Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza poput ove kojoj čovečanstvo danas svedoči, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.
O zimskim ritualima, slikanju, čitanju, plesanju sa ćerkicom, praznicima i radu na sebi razgovarala sam sa Tijanom Luković, umetnicom čije bajkovite, slojevite ilustracije i slike umiruju, hrane duh i bude radoznalost za učenje, kako o sebi tako i o drugima, njihovoj tradiciji, folkloru i verovanjima.
Kako započinješ dan?
Pošto imam dete, moja jutra tokom radnih dana počinju tako što moju devojčicu spremam i vodim u školu. Iako volim jutarnje rituale trenutno je jedino tu obavezna kafa koju popijem pre nego što krenem da radim.
Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?
Na holandskom reč plezir (plezier) se prevodi kao zadovoljstvo, tako da me ta reč podseća na sve male i velike stvari koje nam u životu donose sreću.
Imaš li omiljeni dnevni ritual?
Volim da dok radim slušam neki interesantan podcast, imam uz sebe par kockica čokolade i čaj.
Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?
Čitanje i igranje uz muziku sa mojom ćerkom. Moram da dodam i maštanje, jer je to moja omiljena aktivnost od kad znam za sebe.
Poslednji put kada smo se družile u Pleziru (u novembru 2018) pričale smo o majčinstvu, o tvom stvaralačkom zaokretu ka ilustraciji, nekim novim temama koje su postale predmet tvog interesovanja i umetničkog delovanja. Šta se u međuvremenu promenilo, da li ćerkica Petra sada učestvuje u stvaranju sa tobom, kako danas izgleda tvoj stvaralački proces?
Petra sada ide u školu i moje vreme za rad je mnogo slobodnije nego što je bilo pre tri godine kad smo nas dve bile po ceo dan zajedno. Nakon što sam svoju inspiraciju pronašla u majčinstvu, put je dalje vodio prema dubljem upoznavanju sebe, svojih strahova, ljubavi prema folkloru i mitologiji, starim načinima življenja i okretanju prirodi. Petra takođe mnogo voli da crta i slika, a meni posebno prija da se uz nju opustim i oslobodim od visokih očekivanja koja sebi umem da zadam kada radim na mojim radovima, pa spontano slikam i uživam sa njom u zajedničkoj aktivnosti. Interesantno je da mi baš u takvim momentima često dođu neke od najzanimljivijih ideja koje kasnije koristim u poslu. Zbog težnje ka perfekciji i uz sav pritisak deljenja na socijalnim mrežama, spontanost je nešto što je danas veoma teško postići.
Kako je pandemija uticala na tvoju svakodnevicu?
Kao neko ko je veoma introvertan i ne preterano društven, vrlo brzo sam se prilagodila novom, usporenijem načinu življenja. Postalo mi je lakše da se fokusiram na stvari koje su mi bitne. Moj posao svakako radim od kuće, tako da se na tom planu ništa nije promenilo.
Na profilu si nedavno podelila svoju ilustraciju koju si radila za Verlieskunst, platformu posvećenu pomaganju ljudima u procesu žaljenja i tugovanja zbog gubitka bliske osobe. Tema koja je sada vrlo prisutna, a čini mi se ne govorimo o njoj dovoljno. Kako je došlo do ove saradnje?
Babet te Winkel, koja je organizatorka Verlieskunst platforme me je kontaktirala putem Instagrama i pitala da radimo zajedno na ilustraciji koja bi bila korišćena za kartice koje se šalju u situacijama kad neko prolazi kroz teške životne trenutke ili je izgubio nekog bliskog. Poslala mi je tekst koji govori o smiraju i nežnosti koja se može pronaći u bolu, pa sam zato uradila ilustraciju koja u sebi pokazuje mogućnost za to kroz otvorenost za ceo spektar emocija.
Kada smo pričale privatno o ovom radu, spomenula sam ti da me je ilustracija lično vrlo dotakla i podstakla
na razmišljanje o njenoj simbolici. Šta si želela da nam kažeš ovim radom?
Mislim da je strah od smrti onaj koji svi nosimo i svi drugi strahovi koje imamo potiču od tog. Ja idem na kognitivno bihevioralnu terapiju i to mi je pomoglo da neke strahove bolje razumem. Ono što sam želela da pokažem u ovoj ilustraciji je da i kad smo tužni možemo ipak da budemo i srećni, i da kad smo uplašeni ipak istovremeno možemo biti i smireni i da su naše emocije koliko god kompleksne bile, sve dobrodošle, bez obzira na situaciju. Jedna emocija ne isključuje drugu iako su ponekad na suprotnom kraju spektra. Kada se suočimo sa svojim emocijama i damo im odgovarajuće mesto one prestanu da lupaju na vrata pokušavajući da uđu i samim tim nas i manje opsedaju. Ranije sam mislila da čovek u biti treba da teži tome da stalno bude srećan, međutim vremenom sam shvatila da je za dobar život važno prihvatiti sve emocije ravnopravno jer to je ono što našem životu daje slojevitost i smisao.
