sreda 15. april 2020.
Jovanka Kozlovački Damjanov izjašnjava se kao unutrašnji utopista (intropija joj je omiljena reč, štaviše) već 53 godine, pa joj ova izolacija ne pada dramatično teško. Završila je pedagogiju, a za život zarađuje u jednoj biblioteci koja je san svakog bibliofila, piše kolumne i blogove (wildsides.wordpress.com, wildsidefashion.wordpress.com i cognitivetheatre.wordpress.com). Kada se penzioniše rešila je da živi u Funchalu, na Madeiri. Tamo je proleće večito, vegetacija bujna, ljudi tihi i pristojni, parkovi poput vavilonskih, imaju Ministarstvo za kulturni turizam, obožavaju fudbal, čak i u kasinu održavaju koncerte, svako veče se gotovo pobožno spuštaju na obalu i slušaju dobru muziku pored Atlantskog okeana, a onda, ne ostavivši ni jedan jedini papirić iza sebe, odlaze oko ponoći svojim kućama. Za #plezirukarantinu Jovanka Kozlovački Damjanov govori o tome kako provodi vreme u izolaciji.
Kako izgleda jedan tvoj dan tokom izolacije?
Moja priroda unutrašnjeg emigranta razlog je što se moj dan u izolaciji ne razlikuje baš puno od onog pre nje. Ne budi me alarm, radim online, od kuće, više kuvam, zdravije se hranim, manje se krećem, ali van toga provodim vreme na vrlo sličan način kao pre epidemije: čitam, gledam filmove, slušam muziku, pišem, filozofiram i kradem Bogu dane. To su stvari bez kojih ne mogu da zamislim svoj život, a one su i dalje tu. Istina, ne mogu da zamislim život bez boravka u prirodi, u mom omiljenom parku, na primer, niti bez putovanja, odlazaka vikendom kod mame u Zrenjanin, sedenja u omiljenom kafeu u kome sam deo inventara, ali prinuđena sam da bez toga živim. Na neko vreme. Viša sila, a sila Boga ne moli. Naravno, ne mogu da zamislim život ni bez onog glavnog, bez čega se umire gore nego od korone – bez slobode, ali i to je veoma diskutabilno, koliko smo slobodni i kada je stanje stvari nije vanredno.
Na koji način brineš o zdravlju, da li imaš neku rutinu za jačanje imuniteta?
Negde posle svoje 40. godine zapala sam u pogrešnu rutinu: sedenje na poslu za kompjuterom – sedenje kod kuće za kompjuterom i sada trpim posledice toga. Nakon prve nedelje totalne zbunjenosti i dezorijentisanosti nakon proglašenja vanrednog stanja počela sam svako jutro da radim vežbe istezanja, imam i neke pokušaje meditiranja (ali, ne odustajem), unosim redovno vitamine, jedem mnogo zdraviju hranu nego kada sam u kandžama uobičajene radne nedelje. I da, vozim bicikl kada nije policijski čas, propisno udaljena od drugih i sunčam se na terasi kao gušter!
Kako i da li uspevaš da očuvaš svoj mir?
Kao što već rekoh, prve sedmice sam bila totalno zbunjena, a onda se čovek prilagodi, skoro na sve. U životu sam bila i na duže periode bolesna, pa sam i se i na to prilagođavala. Bitno je ne izgubiti nadu. Imam raznovrsna interesovanja, tako da mi nikada nije dosadno, ali ni to ne znači da sam opuštena i spokojna. Nesanica me počesto pohodi. Ovo nije normalno stanje, ali čovek mora da brine ne samo o svom telu, nego i i o svom duhu. Ne treba mi zdravo telo bez zdravog duha.
Imaš li rituale za smirenje duha i tela?
Vežbe disanja mi pomažu, položaj drveta iz joge, odnosno vrksasana, ali ono što me najuspešnije smiruje je daydreaming. Ja mogu da odem kuda god moja duša hoće. Ovih dana najčešće boravim u Italiji, pa su Napuljski zaliv i Sicilija mesta gde moj duh najčešće obitava, a ne širi centar Novog Sada..
Šta slušaš ovih dana?
Pokušavam sebi da objasnim zašto mi u ovim danima klasični jazz najviše prija. Volim ga i inače, ali se ovih dana domogao samog trona u mom srcu. I Sinatra i Willie Nelson, ali to znam zašto. Ali, ako ću iskreno, bez premca je zvuk tišine i pesma ptica.
Šta čitaš?
