Ovom prilikom biće naslikan književni portret, nacrtana skromna skica pesnikove poetike, četkicom obojena opšta mesta, olovkom osenčene motivacione veze koje je često koristio, naznačene odlike stila, uticaj prethodnika na njega, i njegov uticaj na savremenike i potonje autore. Navedene su pesme kojima je Jesenjin obeležio važne delove svog života, kao primeri njegovog izvanrednog pesničkog umeća. Treba iščitati delo autora nezavisno od biografskih podataka, ali i uočiti način na koji je opevao sopstveni život kao život kakvog puškinovskog ili bajronovskog junaka.
Sergej Aleksanrovič Jesenjin je bio mladić koji je mnogo voleo život, bez obzira na mnoge prepreke i poteškoće sa kojima se učestalo susretao. Ovaj ruski pesnik je živeo na početku dvadesetog veka i bio je omiljen kod publike kako zbog svog dečačkog, sanjalačkog izgleda, tako i zbog poezije koju je pisao sa puno ljubavi i posvećenosti. Ljubav i strast prema životu su bili osnovni principi kojima ovaj poeta uvek revnosno pridržavao, njegova poezija je ispunjena težnjama da bude istinita i snažna, i proizvod stvarnog življenja. Uvek je bio u stalnom kontaktu sa ljudima, pisao je o svemu što je osećao, i iskreno verovao. Pisao je o psu, keruši, lisici, kravi, konju i labudu, kao o najdražim prijateljima. Duša mu je bila dovoljno široka da razume i opeva patnju majke keruše kojoj čovek ubija štenad (Pesma o keruši), kao lisicu koja je uhavaćena u zamku (Lisica), teško mu je padala smrt, kako svog psa (Pasiji sin), tako i polja žita koje će postati nečiji hleb (Pesma o žitu). Brinuo se o događajiama i sudbinama bića za koje mare samo osetljivi i dobri ljudi:
„Klenu moj opali, smrznut čase brojiš,/ zašto na mećavi poguren ti stojiš?“ (…)/ Uz put srećem smrču, il’ vrbe u smetu,/ uz mećavu pevah pesmu im o letu.“ (Klenu moj opali)
Jesenjinov zaštitni znak bile su kosa žuta kao zlato i azurno plave oči. U svojim pesmama ih često evocira: „plam tvoje kose vetar nek gasi“ (Haljinica bela), „Ja namerno idem čupav i zanesen, s glavom ko gasna lampa, ko plam“ (Ispovest mangupa), „Ove vlasi poplavele od raži,/ ako hoćeš oko prsta veži/ ja nimalo ne osećam boli“ (Šagane), podsećajući svoju publiku da joj poklanja sebe putem svojih dela. Jesenjin je bio lirski junak sopstvenog života, i tako ga je osećao čak i kad je imao najbolnije periode.
Pevao je o svjom ljubavima, damama koje su igrale veliku ulogu u njegovom životu. Određene „drage“ su simbolično pomenute u naslovima, kao što je „Ana Snjegina“, „Pismo ženi“ „Tanjuša“, „Šagane“, pa i „Pismo majci“. Nećemo se podrobno baviti pesnikovim ljubavnim životom, ali je važno pomenuti određena imena kao jedan važan deo. Buran brak sa američkom balerinom Izadorom Dankan je prouzrokovao mnoge patnje za oboje, ali i divne pesme. Jedna od njih je „Kačalovljevom psu“ u kojoj je pesnik uz pomoć psa Džekija, koji je pripadao glumcu Kačalovu, hteo da sazna da li je dolazila njegova voljena: „Al ona međ’ svima najsetnija što je,/ da slučajno ona dolazila nije?“. U velikoj i važnoj poemi, „Crni čovek“, Crni čovek evocira prisustvo starije žene u mladićevom životu: „I porastao je, uz to i poeta/ mada s nevelikom,/ al’ ozbiljnom snagom,/ i neku ženu/ od preko četres leta/ zvao je laficom/ i svojom dragom.“
Tražio je svoju Divnu damu u selu, u gradu, u Rusiji i u Americi, ali ju je nalazio, onakvu kakva mu je trebala, samo u svojim pesmama. Nije li baš on opevao malu belu brezu na način na koji su Petrarkisti pevali o svojoj madoni? Ona je njegova idealna draga, ruska lepotica, koja ga uvek razume kad napravi skandal u kafani, kad biva uhapšen, i kad je prevari. Uvek je beskrajno skrpljiva, ali i poželjna. Takav opis podseća mnogo na jedinu ženu kaja je bila uz njega baš uvek, Galinu Benislavsku – Galju. Galju nikad nije cenio koliko je trebalo, čak se i ubila na njegovom grobu jer nije mogla da živi bez njega, takvog huligana: „Nisam znao da ljubav duboka-/ zaraza je, da je kuga…strela:/ Prišla je i zaklopljena oka/ banditu je pamet oduzela.“ (Pevaj, pevaj!) Jesenjin je bio u Bliskom istoku, te je čitav ciklus o lepoticama i nesuđenim ljubavima spevao, sve čeznući za devojkom-severkom. Ciklus se zove „Persijski motivi“, i pripadaju mu pesme „Ne pitaj me o Bosforu više“, „Šagane“, „Dok sam menjaao rublju u tumane“:
„Ja ne volim što drže pod velom/ Persijanci lepotice svoje./ Sja se Širas mesečinom belom.“ (U sutonski sjaj šafranin tonu)
Jesenjinov mučni put se ogleda u tome što je bio drugačiji od drugih, „bela vrana, živeo je u zemlji najodvratnijih hulja i šarlatana“ (Crni čovek). Bio je iskren i širokogrudan, davao je na poklon celu svoju dušu, a nailazio je na osude i odbacivanja: “Obmanjivat sebe neću više,/ U dušu se klete brige zbraše./ Šarlatanom zašto me krstiše?/ Izgrednikom – zašto me nazvaše?“ (Obmanjivat sebe neću više). Ali, da ne budemo previše jednostrani, pesnik je bio skandal majstor i ponekad težak da se voli, te često i nije mogao da traži više od onoga što je dobijao.
