Od kada je Call Me by Your Name (prev. Skrivena ljubav) izašao, uočavam kod sebe poseban fenomen.
Ovaj fenomen je redak i za njega ne postoji naziv, barem ne naziv koji bi uspeo dovoljno precizno da opiše tačno o čemu govorim, iako smo svi to doživeli. U pitanju je doživljaj koji se javlja nakon što konzumiramo određeno delo popularne kulture koje nas u potpunosti obuzme. Kod gledaoca, slušaoca ili čitaoca može da izazove sreću, tugu, uzbuđenost ili zbunjenost. Štaviše, najčešće izazove čitav niz emocija. Međutim, ovaj fenomen nije poseban zato što kod nas izazove intenzivne emocije, već zbog toga što nas navodi da iznova analiziramo određeno delo i da svaki put otkrijemo nešto novo i neočekivano. Naravno, u pitanju je subjektivan doživljaj, te obično biva da jedna osoba ovo doživi, dok ga ostali danima nestrpljivo slušaju.
Režiser Luka Guadanjino je, sa Timoti Šalameom i Armi Hemerom u glavnim ulogama, predstavio prelepu adaptaciju knjige istog imena autora Andre Ađimana. U istoj meri beskrajno romantičan, ali i suptilan, Guadanjino je uspeo da prikaže ljubavnu priču dva muškarca, koja ni u jednom trenutku ne upada u očekivane šablone LGBTQ+ filmova koje Holivud priželjkuje. Film je dobio izuzetno dobre ocene i kritike, kao i četiri nominacije za nagradu Oscar. Po prvi put sam osetila da bezimeni fenomen nije obuzeo samo mene, već i ceo svet.
Međutim, tokom jednog razgovora o Call Me by Your Name, izrečen je komentar kojeg sam se plašila od trenutka kada sam prvi put odgledala film. „Previše se potencira homoseksualnost. Svaki film gde je neko gej je sada popularan”. Premda se ova izjava možda treba odbaciti kao nebitna u okviru dijaloga o Guadanjinovom filmu, teško je zapostaviti činjenicu da deluje kao veo koji u svojoj srži krije nešto veoma bitno.
Komentar u tom stilu, iako možda ne zlonameran, predstavlja veći problem u našem društvu i u načinu na koji konzumiramo popularnu kulturu. Naime, potencira da je homoseksualan ili biseksualan odnos nešto strano. Vredi zapitati se šta se podrazumeva pod izrazom „potencira homoseksualnost”? Jedini zaključak do kog mogu da dođem jeste da ne znači ništa. Pretpostavka da može da se potencira queer odnos je i pretpostavka da je sve osim heteroseksualnog odnosa ugrožavajuće. Slično tome, mišljenje da je svaka priča, ili u ovom slučaju film, gde se prikazuje homoseksualan odnos po pravilu popularna, pretpostavlja da su narativi izvan heteronormativnih okvira manje važni, te da su priznati isključivo zbog činjenice što prikazuju nešto što je, po Holivudskim standardima, drugačije od očekivanog.
U potpunoj suprotnosti od filmova kao što je Blue is the Warmest Color (prev: Plavo je najtoplija boja) iz 2013. godine, čiji je reditelj Abdelatif Kečiče uspeo da u potpunosti fetišizuje i svede na čistu erotiku partnerski odnos između dve žene, Call Me by Your Name ne stavlja toliki fokus na sam seksualni čin. Razvitak emocija glavnih likova se kreće prirodnim tokom i uočava se u pažljivim detaljima – u naizgled slučajnom dodiru ili u nevinoj prepirci o Bahu.
Call Me by Your Name je unikatan po tome što nam kroji priču o univerzalno ljudskom iskustvu, prevazilazeći unapred usvojene predrasude. Kada konzumiramo popularnu kulturu, moramo početi od nule, inače gubimo spektar doživljaja koji nam je namenjen. Guadanjinov film je poseban zbog mnogih razloga. Između ostalog, poseban je zato što nije poseban. Prikazana nam je jednostavna priča o dvoje ljudi koji su se jednog toplog leta zaljubili, negde u severnoj Italiji.
