Na svetski dan borbe protiv HIV/AIDS-a razgovarali smo sa Milošem Perićem iz asocijacije Duga o zabludama u vezi sa virusom, značaju destigmatizacije, testiranja i ranog otkrivanja bolesti, kao i psihološke podrške u borbi protiv ovog virusa.
Da li biste mogli da nam bliže predstavite asocijaciju „Duga”, čime se to ona bavi i na koji način?
Asocijacija DUGA je organizacija koja postoji od 2004. godine i pre svega je usmerena na pružanje usluga u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite. Posvećeni smo kreiranju preventivnih usluga koje su u skladu sa stvarnim potrebama naših ciljnih populacija, kao i kreiranju edukativnih programa za profesionalce u sistemu socijalne i zdravstvene zaštite. Asocijacija DUGA ima više programa kroz koje deluje, a jedan od njih je i program prevencije HIV/AIDS-a, u sklopu kojeg klijentima pružamo usluge savetovanja i testiranja na HIV, kao i podršku, povezivanje i pratnju u zdravstvene institucije za HIV pozitivne klijente. Zahvaljujući mobilnim medicinskim jedinicama (kombi vozilo) koje posedujemo, naše usluge pružamo na teritoriji cele Srbije. Kroz ovaj program tokom prošle godine naše usluge savetovanja i testiranja na HIV je dobilo više od 1700 klijenata.
Želela bih da razgovaramo o savetovalištu. Iako se danas dosta zna o samom virusu da li se javljaju ljudi koji su delimično upućeni ili raspolažu neproverenim informacijama?
Utisak je da i dalje postoji nemali broj ljudi koji smatra da virus HIV-a ne postoji, ili da postoji ali da je moguće eliminisati virus iz organizma uz pomoć nekih čudotvornih preparata koji leče sve. Za to su delimično krivi i mediji koji daju prostor raznim nadrilekarima koji plasiraju takve priče. S druge strane mi imamo problem i među zdravstvenim radnicima, gde takođe postoji nedovoljna informisanost o HIV/AIDS-u, a posledično i stigma i diskriminacija usmerena ka osobama koje žive sa HIV-om. Ovde pre svega mislimo na načine na koje HIV može da se prenese, ali takođe i na prepoznavanje određene kliničke slike koja bi mogla da ukazuje na HIV, kao i o novinama u oblasti prevencije i terapije. Zabrinjavajuća je činjenica da je na poslednjem istraživanju o znanju i stavovima vezanim za HIV/AIDS koje je sprovedeno među zdravstvenim radnicima, izvestan procenat njih smatrao da HIV mogu da prenesu komarci, kao i da se može preneti kašljanjem i kijanjem ili da bi odbili da pruže uslugu pacijentu koji je HIV pozitivan. Tako da, odgovor je – da, i dalje imamo klijente ali i profesionalce koji imaju mnogo zabluda kada je HIV/AIDS u pitanju; međutim, posao naših savetnika je da pruže sve neophodne informacije, kako bi klijent pored testiranja dobio i znanje koje mu je neophodno da bi sprečio da dođe do infekcije HIV-om, a u slučaju pozitivnog rezultata, sve neophodne informacije o samoj terapiji, njenoj efikasnosti, značaju ranog uvođenja terapije, kao i upućivanje na Infektivnu kliniku gde klijent počinje sa lečenjem. Znate, ako imate klijenta koji i dalje gleda na HIV kao na smrtnu presudu, velika je verovatnoća da neće ni želeti da sazna svoj status. Tako da je veoma važno preneti ljudima informaciju da ako se na vreme otkrije, uz pomoć HAART (visoko aktivne antiretrovirusne terapije, koja je u Srbiji besplatna) očekivana dužina života HIV pozitivnih osoba je ista kao i kod HIV negativnih.
Kako prilazite takvim osobama, koja je vaša metoda za otklanjanje pogrešnih uverenja?