Poezija koju je spevao odlikuje lirska naracija. Postizao ju je svojim bogatim i slikovitim metaforama. Osim u svojim poemama, koje su mešavina liskog i epskog, u lirskim pesmama može da se prepozna čitava priča. Pesma „Huligan“ sadrži čitavu pozornicu sa subjektom koji vidi draganu kako jaše na belom konju, u mrklom mraku, ka njemu: „Vidim san… Crn put, put staza./ Beli konj… Odvažno korača../ I na konju tome, ide mila kod mene,/ ide mila, samo nije voljena“. Pomenuta elegija „Pesma o keruši“ prikazuje kerušu, ludu od bola, koja juri i traži svoju štenad koja su udavljena; „A ona je za tragom trčala,/ Stizala ga, kao kad uhode…/ I dugo je, dugo drhtala/ Nezamrzla površina vode.“ Svakako, ima i srećnijih priča u ovog pesnika: „Skinuće bundu, šal će kraj peći,/ Sešće kraj mene kao u priči./ Pa će mi nežno i spokojno reći/ Kako dečaćić na mene liči.“ (Krila crvena zalaska svela)
Način na koji je ovaj pesnik nizao svoje stihove, ostao je ideal kojem se samo teži. Naracija je pomenuta, ali deskripcija, pozornica koja podržava dinamičnu i snažnu radnju, je odlika svake njegove pesme. Opisi poput, snega „plamte pahulje k’o u ognjenom sjaju“, poljupca „poljupci su ruže raspršene, latice na usni rastapane“, ruke drage žene „labuđe ti si svila ruke/ oko mene, kao krila dva“, cvetanje „ružin cvat se tiho poljem toči“, čine poeziju ovog pesnika čudesnom i neobičnom. Nebo i noć koje je ovaj pesnik opevao, stvarniji su nego sama stvarnost: “Kakva noć!/ Ne mogu ništa./ Ne spava mi se. Nebo mesec guši./ Pa, zar ja čuvam išta/ Od potrošene mladosti u duši?“ (Kakva noć).
Simbolika boja je važna u Jesenjinovoj poeziji, a najfrekventnija od svih je plava. Plava boja kao što znamo, vodi u trancedentalno, metafizičko, nedodirljivo i fluidno, u suprotnosti je prema žutoj boji koja predstavlja telesno, materijalno i puteno. Plavu boju nalazimo u sintagmi „Plavi maj“, u stihu „Voleo sam devojku u belom, sad znaš, volim jednu u plavom“ (Haljinica bela), što može da se tumači kao prelaz iz jednog u drugi period pesništva. Bela predstavlja čistotu, nevinost, moguće –sela, dok je plava, kao što je rečeno, transcedentalno, nedohvatljivo.
Sergej Jesenjin je jedan od najtalentovanijih pretstavnika nove ruske lirike, zajedno sa Vladimirom Majakovskim, Anom Ahmatovom, Marinom Cvetajevom i drugima. Pesnički pravac kome je Jesenjin pripadao na početku „karijere“ bio imažinizam, ali ga je napustio jer je pronašao svoj jedinstven izraz koji ne pripada nijednom prvcu. Nakon njegove tragične smrti, mnogi mladi pesnici imitiraju njegov stil i način pevanja, a svaka imitacija, kao što znamo, bleda je i dekadentna. Taj kvazi pokret istorija književnosti naziva jesenjinština.
Autorka: Tanja Milenković
