Aleksandar Milković je talentovani, mladi glumac i stand up komičar iz Inđije. Diplomirao je glumu 2012. u klasi profesora Nikite Milivojevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je završio i master studije. U Beogradu ga najčešće možete videti u pozorištu „Boško Buha“, a glumi i na scenama u Novom Sadu, Somboru, Vršcu, Inđiji i Šapcu. Iako je prvo upisao pravo, ubrzo je shvatio da je glumac u duši pa se posvetio svojim talentima i sada je slobodni umetnik. Kako kaže, ponosan je što je deo glumačke istorije sa bardovima poput Đuze Stoiljkovića i Bore Todorovića. Veliki je idealista pa je osnovao umetničko udruženje „Artfrakcija“, drži radionice glume srednjoškolcima, naučio je da svira usnu harmoniku, a ko zna šta ga još čeka „iza ćoška“.
TRENUTNO GLUMIŠ U NEKOLIKO PREDSTAVA U RAZLIČITIM POZORIŠTIMA I GRADOVIMA. KAKO POSTIŽEŠ SVE I KOLIKO TI PRIJA DA IDEŠ IZ MESTA U MESTO I MENJAŠ SCENOGRAFIJE?
Zvanično sam svuda. Živim u Novom Sadu gde igram predstavu „Nebeski odred“ u Srpskom narodnom pozorištu. U Inđiji igram duodramu „Bračna igra“, u Somboru „Džepove pune kamenja“ a u Vršcu „Lažu i paralažu“. U Beogradu sam uglavnom u pozorištu „Boško Buha“ u predstavama „Mala sirena“, Čarobnjak iz Oza“, „Carev zatočnik“ i trenutno radimo komad „Zvezdarski vitez“ u režiji Đurđe Tešić, a po tekstu Marijane Aracki.
ZANIMLJIVO JE DA SI PORED SVEGA, NAPRAVIO I SVOJ STAND UP ŠOU. KAKO JE TO POČELO, ŠTA TE JE INSPIRISALO?
O stand up-u sam počeo da razmišljam na leto 2014. kada sam bio na Krfu. Tamo sam video grupu iz Srbije koja je došla na ostrvo Vido. Stajali smo ispred mauzoleja koji je izgrađen palim srpskim borcima koji su se povlačili preko Albanije. Vodič je ispričao o čemu se tu radi pa su devojkama podelili ruže da bi ih ostavile na spomeniku. Umesto toga, većina je odlučila da su im ruže previše lepe, pa su ih ponele sa sobom. Tada sam rekao sebi: „Ovo je genijalno“. Inspiracija je svuda. Ima je u stvarima koje radimo svaki dan, a nećemo da ih priznamo. Svi čitamo vesti preko aplikacija na telefonu. Nekad kliknem na vest kada na primer pročitam naslov: „U ovakvom izdanju je još niste videli…“. Čudiš se ko bi to čitao, a ti si kliknuo. To jako puno ljudi radi. A kada neko javno to kaže, onda nam svima bude lakše jer možemo to da iskritikujemo i promenimo kod sebe.
KAKO LJUDI REAGUJU NA STAND UP? ČINI MI SE DA JE VEĆINI NAJVEĆI STRAH DA STANU PRED PUBLIKU, BEZ SCENOGRAFIJE KAO POKRIĆA. KOLIKO JE TO ZAHTEVNO?
Olakšavajuća stvar je da sam ja ipak glumac pa mi kontakt s publikom nije problem. Cilj je da ih iskritikuješ, a ne da im podilaziš. Kada sam počeo da pišem stand up, napisao sam desetak strana teksta od kojih sam odabrao najbolje. Nešto od toga je prestalo da bude aktuelno, nešto sam menjao, ubacivao. Sada imam šou koji se zove „Konkretno o svemu“.
KAKO NASTAJE LIK U POZORIŠTU? VERUJEM DA JE DRUGAČIJI DOŽIVLJAJ KADA NEŠTO IGRAŠ PRVI PUT ILI PETNAESTI? NI GLUMAC SE NE OSEĆA UVEK ISTO KADA IZAĐE NA SCENU.
To je neminovnost sazrevanja. Počinjem da uviđam neke odlike svoje glume na fakultetu.
Često sam histerično igrao uloge, iz potrebe da odigram sve što mogu. I danas uhvatim sebe da sagorevam, iako sam četiri godine stariji. Obaveza glumca je da predstavi priđe kao da je igra prvi put. Treba da zastaneš, porazmisliš o čemu igraš, evociraš uspomene i vratiš se „u film“. Na Akademiji smo učili o tome šta moraš da očistiš iz sebe kada izlaziš pred publiku. Ali, meni je scena često i beg od realnog života. To je moj mali svet u kojem se bavim nekom drugom osobom, a svoj život ostavljam sa strane.
RADIŠ SA SREDNJOŠKOLCIMA U INĐIJI NA RADIONICI GLUME. KOLIKO SU ONI KAO TINEJDŽERI SPOSOBNI DA PRENESU EMOCIJE KOJE MOŽDA JOŠ UVEK NISU OSETILI U STVARNOM ŽIVOTU?
