Ovih nedelja mnogi su ostali sami sa sobom.
Stvari koje se trenutno dešavaju u svetu stavile su nas sve na jedan veliki test.
Pored toga, mnogi su, silom prilika, prinuđeni da ne budu uz svoje bližnje, porodicu, prijatelje, pa i kolege, ljude sa kojima su navikli da dele ritam svakodnevnog života. Vreme provode u svoja četiri zida, povremeno na vezi sa onima koje vole, ali opet uglavnom uz tišinu koja se smestila gotovo svuda, i nesnosni nemir koji unosi uključen TV program.
Mnogima je ovo prinudno samovanje još jedan veliki lični test sa kojim se sada suočavaju.
Osećanja kao što su nespokoj, teskoba, panika i anksioznost, za neke su do sada bila apstraktna stvar, nešto o čemu su slušali ali sami nikada (na sreću) nisu imali priliku da osete na svojoj koži.
Vrlo dobro se sećam svog prvog napada panike, naleta vrućine, a potom i drhtavice… Knedle u grlu i skoro neopisivog osećaja potpune nemoći, kao da je sve u potpunosti izvan kontrole i da se sasvim sigurno gušim u sopstvenoj koži. To se dogodilo pre nekoliko godina, potpuno neočekivano, kao iz vedra neba. Bilo mi je potrebno mnogo odlazaka kod psihologa, samoubeđivanja, hrabrosti i kopanja po sopstvenom iskustvu kako bih napravila korak napred u rešavanju stanja u kojem sam se našla i pometnji koju mi je to napravilo u životu.
Verujem da mnogi nešto slično proživljavaju ovih dana i mada nisam nikakav stručnjak na datu temu, iz iskustva mogu da podelim nekoliko stvari za koje mislim da bi sada ili u nekom narednom periodu mogle da vam pomognu barem malo.
Mislim da, kada se nađemo u situaciji gde smo sami sa svojim mislima, kada dosta ćutimo i kada nemamo fiksne obaveze koje nam okupiraju pažnju, razne stvari krenu da naviru i svu energiju onda usmeravamo ka njima. Naravno, nekako uvek prvo nadođe prošlost i stvari koje nam nisu ostale u najboljem sećanju. Odjednom se prisetimo ljudi i situacija koje su nas povredile i sa kojima se nikada nismo do kraja pomirili. Osećanja koja su ostala načeta, stvari koje su ostale nedorečene, zbog kojih žalimo ili se možda kajemo. Odjednom navire čitava lavina misli usled kojih se vežemo u jedan veliki čvor.
Meni je takvo stanje vrlo dobro poznato. Srećom, ništa u životu nije konačno, i za sve, zaista, postoji rešenje. Prvo, kako god nam se činilo kada nas ovo stanje obuzme i šta god nam u tim trenucima padalo na pamet: ne, nećemo poludeti i sasvim sigurno, nećemo umreti.
To je samo jedna faza koja će kao i sve ostalo morati da prođe. Tada je dobro okupirati misli bilo kojom drugom aktivnošću, najpre fizičkom. Tako da, ako je potrebno, i u tri ujutru je sasvim u redu da peremo podove i prozore.
Drugo, u potpunosti je opravdano i u redu da nismo pozitivni ni produktivni kada se ne osećamo dobro. Najgora stvar koju možemo sebi da priredimo kada se osećamo loše jeste da na silu pokušavamo da budemo vedri, vredni i kreativni, kada smo zapravo uplašeni i zabrinuti. Vreme neće stati, to je istina, ali zaista nije potrebno da primoravamo sebe da ga ispunjavamo samo da bismo bili uposleni. Odmor i predah od svega su dobar način da se napune baterije i da pustimo da neke stvari same legnu na svoje, čak i kada se osećamo sasvim dobro.
Takođe, razgovor stvarno pomaže, ali ne sa svima. Iz iskustva ističem da je neophodno obratiti se za pomoć stručnom licu, jer nekada ta vrsta razgovora sa bliskim ljudima nije dovoljna. Lepo je razgovarati sa osobom koja razume i poznato joj je to kroz šta prolazite, ali svako od nas je priča za sebe i to što nekom drugom pomaže, ne znači da će i vama. Osim toga, ne možemo očekivati potpuno objektivan pristup i pomoć od osobe koja je pristrasna prema nama. Nekada će nam iz najbolje namere govoriti stvari koje želimo da čujemo, ali to ne znači da će nam tako biti bolje. Osim toga, razgovor sa psihologom daje neopisivu vrstu slobode da nekome bez ustručavanja, stida i obuzdavanja osećanja i trenutnih reakcija ispričamo stvari baš onakve kakve jesu i kako nam leže na duši. Samo tako možemo dobiti najrealniji i najobjektivniji komentar i savet kako da dalje usmerimo svoj pravac ka rešavanju problema.
I, možda najvažniji korak, koji nikako ne bi trebalo preskočiti je taj da nikada ne budemo prestrogi prema sebi i da ne zaboravimo da i sami sebi udelimo malo ljubavi. Svaki put kada krenemo da se prisećamo šta smo sve pogrešno uradili i šta je moglo drugačije, treba da prekinemo takav tok misli i umesto toga krenemo da nabrajamo sve ono što smo lepo i dobro uradili i postigli za sebe i druge. Tako ćemo, kada se napokon razbistri u glavi i prođe magla u kojoj smo tumarali, biti motivisani da nastavimo i guramo dalje.
Na kraju, niko nas neće tapšati po ramenu i govoriti: „Baš mi je žao što nisi srećan.“ Na tome radimo sami.