Usluga koju mi pružamo i za koju se smatra da ima veliki uticaj na promenu ponašanja pojedinca, kao i na njegove stavove, je DPST, što je akronim od dobrovoljnog, poverljivog, savetovanja i testiranja, gde je upravo akcenat na savetovanju koje se obavlja sa klijentom pre samog testiranja, kao i nakon toga. Mi imamo veliki broj klijenata koji su se u prošlosti testirali na HIV u pojedinim privatnim laboratorijama, gde je jedino što su dobili rezultat testa, bez ikakvih informacija šta on znači i da li je uopšte validan, jer nisu svi testovi isti, pa tako oni koji se koriste za rutinsko testiranje zahtevaju da prođe određeno vreme nakon poslednjeg rizičnog ponašanja (uglavnom od 6 do 8 nedelja) da bi taj test pokazao pravi rezultat, a oni tu informaciju ne dobiju, ili ako se ispostavi da je rezultat pozitivan, ostaju pitanja: Šta dalje? Kome se obratiti? Da li je potrebno uraditi neko dodatno testiranje? Zato je jako važna ta komponenta savetovanja pre i posle testiranja, u sklopu koje klijent dobije sve neophodne informacije u vezi sa HIV/AIDS-om, načinima prevencije kao i podršku u slučaju pozitivnog rezultata, upućivanje i po potrebi pratnju na relevantne institucije kako bi se započela terapija. Tako da je naš savet da se testiranje uvek obavlja u DPST savetovalištima kao što je ono koje nudi naša organizacija, ili u sklopu nekih zdravstvenih ustanova npr. Gradski zavod za javno zdravlje u Beogradu, DPST savetovalište u okviru Studentske poliklinike u Beogradu ili DPST savetovališta koja postoje i u drugim većim gradovima u sklopu Zavoda za javno zdravlje.
Šta je „mobilni tim” organizacije?
Mobilni tim Asocijacije DUGA je Outreach tim (Autrič – dosezanje na terenu) koji broji minimalno 2 osobe, a maksimalno 6 osoba: outreach radnika, psihologa, socijalnog radnika, parnjačkog edukatora, DPST savetnika i laboranata i koji funkcioniše po principu izlaska na teren i odlaska do klijenta na lokaciju koja njemu najviše odgovara radi pružanja konkretnih usluga. Radimo u skladu sa principima outreach metoda rada i minimalnim standardima koje smo izradili za naš outreach metod rada i koji smo već predali Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da ga integriše kao preventivni metod rada u novu Nacionalnu strategiju socijalne zaštite. Proces javnog zagovaranja za outreach u sistemu socijalne zaštite sprovodimo u okviru ACT projekta koji finansira Vlada Švedske, a sprovode ga Građanske inicijative. U kontekstu prevencije HIV/AIDS-a mobilni tim je fokusiran na dosezanje klijenata u terenskim uslovima.
Svi su podjednako podložni riziku da se zaraze ovim virusom, mada mladi i dalje veruju da postoje „rizične grupe”, da li je ovakav pristup pogrešan?
Već odavno se više ne govori o rizičnim grupama, međutim, fokus je na rizičnom ponašanju. Na početku epidemije, HIV/AIDS se uglavnom povezivao sa gej populacijom i intravenskim korisnicima droga, ali vrlo brzo je postalo jasno da niko nije imun na HIV (osim jako malog procenta ljudi koji imaju ekstremno retku genetsku mutaciju koja onemogućava virusu da se replikuje u organizmu, ali to je zaista mali procenat ljudi koji uglavnom žive u severnom delu Evrope). Kada govorimo o rizičnom ponašanju, mislimo pre svega na nezaštićene seksualne odnose (jer je to primarni način prenosa HIV-a u Srbiji), što znači da su sve seksualno aktivne osobe, bez obzira na pol, seksualnu orijentaciju, starost, obrazovanje, društveni status u većem ili manjem riziku da dobiju HIV, ako ne praktikuju siguran seks. Naravno, ne nosi svako rizično ponašanje isti stepen rizika, pa se tako nezaštićeni analni seksualni odnosi smatraju najrizičnijim, zatim vaginalni, a najmanje rizični su oralni seksualni odnosi. Ali zabluda je da je oralnim seksom nemoguće dobiti HIV. Iako usta nisu povoljna sredina za HIV virus, u određenim okolnostima i putem oralnog seksa postoji mogućnost infekcije.
Kako se savetovalište brine o osobama pre testiranja?
Najpre je potrebno naše buduće klijente motivisati da razmisle o važnosti provere svog HIV statusa, kako bi se oni odlučili za dolazak u naše savetovalište, što činimo putem informativnih poruka, kako kampanjama i sadržajima na društvenim mrežama, tako i uživo na mestima gde se okuplja naša ciljna populacija. Pre svega potrebno je naglasiti da je sam proces savetovanja poverljiv i anoniman, da za samo testiranje nije potreban nikakav dokument, niti ime ili prezime, jer se radi pod šifrom. Takođe je važno naglasiti da su naše usluge besplatne. Ono što je ključno je stvoriti atmosferu poverljivosti kako bi klijent iskreno govorio o razlozima dolaska i rizicima koji su postojali. Tokom savetovanja pre testiranja neophodno je informisati klijenta o načinima prenosa HIV-a, o važnosti “perioda prozora” (vreme koje mora da prođe od poslednjeg rizika do trenutka testiranja kako bi rezultat bio validan), karakteristikama samog testa, kakav rezultat može da bude i šta on znači. Kod savetovanja nakon testiranja neophodno je postarati se da je klijent razumeo rezultat svog testa, i u koliko je taj rezultat testa negativan, posebnu pažnju posvećujemo razgovoru sa klijentom o načinima prevencije kako bi klijent u budućnosti izbegao rizik za dobijanje HIV infekcije. U slučaju pozitivnog rezultata, klijenta uvek uputimo na potvrdno testiranje u odgovarajućoj državnoj instituciji, pri čemu uvek ponudimo mogućnost da klijenta dodatno podržimo prateći ga kako kroz proces potvrdnog testiranja, tako i, u slučaju potvrđenog pozitivnog rezultata, kroz proces prihvatanja svog novog HIV statusa i prvog perioda kod uzimanja terapije.