Učim ih da je suština da razmišljaju šta je problem lika koji igraju i čemu teži. Uživljavanje u emocije je problem i iskusnim glumcima, a kamoli srednjoškolcima. Na primer, iskustvo logora koji su preživeli likovi u „Nebeskom odredu“. To nemam u svom iskustvu, ali verujem da imam u svojoj genetici. Uzimam za primer Srbe jer smo osetili to na svojoj koži. Ako nisam ja bio u logoru, moj pradeda jeste. Njega nisam upoznao, ali osećam povezanost. On je bio u logoru o kojem ja sad pravim predstavu. Onaj tamo lik mogao je da bude on.
ŠTA JE, PO TVOM MIŠLJENJU, SVRHA POZORIŠTA? DA LI MISLIŠ DA ONO MOŽE DA PROMENI NEŠTO KOD LJUDI, DA IM UKAŽE NA NEKE NJIHOVE PROBLEME ILI DA KRITIKUJE DRUŠTVO? ŠTA JE ZA TEBE IDEALNA ULOGA POZORIŠTA ILI UMETNOSTI?
Ljudi umetnost shvataju kao olakšanje od teške svakodnevice. Život je težak, zašto ga činiti težim!? Jeste, ali je i lep. Igrali smo diplomsku predstavu „Život drugih, pisma sebi“ u Šapcu. Jedna devojka koja tamo radi rekla mi je da je njena kolegenica bila na predstavi i kad je došla kući, njen muž je sedeo u fotelji i gledao televiziju. Sela je preko puta njega i rekla mu: „Gledala sam jednu predstavu, htela bih da popričamo o njoj. Nikad nisam čula o čemu ti maštaš“. Brojna pitanja zaboravimo, a govore o našem identitetu. Pozorište treba da pokreće ljude.
DA LI OSEĆAŠ DA U SRBIJI IMAŠ POTENCIJAL DA SE RAZVIJEŠ ILI BI I TI DA BEŽIŠ U INOSTRANSTVO POPUT SVE VEĆEG BROJA MLADIH?
Ja sam glupavi utopista. Nisam nikad ozbiljno razmišljao da negde odem. Kad uhvatim sebe da se žalim, pokušavam da se istreniram da to ne radim. Bolje da uzmem nešto da radim. Svi ti ljudi koji odlaze imaju razloge. Ovde je Njuz-net postao nepotreban, jer realnost je preuzela ulogu Njuz-neta. Počinjem da se žalim, pa ću se ovde zaustaviti.
DA LI TE PRIVLAČI RAD NA FILMU?
Da, naravno. Samo što me put za sad nije naveo na tu stranu. Do sada sam imao epizodnu ulogu u filmu drugarice sa klase koji je sada u postprodukciji. Ima mnogo talentovanih glumaca, ali nema posla za sve. Mi smo vezani za jezik, osim ako u inostranstvu želiš da glumiš srpskog gangstera, gluvonemog ruskog mafijaša ili da se baviš pantomimom.
KADA POGLEDAŠ UNAZAD SA ISKUSTVOM KOJE IMAŠ, DA LI TI JE ŽAO ŠTO NISI ZAVRŠIO PRAVO?
Ne. Zato što u ovoj situaciji živim ono što volim. Možda bih bio novčano obezbeđeniji da sam završio prava i otvorio advokatsku kancelariju, ali moja klinačka priroda mi to ne dozvoljava. Ja sam onaj lik što bi u sudnicu došao obučen kao klovn. Kad upadnem u dilemu, pomislim: „Glumu volim, prava baš i ne volim. Ako već treba da se posvetim nečemu, onda hoću da mi to znači“.
ŠTA BI, AKO POGLEDAŠ UNAZAD, VOLEO DA SI URADIO? ŠTA TI JE CILJ U BUDUĆNOSTI I U ČEMU BI ŽELEO DA SE OSTVARIŠ?
Mnogo ljudi se nada da neće postići u životu samo neke obične stvari. Onda kad krene da ti se dešava „život“ uvidiš da si idealista. Skoro smo pričali šta bi bilo da jedan Đuza Stoiljković nije bio iz ove zemlje i kakvu bi karijeru imao negde u inostranstvu. Gledali smo njegov poslednji film „Bez stepenika“ i ja sam isplakao Đuzu kao ne znam koga. Sa njim sam ispratio glumčine Boru Todorovića, Nikolu Simića… Shvatio samda sam deo jedne glumačke zajednice kroz koju su prošli veliki ljudi. Ne mogu da kažem da nemam želje. Kao da me je sramota da kažem, evo hoću i ja Oskara. Ali, neću nikog da cimam. Napraviću ulogu, ako bude dobra, u mom svetu neko će za nju čuti.
DA LI TI JE NEKI GLUMAC UZOR?
Pomenuću njih nekoliko koji me iznova oduševljavaju. Jedan od njih je Marko Marković, član somborskog pozorišta. Ima neverovatnu harizmu i dobio je nagradu za najboljeg mladog glumca na Sterijinom pozorju pre nekoliko godina. Zatim Nikola Rakočević i Radovan Vujević koji iz svake uloge izvlače maksimum. Na primer, reditelj „Ničijeg deteta“, Vuk Ršumović se pojavio i napravio sjajan film. Niko nije pričao o njemu niti o filmu dok nije počeo da osvaja sve moguće nagrade. Koji budžet?! A čovek je napravio film.
