jedna druga dečija knjiga, knjiga koju sam bila u stanju da čitam iznova i iznova nebrojeno puta. Kao što sam rekla na početku, bila sam od dece koja su jako volela da čitaju. Sreda mi je kroz čitavu osnovnu školu bila omiljeni dan u nedelji budući da je to bio dan kada izlazi Mikijev Zabavnik i dan kada se tata kući vraća sa novim brojem Zabavnika i novom knjigom pozajmljenom iz biblioteke. Volela sam da čitam avanturističke romane poput Potrage za blagom, Galeba Džonatana Livingstona, Tarzana, Malog pirata i sličnih pustolovina što je bila moja omiljena tematika međutim čitala sam šta mi padne pod ruke. Za jedan rođendan, evo obećavam stižem do tog omiljenog romana, baka je odlučila da me odvede u knjižaru i prepusti mi da izaberem bilo koju knjigu na poklon. Izabrala sam dve – „Tata ti si lud“ zbog simpatičnog naziva i „Bliznakinje“, zbog nežnih roze korica u kojima se skrivala priča o dve devojčice koje su roditelji nakon razvoda dok su još bile bebe razdvojili, a njih dve se sreću i zapravo upoznaju u jednom letnjem odmaralištu na Bilskom jezeru. Knjiga je bila ilustrovana nejlepšim ilustracijama koje sam ja do tada videla i bilo je jasno da je moram imati. I nisam se pokajala. Iz nekog razloga ova knjiga je obeležila moje detinjstvo. Sećam se da sam je iznova i iznova čitala iako sam dobro znala svaki crtež, svaki dijalog i deo priče. Luiza i Lota, dve devojčice o kojima je pisao Erih Kestner postale su likovi kojima sam se vraćala svaki put kada sam bila neraspoložena, tužna, srećna ili mi je bilo dosadno. Tvrde, sjajne korice bile su toliko puta u mojim rukama da su se unutra i odlepile uprkos tome što su bile pažljivo čuvane i voljene. I danas ova knjiga ima posebno mesto na mojoj prepunoj polici knjiga i kada god je ugledam živo se setim detinjstva.
