Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza psiholozi nam savetuju da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja. O ljubavi prema analognoj fotografiji, putovanjima i bezbrižnosti koju ona donose, slučajnim otkrićima kad dozvolimo sebi da odstupimo od svojih planova i pinovanih mapa na telefonima prilikom upoznavanja sa novim mestima, lampama iz Portugala i čašicama za sake iz Japana – artefaktima koji su svoj put našli do Beograda, o jutrima na Tamišu i maminim medenjacima, dobroj muzici, anksioznosti i snovima razgovarala sam sa komunikološkinjom i fotografkinjom Dunjom Bajić.
Kako započinješ dan?
Volela bih da mogu da kažem da su moja jutra uvek ista, budući da me privlači ideja rutine kada su ona u pitanju. Međutim, san i ja oduvek imamo vrlo specifičan odnos i od njega zavisi i koliko mirno ili užurbano započinjem dan. To i dalje učim da prihvatim. Konstantu svakako predstavlja obavezan doručak, kao uvod za moj omiljeni deo jutra – kafu. U idealnom slučaju to se dešava ranije ujutru, nakon što sam završila jutarnje istezanje i ispisala nekoliko stranica misli koje želim iz gužve u glavi da preselim na papir.
Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?
Na prvi gutljaj jutarnje kafe.
Imaš li omiljeni dnevni ritual?
U toku večernje rutine neizostavno čistim i masiram lice uljem čiji me miris svakodnevno podseti da je baš to moj omiljeni ritual.
Kako si se zaljubila u analognu fotografiju?
Simpatije ka analognoj fotografiji razvijale su mi se od detinjstva, kada je ona bila nužna, preko srednje škole, kada je u moj život dovela važne ljude, pa sve do pre nekoliko godina, kada je počela da me tera da tražim zrake sunca i mesta na koja padaju.
Krajem novembra ’21. popravila si od deke nasleđeni Zenit. Šta on za tebe simbolizuje?
Zenit simbolizuje čoveka koga nisam imala priliku da upoznam, a oblikovao me je kroz moju porodicu. Simbolizuje pronalazak mene kao njene članice, koja se često osećala neshvaćenom u svojoj želji za kreativnošću, sve dok okidač tog aparata nije ponovo počeo da radi.
Nedavno si na Instagramu podelila jedan svoj vrlo lični projekat, plakate koje si napravila za izmaštanu izložbu fotografija iz Japana. Da odemo korak dalje i da krenemo s planiranjem iste pa da odlučiš da izabereš bilo koje mesto, napraviš spisak zvanica, muzičku listu i posluženje za taj događaj, kako bi on izgledao?
Cilj deljenja moje fotografije jeste da na destinaciju sa sobom povedem i sve one koji tada moraju da budu negde drugo, iz bilo kojih razloga, uprkos želji da putuju. Samim tim, izložba bi bila otvorena za svakoga ko poželi da obiđe Japan u vreme Sakure. Pili bismo chūhai i jeli dango, uživala bih da gledam
reakcije svih onih koji ga prvi put probaju. U mom životu generalno, muzika je najvažniji faktor, tako da bih nju prepustila nekome stručnom, da plejlistu kreira prema svom doživljaju inspiracije sa kojom radimo. Za prostor je ključno da obiluje svetlom i za mene to nije slučaj samo kada govorimo o izložbi.
Za sada na tvom profilu i sajtu možemo pronaći crtice, utiske i naravno fotografije sa putovanja, određene slike mogu se poručiti kao printovi, a putopise možemo pronaći u srpskom izdanju Elle magazina. Kako biraš destinacije na koje ćeš otići i kako izgledaju tvoje pripreme za iste? Da li unapred praviš liste mesta koja želiš da obiđeš ili voliš da se prepustiš u trenutku?