Trudim se da ovaj vremenski predah od svakodnevnice (može se i tako ovo vreme shvatiti) iskoristim i da upoznam neke meni manje poznate književnosti, pa sam tako, na primer, pročitala roman „Ulhva, šamanka“ korejskog pisca Kim Tong Nia, pesme švedske spisateljice Edit Sedergran koja je stvarala početkom prošlog veka, a zvuči neverovatno moderno. Sasvim slučajno sam naletela na knjigu holandskog pisca Tomija Viringa „Lepa mlada žena“ o čoveku koji je viruslog i bavi se istraživanjima HIV-a i svinjskog gripa… Ponovo čitam neverovatan roman Margaret Atwood „Godina Potopa“ koji je priča o jednoj, sličnoj ovoj našoj, pandemiji, o pošasti bezvodnog potopa, virusa koji je gotovo opustošio Zemlju. Kad završim taj roman prelazim na mog omiljenog savremenog umetnika, reditelja i pisca Paola Sorrentina i ponovo ću da pročitam njegove ironične, duhovite, opore, britke priče „Toni Pagoda i njegovi prijatelji“. Retko koji dan prođe da ne pročitam neku pesmu Fernanda Pessoe i delim ih po Instagramu. Sve pomenuto preporučujem i još puno toga, ali ne bih da vas udavim. Po pitanju čitanja ja sam manijak.
Šta gledaš?
Kako sam odlučila da ovog leta/rane jeseni odem u Italiju okružujem se svojski italijanskim ambijentom. Odgledala sam „Novog papu“ Paola Sorrentina, a planiram ovih dana ponovo da pogledam njegovog „Mladog papu“. Sorrentinov film „La grande bellezza“, bez da preterujem, mogu da gledam jednom nedeljno, pa sam ga pre neki dan još jednom pogledala. Podiže mi imunitet i stanje duha bolje od bilo čega. Juče sam svratila do Toskane i pogledala (takođe ponovo) „Ukradenu lepotu“ Bernarda Bertoluccija, a jedan od najomiljenijih mi i najsuludijih gradova koji sam videla (uz Napulj) – Palermo, sjajno je ovekovečio Wim Wenders u filmu „Palermo shooting“, to takođe mora da se pogleda! Da malo iskoračim iz Italije, preporučujem, po meni, najbolji film iz franšize „Gradovi ljubavi“ – „Rio, I love you“ (jedan od filmova u ovom omnibusu o Riju snimio i Sorrentino), kratkometražni film Erica Rohmera iz 1964. „Nađa u Parizu“ o našoj Nađi Tešić (tada studentkinji na Sorboni), spisateljici, rediteljki, univerzitetskoj profesorici i aktivistkinji, sestri našeg Oskarovca Stojana Stiva Tešića. Preporučujem i sve filmove francusko-vijetnamskog reditelja Tran Anh Hunga, počnite od „Vertikalne zrake sunca“ (ako je iko od njega poetičnije na filmu prikazao svetlost tužite me zbog obmanjivanja javnosti)…
U šta ili koga gledaš?
Ja kao suncokreti – u sunce, a kao stanovnica 21. veka poprilično preterano u ekran svog smartfona. Srećom, imam dobar njuh za selekciju, pa i tamo gledam sve neke sjajne stvari. Tako sam nedavno, sasvim neočekivano (jer to je poslednja osoba za koju bih pomislila da ću je gledati na društvenim mrežama) u kućnom ambijentu videla legendarnog reditelja, velikog osobenjaka koji se više gotovo ni ne pojavljuje u javnosti, devedesetogodišnjeg Jean-Luca Godarda, koji je virus uporedio sa širenjem informacija i govorom u naše doba.. Pristao je da ga za Instagram snimaju uživo ljudi sa Univerziteta umetnosti u Lozani. Skoro svako popodne na svom IG profilu kantautorka iz Pariza Lou Doillon od 17 do 18h čita samo dobru poeziju, na francuskom i engleskom, svira i peva, a često joj se pridruži i njena majka Jane Birkin. Od 20h gledam kako u kućnoj izolaciji sa svojom porodicom u Modeni kuva najbolji kuvar na svetu i veliki humanista Massimo Bottura. A jednom sam tokom ove izolacije na Instagramu videla u obraćanju uživo i fenomenalnu osamdesetogodišnju Margaret Atwood! Ako nije bogohulno reći, pandemija ima i neke jako dobre strane…
Čemu se raduješ i nadaš?
Radujem se letu, nadam se plažama na Sardiniji. Još početkom zime muž i ja smo odabrali tu destinaciju. Ja sam na nekom blogu čitala da u Algheru, gradiću u kom je katalonski jezik ravnopravan sa italijanskim i gde ima puno stogodišnjaka, postoji jedan trg blizu obale gde penzioneri uveče plešu argentinski tango. Od te slike mi se zavrtelo u glavi.
Poruka podrške?
Sve je prolazno, pa i korona. Ako iz svega ovoga svako od nas pojedinačno i svi zajedno nešto naučimo i zbog toga postanemo bolji i pametniji pehar lige nad ligama šampiona je u našim rukama. Ako ne, nismo bolje ni zaslužili. Ohrabrujuće je da smo mi na potezu. Priroda čeka, a ona može i bez nas, mi bez nje ne. Iako zvuči da ovo nije podrška, jeste.
