Pozorište Le studio

Le studio ponovo radi! Teatar sa dušom otvorio je 2. juna vrata svog novog doma u Poenkarevoj 26.

Razgovarali smo sa osnivačima teatra, Jeanom i Sanjom Maljković o konceptu ovakvog teatra u srcu Beograda, uticaju ostalih pozorišta na rad Le studia i magiji koja je zadužena za život i energiju Le studio teatra! Jean, glumac Iz Pariza, nakon dugogodišnjih putovanja u sklopu raznih projekata pozorišta, odlučio je da Beograd postane dom njegovog teatra i trupe kojom se ponosi. Kako navode Sanja i on, cilj im je da pozorište živi i da svi imaju prostora za izražavanje na različite načine.

Kada si prvi put došao u Srbiju i kakve okolnosti su dovele do otvaranja ovakvog teatra u Beogradu?

Jean: Prvi put sam posetio Srbiju 2008. godine u sklopu tadašnjeg projekta „Pozorišta Mediterana“. Naredne godine sam proveo radeći u različitim zemljama, organizujući projekte poput tog ili u sklopu njega. To su bile produkcije sa lokalnim glumcima, na njihovom maternjem jeziku, koje su predstavljale njih kao individue. Šta za njih znači biti ono što oni jesu. Kao narod i kao glumci. Mentalitet, kultura, način izražavanja, pojedinosti i specifičnosti koje su ih činile takvima. Pitanja nacionalnog identiteta. Tako sam upoznao Sanju i počeli smo da radimo zajedno. Kada se taj projekat završio otišao sam u drugu zemlju. Umorio sam se od stalnih putovanja i selidbe. Počeo sam da shvatam da je čitav proces kao pesak na vetru i da se pozorište stvara na jednom mestu, bez previše lutanja. Već duži vremenski period sam imao želju da otvorim svoje pozorište, da imam svoju trupu. Tada sam se vratio u Beograd i Sanja i ja smo odlučili da to uradimo zajedno.

Kako si se obrela u poslu scenografa i u pozorištu uopšte?

Sanja Maljković: Ja sam završila arhitekturu i malo pre završetka fakulteta sam počela da se interesujem za pozorište. Pretežno putem knjiga. Ubrzo potom sam počela da tražim način na koji bih mogla da doprinesem i da istovremeno uživam u tom radu. Nisam uspela da se pronađem ni u jednom projektu onako kako sam želela. Onda sam, sasvim slučajno, upoznala Žana i shvatila šta želi da uradi, na koji način i u kom smeru. Podudarale su nam se ideje i bilo mi je jasno da smo se razumeli odlično u kreativnom smislu. Tako smo i počeli da radimo zajedno što je dovelo do otvaranja Le studia.

Pod kakvim okolnostima je nastao Le Studio?

Jean: Dve godine nakon Sanjinog i mog zajedničkog rada, otvorili smo Le studio. Počeli smo sa školom glume u pozorištu. Teatar je zapravo nastao slučajno, da se tako izrazim. U to vreme smo imali probe za izvođenje predstave koju smo radili kako bi bila izvedena u ustanovi kulture Vuk Karadžić. Imali smo manji prostor za probe i časove i planirali smo da od ta napravimo pozorište, ali smo bili nesigurni zbog veličine prostora. Nismo imali ni sedišta za publiku. Pozvali smo ljude na generalnu probu predstave. To veče je za nas bilo od velike važnosti. Ne samo zato što je generalna proba i sama predstava bila sjajna i bili smo zadovoljni onim što smo postigli, već i zato što smo bili svesni da teatar zapravo postoji. Postoji prostorija, postoje glumci na sceni, tu je publika koja došla da vidi to. Sedeli su na podu, po ćoškovima, na stolovima, ali su bili tu. Njihova reakcija je bila presudna. Svi oni su nas pitali zašto ne otvorimo teatar. Tako smo i otvorili teatar. Uložili smo puno truda, ali je vredelo, i činilo se kao najprirodniji sledeći korak. Magija pozorišta je bila zadužena za sve ostalo i dala nam je podsticaj. Tokom godina teatar je počeo da se, pored profesionalnih glumaca oslanja i na glumce iz škole glume koju držimo. Većina njih sada radi sa grupom profesionalnih glumaca na našim predstavama. Vrlo su strastveni u projektima i istrajni su. Nisam ni pretpostavio da će neki od njih biti ovoliko dugo sa nama i da će biti toliko radni i uporni. Postoji činjenica da nama treba određeni tip ljudi da bi ovo pozorište funkcionisalo. Ne može funkcionisati sa bilo kojim glumcima. To otežava stvari. Postoje glumci sa kojima smo radili i koji ne razumeju u potpunosti šta se ovde radi. Upoznali smo glumce koji su sjajni ljudi, ali se nisu pronašli u ovakvoj priči i ovakvom radu. Poenta mog rada nije da napravim dobro izvođenje. Dobro izvođenje je lako napraviti. Ono što ne znamo, a želimo da postignemo je neverovatno izvođenje. Zarad toga moramo rizikovati. Mi i glumci. Da bi rizikovali, glumci moraju znati da je to što rade za pozorište veće od njih samih. Važnije od toga da izgledaju lepo na sceni i da pruže samo dobro igranje.

