Buđenje s prvim zracima sunca uz jogu, doručak uz tihu muziku, ispijanje omiljenog čaja uvek u isto vreme, priprema zdravih obroka, čitanje u određenom delu stana, opuštanje uz filmsko veče ili utakmicu s društvom, topla kupka, sve su ovo rituali koji boje naše dane i čine da se osećamo sigurno i prijatno. U trenucima povećanog stresa i kriza poput ove kojoj čovečanstvo danas svedoči, psiholozi nam kažu da ako već spoljašnji svet ne možemo kontrolisati, dobro je negovati svoje dnevne rutine i rituale koji dovode do toga da se dobro osećamo i izazivaju nam prijatna osećanja.
O zvučnim pejzažima doma, dobrom doručku i trpezarijskom stolu kao srcu doma, detinjstvu, analognoj fotografiji, Lego kockama i snimanju muzičke radio emisije o putovanju lakih i teških nota u vazdušnoj lađi, razgovarala sam sa Anom Dajić, antropološkinjom, muzičkom urednicom Milica mmagazina, autorkom i voditeljkom podkasta Dirižabl.
Kako započinješ dan?
Hladnom vodom na licu i doručkom, mojim omiljenim obrokom, koji nikad ne preskačem i koji je po pravilu uvek obilan i slan. Potom, pre početka radnog dela dana, kuvam kafu ili čaj. Tek onda može da krene muzika – sa telefona, radija ili gramofona.
Na šta pomisliš kad čuješ reč plezir?
Na sunce u kosi, zagrljaj, porodični ručak zaokružen dezertom, sjaj šljokica u noćnom izlasku, sok od zove, miris Kinoteke, glas Dejvida Atenboroa, spakovan kofer, toplu kupku, skladan kolorit Instagram profila, zvuk „publish” klika u trenutku objavljivanja svakog novog Dirižabla.
Imaš li omiljeni dnevni ritual?
Barem deset minuta pevanja i plesa po stanu. Čitanje ili film pred spavanje. Poruka „kako si?“ poslata na nekoliko važnih adresa.
Kakve emocije želiš da probudiš kod slušalaca dok slušaju Dirižabl?
Podkast koristim kao lični dnevnik u kom zapisujem odnosno audio beležim raspoloženja i misli koje me opsedaju. Jedan takav „emotivni isečak“, upakovan u Dirižabl epizodu, donekle služi i kao temelj i ohrabrenje slušaocu da nastavi da dalje „kopa“ po sebi. A ako muziku zaista slušate, ona će vas neminovno rastvoriti na deliće. Vi samo treba da na to neustrašivo pristanete.
Kako bi nam dočarala zvučni pejzaž svog doma?
Dugo sam živela u izuzetno bučnom kraju grada, a sada se, nakon preseljenja, lagano navikavam na tišinu i puštam parket i ploče da simultano pucketaju. Zvučni pejzaž mog doma kvari zvuk gradilišta oslonjenog na bok zgrade u kojoj živim i lavež pasa koje vlasnici ne izvode dovoljno često napolje.
Koje su to aktivnosti koje nisu u vezi sa tvojim primarnim poslom, niti podkastom ali za koje ćeš uvek naći vremena
jer ti donose radost?
Obožavam da kuvam, „kradem“ i zapisujem recepte komšinica, mame i bake koja me je naučila gotovo svemu što
znam o pripremi hrane. Smiruje me listanje ručno ispisanih zbirki recepata, ali i sve boljih food blogova koji na
internetu svakodnevno iskrsavaju. Trpezarijski sto je ključan u mom domu, i jako volim da drugima spremam razna
jela. To je uvek pravi gušt i ritual: odlazak na pijacu, biranje namirnica, građenje i kombinovanje ukusa, začina
i načina pripreme.
Kako izgleda proces pripreme za jednu emisiju Dirižabla i koji deo procesa ti je najinteresantniji?