Moji najbliži bi vam verovatno rekli da ih biram pomalo haotično, budući da ću maltene svakodnevno da podelim nove ideje i želje. U mojoj glavi to, zapravo, čini stvari lakšima jer u svakom trenutku imam puno opcija na raspolaganju, a preseći ću u odnosu na faktore poput godišnjeg doba, dostupnosti avionskih karata, finansijskih mogućnosti u tom trenutku i, najvažnije, tipu putovanja koji mi je tada potreban. Kada su pripreme u pitanju, volim sve u vezi sa njima, pa i stvari koje ljudi najčešće odlažu do poslednjeg časa – istraživanje, pravljenje najrazličitijih lista, pakovanje. Najvažnije je da se informišem o tehničkim stvarima poput rada gradskog prevoza i ulazaka na različita mesta, o običajima ili preferencijama stanovnika koje volim da ispoštujem kada im dolazim u goste. Volim da imam unapred spreman plan mesta koje želim da obiđem, mada njega posmatram samo kao start. Na putu do njih, skrenuću u bilo koju ulicu koja me privuče, pitaću lokalce za preporuke, ući ću u lokale gde stariji stanovnici doručkuju. Uglavnom će baš ta mesta koja otkrijem na putu do ovih planiranih obeležiti moje putovanje i dati mi pravi uvid u način života na toj destinaciji.
Šta tražiš na destinacijama koje posećuješ?
Tražim sve što nemam kod kuće i to je lako naći – bilo u ljudima, na ulicama, u kulturi, arhitekturi, hrani, dinamici života, bezbrižnosti koja se javlja kada se odmaknem od svoje svakodnevnice.
Zima u Kataloniji, proleće u Japanu. Gde provodiš leto i jesen?
Ove godine leto se malo razlikovalo od uobičajenih – umesto mirnih desetak dana idealno na ostrvu, bilo je podeljeno, prolongirano i prilično posvećeno muzici. Počelo je rano, ponovo u Barseloni, gde nas je odveo muzički festival Primavera (kao nedeljni task sebi sam zadala da prođem kroz sve snimke sa koncerata i osvežim emocije), pa smo sličnim povodom vrlo brzo nakon povratka produžili na koncert Florence + The Machine u amfiteatru u Puli i dalje uživanje na osunčanim stenama Rovinja i uz miris borove šume. U leto upisujem i septembar u Portugalu, do sada najduži boravak na jednoj od omiljenih destinacija. Početak jeseni suptilno je obeležio moj trideseti rođendan proveden u Belgiji, u Antverpenu, i ozbiljno razmišljanje o tome da li je ovo sledeća lokacija za život.
Možeš li da izdvojiš nekoliko omiljenih artefakata s putovanja?
Osim keramičkih čašica za sake donetih iz Japana i lampe koja je, iako staklena, preživela put od lisabonskog buvljaka do Beograda, moj omiljeni je print donet iz Amsterdama, kada se jedno jednostavno iskustvo ispostavilo neočekivano emotivnim. U gradu smo imali jedan dan i u toku šetnje naišli smo na izlog galerije koja me je odmah priljubila za izlog pun prelepih, nesvakidašnjih printova rađenih linorezom. Bez mnogo razmišljanja sam znala da želim neki od njih i uhvatila se za kvaku, da bi se ispostavilo da galerija neće raditi u toku našeg boravka. Na vratima su se nalazile vizit karte, rađene istom tehnikom. Trebalo mi je vreme da prihvatim da neću imati priliku da upoznam čoveka koji je poželeo da svaku vizit kartu izradi ručno, za sve koji požele da sa sobom ponesu to parčence njegove umetnosti. Nastavili smo šetnju i posle nekoliko sati, u nasumičnom, većinski stambenom delu grada naišli smo na još jedan topao drveni izlog u kome su nas sačekali isti printovi. Ovog puta, unutra je bio Eddy Varekamp, slikar i umetnik, koji nas je toplo dočekao na vratima, uveo unutra i porazgovarao sa nama, pre nego što je mirno nastavio da ručno otiskuje svaki print, ostavljajući mene da pažljivo biram koji od njih će sa mnom poći kući.
U tekstu koji si pisala za portal Pančevo, opisuješ svojih tipičnih sedam dana. Da dođemo u brzinsku posetu Pančevu, tvom rodnom gradu, gde bi nas povela u jedan neobavezan đir; šta ne bismo smeli da propustimo da bismo se osetili kao autentični Pančevci?
Uvek mi je žao što nisam naučila da tatin čamac sama izvezem na vodu. Tada bih rekla da ćemo otići do Grge ili Bistroa po burek, a onda produžiti na kej, gde ćemo šetnju zameniti obilaskom s vode. Vozili bismo se Tamišem, do ušća u Dunav, videli dva svetionika koja predstavljaju jedno od obeležja grada, a onda tu doručkovali i pričali tiho, jer se na vodi sve čuje. U slučaju da je nedelja, posle doručka ćemo i odremati jer smo ustali vrlo rano, za obilazak pančevačkog starog buvljaka.
