Nedelja finskog filma, sedma po redu, svečano je otvorena u četvrtak projekcijom filma Porodični ručak rediteljke Tie Kouvo u prepunoj Dvorani Kulturnog centra Beograda.
Tia Kouvo (Tia Kouvo) se ubraju među najveće i najautentičnije nove talente finske i evropske kinematografije. Rođena je u Lahti. Studirala je psihologiju, a zatim diplomirala režiju na akademiji Valand. Porodični ručak je njen debitantski dugometražni film. Premijerno je prikazan u okviru programa Encounters, prestižnog Berlinskog filmskog festivala.
Nagradu za najbolji film poneo je na festivalima u Seulu, Rigi i Briselu, kao i na Nordijskim filmskim danima. U Valensiji je nagrađen za najbolju kameru. Na upravo održanoj dodeli finskih nacionalnih nagrada Jussi trijumfovao je sa tri nagrade u glavnim kategorijama: najbolji film, režija i scenario. Porodični ručak je inspirisan istoimenim, nagrađivanim kratkim filmom iz 2018.
U pitanju je slojevita drama, sa tipičnim finskim humorom, prati godišnje božićno okupljanje jedne porodice. Raznoliki i autentični, članovi porodice prinuđeni su da provedu vreme zajedno, dok tenzije rastu. Pronicljiva studija o savremenim porodičnim odnosima, (ne)mogućnosti uspostavljanja emotivnog kontakta, međugeneracijskim šablonima i stvarima koje ostaju neizrečene. I baš to tradicionalno okupljanje za božićnom trpezom možda jeste i najbolje vreme i mesto kako bi se lagano približili i pažljivo sagledali strukturu, odnose i dinamiku svakodnevice jedne zajednice. U pitanju je finska porodica, ali ona se ni najmanje ne razlikuje od većine porodica na našim meridijanima – to je misao i identifikacija koju publika može lako da osvesti nakon odgledanih početnih kadrova. Deka alkoholičar koji svoje životne neostvarenosti i lomove utapa u žestini i pivu, baka koja svojim prisustvom, duhom i angažovanošću pokušava da održi harmoniju i ravnotežu u međuljudskim odnosima, ali i čini da celo domaćinstvo funkcioniše. Tu su i dve ćerke – jedna od njih je sa svojim mužem i dvoje dece. Kroz odnose supružnika vrlo lako prepoznajemo izazove i borbe koje danas mnogi bračni parovi vode pod uticajem ubrzanog načina života, peokupiranosti poslovima, usavršavanjima, nedostatka intime i odsustva komunikacije. Druga ćerka je tu sa svojim sinom tinejdžerom – ona se odlučila da bude samohrana majka koja uživa u svojoj samostalnosti, dok je njen sin savršen predstavnik lika današnje omladine – socijalno zatvoren, ćutljiv, zagledan u ekran i u većini situacija mentalno odsutan. I na kraju ove lestvice lepo bi bilo da pomenemo i dva najmlađa člana ove porodice koji jesu još uvek deca, ali i veoma bitni tegovi na vagi održavanja familijarne ravnoteže, koji svojom mladalačkom iskrenošću, energijom i neposrednošću direktno ukazuju na nedoslednosti u ponašanju, krpeći koncima ljubavi rascepljene odnose i situacije.
I tako, u idiličnoj drvenoj kućici, koja je zavejana snegom i okićena prazničnim svetlima imamo savršeno uklopljene sve generacije jedne porodične zajednice, čime nam ovaj film daje priliku da jasno sagledamo njihova slaganja i neslaganja, različitost u svakodnevnim navikama, ponašanju i težnjama, generacijske razmirice, kao i drugačije poglede na poimanje životne suštine. I dok se ovaj šarenoliki karusel vrti sačinjen od razgovora, misli, stremljenja, životnih uspona i padova, odsutnosti, požrtvovanosti, podrške, sve ove elemente povezuje jedna nit istkana od ljubavi, pažnje i poštovanja. Ta nit možda u nekim situacijama nije vidljiva na prvi pogled, ali je uvek tu i ona je osnovna potka svih dešavanja.
Sama praznična atmosfera unutar kuće ne razlikuje se mnogo od one koja vlada kod nas u vreme praznika. Graja i užurbanost ispunjavaju prostor, žene su uglavnom u kuhinji i spremaju tradicionalnu hranu za svečanu trpezu, dok muški članovi kupuju poklone u poslednjem trenutku ili se sa najmlađima prepiru oko daljinskog upravljača i kanala koji će gledati na televiziji. Svi pomenuti segmenti koji se i nama samima čine bliskim i poznatim, upravo omogućavaju da gledalac oseti bliskost priče i likova, ali i da se identifikuje sa situacijom.