Imati muzički podkast, između ostalog, znači držati oči, srce i uši stalno širom otvorene. Iako pomno pratim i osluškujem, nikad se ne podvrgavam iskopavanjima muzičkih blaga sa nekom namerom, već puštam da muzika do mene prirodno dođe i da čvrsto podupire moja trenutna osećanja ili ona koja se neko vreme talože. U Dirižablu se, tako, često stope raznoliki i naizgled nespojivi žanrovi i epohe, a njihova „orkestracija” u celinu mi je omiljeni deo
procesa. Potom sledi snimanje priče koja će te melodije nekako povezati, te montaža konačnog miksa i odašiljanje Dirižabla u etar. Dirižabl na društvenim mrežama potom daje smernice gde se, u tom beskonačnom prostoru, može sresti sa slušaocima, a pored Mixclouda, redovna stajališta su RadioAparat, Radio Bruškin i KLFM, u terminima utvrđenim njihovom bogatom programskom šemom. Sve što sam navela, može i ne mora da ide tim tokom, i volim tu slobodu, ali meni se nekako podrazumeva da svaka sloboda nosi i odgovornost te sam možda zato, u svemu, i dalje istrajna i redovna.
Podeli sa našim čitaocima listu pesama koja najbolje dočarava tvoje raspoloženje i razmišljanja u ovom momentu?
Lista pesama koja se našla u 172. za mene najvažnijem i najličnijem Dirižablu do sada.
Sa Dirižablom nas iz emisije u emisiju vodiš na putovanje lakim i teškim notama. Ako pričamo o putovanju u klasičnom smislu, gde ti voliš da lutaš? Koja putovanja izdvajaš iz dosadašnjeg iskustva, a koje su to tačke na
mapi o kojima i dalje maštaš?
Priroda posla od kog živim ne dozvoljava mi da putujem (pre)više puta godišnje. Kao i većina, priliku za neke veće ekspedicije grabim tokom leta koje volim i nastojim da provodim u istraživanju Mediterana. Idealno putovanje podrazumeva odlazak na mesto koje u meni budi radoznalost, koje mi umara noge, a odmara i hrani duh. Nešto kao
gradski predah sa pogledom na okean ili more. Portugal i jug Španije su i dalje na vrhu liste dosadašnjih putovanja,
pogotovo jer su ostavili prostor za mnoga dalja „terenska ispipavanja“. Nadam se da će pasoš, koji od leta skuplja
prašinu, uskoro biti upotrebljen za put do tamo, a na mapu želja odavno sam ucrtala Azorska ostrva, baštu Santa
Klotilde i nekoliko tačkica u okviru Južne Amerike, Škotske, Japana i Novog Zelanda.
Kako je pandemija uticala na tvoju svakodnevicu?
Osim što je na pauzu stavila sve in vivo Dirižabl aktivnosti, pandemija je nažalost uticala na zdravlje i strukturu moje
porodice i tom prilikom mi oduzela najdražeg člana. Iako neki čine sve što je u njihovoj moći da se pandemija zaustavi,
(n)ova stvarnost nas svakodnevno neduhovito podseća da nijedan mikrokosmos neće biti bezbedan i neokrnjen dokle god nema solidarnosti i poverenja u nauku.
Na koji način se nosiš sa lošim raspoloženjem, tugom i strahovima?
Sve svoje sebe sa sobom nosim. Zvuči kao dobra brzalica, a zapravo se trudim da ni od čega što osećam ne bežim. O
sebi, poslednjih godina, učim kao da sam početnik, i savladavanje tog A1 nivoa ume da bude vrlo izazovno. Pojas za spasavanje ili održavanje na površini uvek pronalazim u dugim razgovorima, pre svega sa prijateljima i porodicom. Ovih dana u mislima mi je često Karl Saganova rečenica: „For small creatures such as we the vastness is bearable only through love”.
Pored muzike, analogna fotografija je još jedna tvoja velika ljubav. Ko te je uveo u svet fotografije i koje su naj dragocenije uspomene koje čuvaš na svojim fotografijama?
Kao i u mnoge svetove koji mi život čine lepšim i podnošljivijim, i u svet fotografije me je uveo deka. Po zanimanju je
bio precizni mehaničar specijalizovan za opravku 16mm i 35mm kino projektora, a pored toga što je stalno bio u svetu filma, amaterski se veoma aktivno bavio fotografijom. Kao mala, vreme sam uglavnom provodila sa njim i bakom i omiljeno mi je bilo razgledanje brojnih fotografija pod velikom lupom. Zaljubila sam se u te, uglavnom crno-bele, radove i kadrove oko kojih sam kreirala razne izmišljene priče. Malo je reći da sam tad bila opsednuta Pustolovom i Avanturama Širli Holms. (smeh) Dekina Smena i Zorki 4 bili su prvi aparati koje sam uzela u ruke, i sa kojima sam krenula da vežbam ne samo tehniku, već i kontrolu i promišljenost nad ograničenim brojem snimaka. Iako su moja znanja u ovoj oblasti i dalje vrlo skromna, fotografišem po osećaju, uglavnom ljude, predele i trenutke koje želim da zauvek zamrznem. A iz moje arhive, najdragocenije fotografije su baš one na kojima vežbam kako „blendom da obuzdam sunce“ dok su ispred objektiva baka i deka.