Šta je proisteklo iz selidbe iz manjeg u veći prostor?

Sanja: Iz moje perspektive to je bio prirodan korak za sve nas. Imam utisak da je sve u malom prostoru počelo da me guši, da kreativnost svih nas nije mogla doći do punog izražaja zbog malo prostora i ograničenja njime. Sve što sam mogla da uradim sa tom scenom što se scenografije tiče, uradila sam. Energija i kreativnost svih nas je tražila veći prostor za izražavanje punog potencijala u svakom aspektu.

Zašto Beograd i Srbija?

Jean: Prvenstveno jer mi se dopada Beograd kao grad, a pored toga ima i mnogo različitih tema koje su meni interesantne za rad. Vidovi glume i načini na koje se ispoljavaju su poprilično drugačiji od onih koje sam ja viđao i na koje sam navikao. Na primer, u Francuskoj na Akademiji imate više profesora predmeta glume, svako za određeni vid glume, dok je u Srbiji jedan profesor zadužen za taj predmet. Sve ostale akademije kojima sam prisustvovao imaju master časove za svaki vid glume koja se uči na Akademiji. Ovde nisam viđao toliko varijacija u glumi, kao što sam navikao. Tada sam počeo da radim sa glumcima u Beogradu, kojima sam želeo da prikažem i iznesem neke nove vidove glume i pozorišta uopšte.

Na koji način radiš sa glumcima u teatru?

Jean: Počeli smo da radimo “oko” glumca. Da se usmeri pažnja na glumca da bi se sve oko njega prilagodilo. Da se on ne prilagođava sceni, kostimima, zvuku i svetlu, već da se sve to prilagodi njemu i njegovom radu. Nikada ne dolazim na probe sa već pripremljenim zamislima o tome šta će se desiti ili šta bi trebalo da se desi u progresu. Sve to dolazi na licu mesta u radu sa glumcem. Ovde je već postojao taj naturalizam u glumi, te smo s toga počeli da insistiramo na ekspresionizmu samo da bismo isprobavali više vrsta glume.

Šta je najbitnije u radu sa glumcima?

Sanja: Rad sa glumcima sam po sebi je najbitniji u svakom procesu. Što se mene tiče najbitnije je razumevanje i sloboda. Rizik takođe. Sa nekim glumcima se razumemo, sa nekima ne. Isto tako je i sa muzičarima sa kojima sarađujemo. Tako je u svakoj profesiji, ne samo u glumi. Ono što je meni kao nekom ko radi scenografiju ključno, jeste da radim zajedno sa glumcima u stvaranju svega. Da stvaramo kostime i scenu kako stvaramo likove. Ne želim da rešavam pitanje scenografije, želim da je stvaram zajedno sa glumcima.

Koji je krajnji cilj teatra Le studio?

Sanja: Žan je vrlo skroman kada je to u pitanju. Kaže da nam je krajnji cilj da postanemo najbolje pozorište na svetu. Mislim da je krajnji cilj da pozorište živi. Svakog meseca, svake sezone postavljaju se manji ciljevi u teatru koji nam pomažu da se razvijamo još više. Da rastemo i da iznova imamo inspiraciju, energiju i da uživamo u svemu ovome. Vođenje pozorišta je donekle kao vođenje domaćinstva. Postoji toliko stvari o kojima se treba brinuti van scene i van kreativnog domašaja. Uz to treba i uživati u svemu što radite. To je poenta svega. To je pokretač svih projekata u Le studiu i svih nas ovde.