Koje su to aktivnosti koje nisu u korelaciji sa tvojim poslom ali za koje ćeš uvek naći vremena jer ti donose radost?
Provođenje vremena sa dragim ljudima, aktivno ili u vidu odmora, je potencijalno moj najveći pokretač. Sa druge strane, ako pričamo o aktivnostima koje ipak imaju neku konotaciju posla, iako to nužno nisu, za kreativne projekte u čiji cilj verujem ću uvek imati motivaciju i vreme, baš zbog toga što me uzbuđuju i raduju. Moram da priznam da mi nikad nije bilo teže da odgovorim na ovakvo pitanje jer, iako su komunikacije i odnosi sa javnošću i dalje moj primarni posao, u poslednje vreme volim da se našalim na svoj račun kako sam prosto rešila da radim „sve”.
Pored navedenih fotografija sa putovanja neretko tvoje ime možemo videti i u potpisu ispod modnih fotografija, a poznata je i tvoja saradnja sa modnim brendom MATES. Kakve modne priče najviše voliš da pričaš i šta te u ovoj oblasti fotografije vuče na još više igre i istraživanja?
Rekla bih čak da me je MATES otvorio ka modnoj fotografiji, poverenjem koje su imali i položili u mene. Kao što je slučaj i u radu sa njima, i baš kako pitanje sugeriše, volim da budem deo priče, nečega što, osim estetske ima i tu narativnu vrednost i šalje poruku iza koje ja mogu i želim da stanem. Prija mi i kada učestvujem u kreiranju direkcije i gorepomenutog narativa, te kada on može modi da približi moju naklonost ka arhitekturi, putovanju, lifestyle-u.
Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?
Raduje me da me je ovo pitanje nateralo da spoznam da tuga nije osećanje koje prečesto osećam. Ipak, ostala navedena, a predvođena anksioznošću, me teraju da upoznajem sebe sa svakom novom situacijom. Neizostavan korak za mene u svakoj od njih je da razumem šta i zašto doživljavam. Tada ću moći da odlučim da li da osetim sve i sačekam da prođe ili da dan pretvorim u nešto potpuno suprotno.
Kome se obraćaš kada nisi „sva svoja“?
Razmišljala sam da li da ovaj segment uključim u prethodni odgovor, ali onda je ovo pitanje došlo kao idealno sledeće. Iako sam uvek volela svoju samostalnost i samoodrživost, ljudi u mom životu su drugi najvažniji faktor u održavanju moje glave mirnom, ili njeno vraćanje u to stanje. Sastav je uvek isti moj partner, najbolji prijatelji ili roditelji, a nekad i svi skupa. Počasno i vrlo važno mesto zauzima moja psihoterapeutkinja.
Na koji način nagrađuješ sebe?
Odmorom bez griže savesti i otvorenim komuniciranjem svojih granica. Nekad jednostavno i čašom proseka.
Kako mirišu, zvuče i izgledaju tvoji praznici?
Mirišu na mamine medenjake i štanglice. Pomalo i na rusku salatu ili mimozu. Zavisno od toga da li sam otputovala ili ne, zvuče i izgledaju kao mirne ulice novog grada ili žamor porodice i/ili prijatelja dok tiho sedim među njima i osluškujem svoju zahvalnost.
Preporuči nam dobru knjigu/pesmu/film/emisiju/podkast?
Dve knjige za izazivanje potpuno suprotnih emocija – How to Behave in a Crowd i Tender is the Flesh. Isto i sa podkastima, jedina stvar vezano za koju fangirl-ujem je Psychology In Seattle, a sa druge strane, kako znam da je true crime fanova više nego što smo hrabri da priznamo, S-Town. Sa pesmom Bonita Cubana (Harry Mold) su počinjali moji prethodni dani, a serija Mare of Easttown je nešto stariji favorit.
Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila?
Ovu godinu je za mene definitivno obeležilo pronalaženje i prihvatanje sebe, a najlepši ishod tog, ne tako lakog procesa, je i nova hrabrost za želje koje sam dugo imala i tiho čuvala. Jedna takva bilo je i učenje grafičkog dizajna, koje je već otpočelo i preneće se u sledeću godinu, kao uvod u realizovanje jednog
od onih snova koje želiš da nastaviš i nakon što se začuo budilnik.
Intervju sa Dunjom Bajić je objavljen u decembarskom izdanju Plezir magazina.
Fotografije: Dunja Bajić