Izdvoj nam 3 artefakta koja najslikovitije opisuju tvoje detinjstvo?
*Crveni sintisajzer (model Alaron My Song Maker Electronic Keytar RY-1190).
*Ne ljuti se čoveče.
*Pletena kutija sa grafitnim olovkama i bojicama, braon sveskom, ručnim satom koji vreme odavno ne meri i mnoštvom
sitnih predmeta nasleđenih i prenetih iz tuđih detinjstava u moje.
Nadovezujući se na detinjstvo, moram da izdvojim izložbu koju si organizovala u Etnografskom muzeju posvećenu
LEGO kockama i njihovom transformacijom u skladu sa potrebama dece i pod uticajem pop kulture. Do kakvih uvida si došla radeći na ovom projektu, u čemu je tajna magične privlačnosti Lego sveta?
Predmeti sa kojima baratamo kao mali, dugo ostaju u našim sećanjima jer kroz njih učimo i osnovne i kompleksne
stvari. A igračke i igra su uvek u vezi sa nekim širim kulturnim obrascima i činiocima savremenog društva i zaista su
zgodno sredstvo putem kog možemo da tumačimo kulturu i njene prakse u specifičnim vremenskim i prostornim
kontekstima. U istraživanju koje sam sprovela, fokusirala sam se na iskustvo igranja LEGO kockama u Jugoslaviji, potom
i u Srbiji, od kasnih šezdesetih godina do savremenog doba i to kroz tri glavna istraživačka aspekta: rodne uloge,
uticaj fan kulture i potrošnju, meni najzanimljiviji istraživački segment. Pošto je uvida bilo mnogo, ovo pitanje me
je navelo da potražim katalog izložbe, te kao odgovor prenosim zaključak koji je tamo ostao zabeležen, tj. jedan odeljak iz knjige Justejn Gorder, „Sofijin svet”.
„Zašto su LEGO kockice najgenijalnija igračka na svetu? (…) One imaju otprilike sve osobine koje je Demokrit pripisivao atomima i upravo su zato toliko dobre za građenje. Pre svega, one se mogu podeliti na manje delove. Razlikuju se po obimu i veličini, masivne su i neprobojne. Osim toga, Lego kockice imaju „kuke” i „zakačke” pomoću kojih se mogu spajati u najrazličitije zamislive figure. Te veze se kasnije mogu raskinuti i onda se od istih kockica mogu sagraditi novi predmeti. Ono sto je učinilo te kockice toliko popularnim, jeste upravo činjenica da se stalno mogu iznova koristiti. Jedna kockica može jednog dana biti deo nekog automobila, a drugoga dana deo nekog zamka. Osim toga, možemo reći da su Lego kockice „večne”. Deca koja su danas mala, mogu da se igraju s istim Lego kockicama s kojima su se igrali njihovi majka ili otac dok su sami bili mali.”
Mašta je jedini preduslov.
Preporuči nam dobru knjigu/film/seriju/ podkast/blog.
Trenutno me na noćnom stočiću strpljivo čeka još nekoliko poglavlja knjige „Embers“ Šandora Maraja koju, iako je nisam dovršila, već mogu da preporučim. Izdvojila bih i Žorža Pereka „Život uputstvo za upotrebu“, poeziju Vislave Šimborske i „Poruke“ Tuve Janson kao neka skorija čitalačka iskustva. Od filmova, pogledajte My Love, Don’t
Cross That River, The Hand Of God i Cinema Paradiso. Od serija, How to With John Wilson i Call My Agent. Pustite bilo
koji domaći muzički podkast na Radio-Aparatu, uživaćete. Za kraj, posetite predivan blog-sajt Pasta Grannies.
Podeli sa nama jedan svoj san kome ćeš u ovoj godini dati krila.
Trebalo bi da do kraja godine osvane novi Dirižabl merch. A nadam se i jednoj izložbi koju, iako je iznenadnim povodom „stavljam na noge“, zapravo jako dugo pripremam.