I posle praznika život ide dalje. Svi članovi porodice se vraćaju svojim ustaljenim obavezama, noseći sentimente prazničnih trenutaka i razvijajući njihove fragmente u sebi kao filmove u mračnoj komori. Neverovatna je slojevitost emocija koja se rađa iz, na prvi pogled, sasvim običnih, ustaljenih odnosa. Ovaj film nam priča priču o tome koliko je bitno da sa puno posvećenosti prilazimo svojim najbližima, sa puno otvorenosti, iskrenosti, razumevanja i poštovanja. Koliko je bitno ne preći granicu ljudske intime. Koliko je bitno glasno izreći ono što osećamo. Koliko je bitno zastati i podeliti sa drugima – osmeh, ručak, kafu. I na kraju, koliko je bitno reći volim te – zato što su naši ovozemaljski trenuci poprilično ograničeni i nekad bude prekasno.
Statični, ali višeslojni kadrovi u filmu pružaju nam mogućnost da dublje prodremo u unutrašnje svetove protagonista. U većini scena nemoguće je sagledati lica glumaca, ali u tim momentima njihovo držanje, pokreti i reči nose suštinu priče i drže nas vezane za platno. Prijatno ambijentalno osvetljenje i prigušena svetlost pospešuju osećaj intimnosti, kao i sam fokus.
Film obiluje šarmantnim Finskim humorom koji se iznenada javlja niotkuda i greje naša srca. Ono što je meni lično upečatljivo, jeste njihova kultura međuljudskih odnosa koja se zasniva na iskrenosti, ali i izrazitom poštovanju punom obzirnosti i strpljenja. To je nešto što bi bilo lepo da posejemo i u našim svakodnevnim odnosima kao polaznu tačku, u kojoj je svako živo biće jednako vredno i bitno. Da shvatimo dragocenost zemaljskih trenutaka koje delimo sa voljenim ljudima. Da imamo više vremena za najbliže. I da češće jedni drugima govorimo volim te, divno je što si tu, oplemenjuješ moj život na jedan sasvim nov način… Zato što su to bedemi koji nas svojim prisustvom štite od bezlične prolaznosti, rušeći ono što se podrazumeva i negujući ono što je u našem postojanju zaista vredno i ono što nas čini ljudima.
Ako niste bili u prilici da pogledate ovaj film, toplo ga preporučujem, zato što će se zbog velikog interesovanja naći u bioskopskoj distribuciji. A u subotu su na repertoaru Dvorane Kulturnog centra Beograda možete pogledati:
- 18.00h
JE’VIDA / JE’VIDA, Finska 2023, 100’
Režija: Katja Gauriloff
Uloge: Agafia Niemenmaa, Heidi Juliana Gauriloff, Sanna-Kaisa Palo, Seidi Haarla, Erkki Gauriloff, Matleena Fofonoff
Tetka i nećaka, koje se nikada ranije nisu srele, putuju u Laponiju da isprazne kuću koju su nasledile, kako bi je prodale. Tetka je povučena i nepoverljiva, ali kako polako kroz flešbekove otkrivamo njenu priču vezanu za rodnu kuću, shvatamo da je bila žrtva politike asimilacije prema starosedeocima. Istovremeno, i nećaka mora doneti veliku odluku. Upoznajući jedna drugu, one pronalaze vrednost i snagu u sebi i svojim korenima. Ova emotivna i poetična drama, snimljena u izvanrednoj crno-beloj tehnici, prvi je dugometražni igrani film snimljen na jeziku starosedelačkog naroda Skolt Sámi.
Festivali i nagrade: glavni takmičarski program festivala Tribeka u Njujorku, nagrada za najbolji film na festivalu u Tromsu, tri finske nacionalne nagrade Jusi: za najbolju muziku, kostim i dizajn zvuka.
- 20.00
DRVOSEČINA PRIČA / THE WOODCUTTER STORY
Finska, Holandija, Danska, Nemačka 2022, 99’
Režija: Mikko Myllylahti
Uloge: Jarkko Lahti, Iivo Tuuri, Hannu-Pekka Björkman, Katja Küttner, Marc Gassot, Ulla Tapaninen, Armi Toivanen
Pepe je drvoseča u idiličnom malom gradu na severu Finske. Tokom nekoliko dana, niz događaja postepeno uništava miran i srećan život koji je nekada imao. Ali čini se da je Pepe potpuno u redu sa svime. Dok mu sudbina donosi sve vrste haosa i razdora i nadrealnih događaja, Pepe ostaje odlučan da gleda na život sa svetlije strane. Uvek nasmejan, uvek optimističan. Kao da zna tajnu postojanja koju niko drugi ne zna… Začudan film koji meandrira između kaurismakijevske uvrnute crne komedije i egzistencijalističke drame sa nadrealnim elementima.
Festivali i nagrade: nagrada Gan fondacije u programu Nedelja kritike na Kanskom festivalu, specijalna nagrada žirija na Nordijskim filmskim danima u Lubeku, Čikago, Sao Paolo, Kairo