Iako je život sa HIV-om danas uz terapiju jednako kvalitetan kao i život bez njega, još uvek postoji stigmatizacija i diskriminacija obolelih, kako možemo da pomognemo da se ovo promeni?
Isključivo kroz dalje informisanje, podizanje svesti kod opšte populacije, pre svega kroz obrazovni sistem, ali takođe i dodatnim edukacijama za zdravstvene radnike, kao i putem naših kampanja i terenskog rada u domenu nevladinog sektora. Na promenu stava javnosti značajno mogu uticati i istupi javnih ličnosti koje bi svojim glasom mogle uticati na smanjenje negativnih stavova, stereotipa i predrasuda koji se povezuju sa HIV/AIDS-om. Veliku odgovornost imaju i mediji, jer jako je bitno da prenose aktuelne, savremene informacija o HIV-u, a ne zastarele, kao što se dešavalo prethodnih godina, kao i da više prostora daju aktivistima koji se zalažu za prava osoba koje žive sa HIV-om.
Ukoliko se HIV pozitivna osoba oseća ugroženo ili je diskriminisana na bilo koji način kakvu pomoć može da potraži od asocijacije „Duga”?
Ono što mi kao organizacija možemo ponuditi je parnjačka podrška, psihološka podrška, povezivanje sa institucijama sistema ili drugim organizacijama civilnog društva koje pružaju usluge koje mi ne pružamo kao i podnošenje raznih podnesaka nezavisnim institucijama recimo Zaštitniku građana ili povereniku za zaštite ravnopravnosti.
Na dan borbe protiv HIV-a objavljuju se brojevi zaraženih u svetu što može značajno da iskrivi percepciju o situaciji i stvori anksioznost kod ljudi, na šta treba da pazimo kada čitamo ovakve informacije?
Iako Srbija spadа u zemlje sa niskom prevalencom, brojevi su tu da nas podsete da HIV/AIDS i dalje predstavlja realnu pretnju. Veliki napori su učinjeni da bi se otkrili savremeni efikasni lekovi zahvaljujući kojima je drastično smanjena mogućnost daljeg prenošenja virusa na seksualne partnere ili sa majke na dete. Danas se smatra da je praktično nemoguće da osoba koja redovno uzima terapiju i ima dobro kontrolisanu HIV infekciju, prenese virus seksualnim partnerima. Međutim, visoke brojke nas podsećaju da novih slučajeva i dalje ima puno i da je potrebno još više raditi na prevenciji i lečenju, kako bismo pobedili ovu bolest.
Koji je po vašem mišljenju najveći izazov sa kojim se HIV pozitivne osobe suočavaju i kako kao pojedinci možemo uraditi da pomognemo?
Iako postoji efikasna terapija, mnogo ljudi i dalje izbegava testiranje i započinjanje lečenja.
Smatra se da stigma u tome igra veliku ulogu. Osobe koje žive sa HIV-om doživljavaju razne vidove diskriminacije, ukoliko se za njihovu dijagnozu sazna (od one na poslu, preko komšiluka, sve do zdravstvenih ustanova). Neretko se to prenosi na njihove ukućane i decu, koji nemaju HIV. Zbog toga se događa da ljudi radije izaberu da žive kraće nego da budu viđeni na klinici za HIV i rizikuju da se sazna za njihovu dijagnozu. Ovo sve znači da stigma sprečava ljude da se testiraju i započnu lečenje, čime bi se efikasno sprečilo dalje prenošenje virusa (jer terapija je takođe jedan od vidova prevencije). Dakle, kao društvo možemo direktno podržati više i glasnije ljude koji žive sa HIV-om (što znači da su preuzeli odgovornost, testirali se i započeli terapiju) jer štiteći njih, štitimo i sebe. Osim toga, važno je da se svako pozabavi sopstvenim stereotipima i predrasudama. HIV odavno nije stvar nekih posebnih rizičnih grupa, već može postati realan za svakog od nas. Izbegavanje ljudi koji žive sa HIV-om ne štiti od njega, a suočavanje sa predrasudama da. Dakle, podrška i borba protiv HIV/AIDS stigma su načini na koje društvo može dati direktan doprinos na putu ka pobedi protiv ove bolesti.