Na koji način se ti nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?
Mašta je mač sa dve oštrice. Pored toga što mi pomaže na kreativnom polju, takođe ima snagu da moje iracionalne strahove učini naizgled veoma realnim, tako da je anksioznost na neki način sastavni deo mog života, ali i učenje kako da se sa njom najbolje nosim. Postati „prijatelj” sa svojim strahovima je jedan od načina da oni rade sa vama, a ne protiv vas. Ja ih takođe stavljam na papir, tu im dam novi prostor da postoje pa su samim tim manje u mojoj glavi. Tuga i loše raspoloženje su deo spektra emocija i prirodno je da svi oni budu deo nas i treba im dati prostora da se dožive, ali im isto tako treba taj prostor ograničiti. Šetnja u prirodi, momenat za sebe i meditacija su još neke od metoda koje koristim kad osećam da sam preplavljena svojim negativnim mislima ili tugom. Veoma je važno biti blag prema sebi i biti tu za sebe u takvim momentima.
Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?
Prvenstveno mom mužu. On je neko ko je sa mnom prošao toliko toga i neko je ko me najbolje poznaje i razume.
Šuma je vrlo čest element na tvojim bajkovitim ilustracijama, gotovo da je i sama ravnopravno jedan od likova
zajedno sa mitskim stvorenjima, vilama i životinjicama uz pomoć kojih nam pričaš svoje priče. Šta šuma za
tebe simbolizuje?
Šuma u narodnim bajkama i predanjima često simbolizuje našu podsvest, kao i potencijal koji se u njoj krije. Osvetljavanjem mračnih ćoškova naše podsvesti možemo pronaći i bolje razumeti sebe, ali je zato neophodno proći put kroz šumu uz sva iskušenja, gde ćemo sresti vuka i vešticu, i iskoristiti pomoć malih prijatelja, vila i drugih životinjica kako bismo došli do magije i mudrosti. Nakon toga iz šume izlazimo promenjeni i celovitiji kao ličnosti.
Primetila sam da za svoje slike koristiš prirodne pigmente koji su ručno pravljeni. Mogu li ovakve boje da zadovolje
visoka očekivanja koja kao umetnica imaš i koliko ti je u procesu rada važna održivost?
Prirodni pigmenti nisu ništa lošiji od onih kupljenih u radnji ukoliko su profesionalno i savesno napravljeni, a ne sadrže neke od štetnih i ne tako održivih sastojaka. U svojoj kolekciji materijala koje koristim imam i jedne i druge, ali mi rad sa prirodnim pigmentima pričinjava veće zadovoljstvo.
Kako se pripremaš za zimu?
Jesen i zima su moja omiljena godišnja doba i vreme za sporiji način života, vreme kad smo više okrenuti sebi i svojim mislima. Moje unutrašnje ja se savršeno slaže sa tim pa uživam u dužem vremenu provedenom u kući uz moje knjige, tople napitke i praznične svetiljke.
Na šta miriše Gent u vreme praznika, po čemu je u ovom periodu godine poseban?
Na spekulos i vafle. Ovde se slavi 5. decembar, dan Sinterklaas-a koji kao i Deda Mraz donosi deci poklone, tako da je ovde od početka decembra sve u prazničnom duhu.
A kako miriše u tvom domu? Koje namirnice i ukuse pripremaš, koji su to mirisi koje vezuješ za ovaj period godine?
Nisam neko ko provodi puno vremena u kuhinji, moj muž je taj koji voli da kuva i veoma je dobar u tome. Miris čajeva i tople čokolade nešto je što me najviše asocira na dom i ovaj period godine.
U tvojim radovima se prepoznaje uticaj mitologije, tradicije, običaja i narodnih verovanja. Imaš li neku omiljenu
porodičnu tradiciju ili samo tvoj ritual kome se vraćaš u vreme praznika?
U kući imam jedno posebno mesto na kojem uvek obeležavam praznike, ali i mesto na kome stoji nekoliko sitnica koje simbolizuju aktuelno godišnje doba, poput nekog malog kućnog oltara. Tu se nalazi par puževih kućica, školjki, grančica, vezica žalfije i mesto za svećicu.
Na koji način nagrađuješ sebe?
Vremenom za sebe u kome mogu da se potpuno posvetim onome što volim da radim, kao što je to čitanje knjige uveče nakon napornog dana ili momenat na terasi rezervisan samo za moje misli i posmatranje reke, ptica i drveća.
Preporuči nam dobru knjigu/film/seriju/podkast/blog.
Knjiga: If women rose rooted od Sharon Blackie
Podkast: As the Season Turns
Blog: Myth & Moor
Film: Another Earth
Serija: Dark
Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila.
Nemam neki konkretan san na kome radim već nešto više uopšteno, a to je rad na sebi i upoznavanje sebe kako bih više pažnje usmerila na ono što mi je zaista važno u životu.
Fotografije: privatna arhiva
