Nisam bila najsigurnija na koji način bih počela ovaj tekst – možda ovako: šta vam prvo pada na pamet na pomen Bena Stilera? Little Fockers, Night at the Museum ili Duplex? Priznaću da mi lično nikada nije bio šarmantan niti zabavan ni kao čuvar muzeja dok ćaska sa dinosaurusima, niti kao onaj večiti nesnađeni, šeprtljavi papučar kojeg svaka tašta u filmu želi da nasamari jer je sigurna da nije adekvatan za njenu ćerku jedinicu. Ipak. Sećam se da me je 2013. ovaj smušeni komičar iznenadio rimejkom filma iz 1947. The Secret Life of Walter Mitty, mada ću i ovde priznati da je veći utisak od samog scenarija ostavio soundtrack.
Piše: Irina Markić
E sad, ove godine u februaru pojavljuje se serija Apple TV-a Severance gde je gospodin Stiler (isti onaj koji druguje sa dinosaurusima u filmovima, i druguje sa Zelenskim van filmova (van filmova?)) glavom i bradom reditelj ruku pod ruku sa Aojfe Makardl – rediteljkom Netfliksove (ne baš uspešne) TV-serije Brave New World. Čini mi se da su i Makardl i Stiler rešili da zajedničkim snagama kreiraju malo bolju verziju Vrlog Novog Sveta, jer ovaj iz 2020. definitivno nije bio vrli.
I onda Severance – korporacijski triler, naučna fantastika, smestite ga gde vam je zgodno. Čitava serija zasnovana je na ne tako apstraktnoj pretpostavci da se u alternativnoj stvarnosti ili nedalekoj budućnosti praktikuje procedura „odvajanja“ – procedura koja zaposlenima u biotehnološkoj korporaciji Lumon omogućava da podele svoje identitete na privatni i poslovni. Drugim rečima, identitet onih koji se podvrgnu ovoj proceduri razdvajanja razbijen je na dva bića: unutarnjake i spoljašnjake. I tako pratimo četiri junaka – uljudnog Marka, borbenu Helen, principijalnog Irvinga i nepoverljivog Dilana (Adam Scott, Zach Cherry, Britt Lower, John Turturro) kako iz epizode u epizodu tumaraju između službenih i privatnih života. Kada se vrata lifta korporacije otvore, oni postaju neko potpuno drugi – dobijaju svoje kancelarijsko, službeno JA. Odsek u Lumonu u kojem rade ima za zadatak da zaposleni uspešno odvajaju nasumične zbirove brojeva iz beskrajne matrice, pod određenim uglom. Zvuči apstraktno?
Njihov zadatak je da oblikuju kvadratne ćelije i ispravno katalogiziraju određene brojeve. Niko sa sigurnošću ne zna ko te brojeve analizira niti šta je cilj ovog važnog poziva. Pretpostavke koje se iz epizode u epizodu nižu su daleke i apstraktne. Iznad cele korporacije bdi pomalo mitska, nikada vidljiva i opipljiva Uprava koja vuče konce, a kojom rukovodi menadžerka u liku demonske Harmoni Kobel (Patricia Arquette). Rad u korporaciji Lumon nameće apsurdne uslove koji su specifična metafora za velike firme zapadne provenijencije. Svaki zid ovog odseka u Lumonu, svaki ćošak, element enterijera ili čak osvetljenje, brižljivo su projektovani tako da omogućavaju potpunu kontrolu i nadzor ljudske produktivnosti.
Čitav scenario vrvi od simbolike i mističnosti, pa samim tim iziskuje i određeni nivo koncentracije. Spomenula bih i čuvenu sliku Kaspara Davida Fridriha Der Wanderer über dem Nebelmeer (Lutalice iznad mora magle) koja se u nekoliko navrata pojavljuje u seriji. Značenje koje ovo remek-delo nosi nikada nije doživelo jednoglasan zaključak. Reč je o slici na kojoj je prikazan muškarac s leđa, u kaputu i sa štapom u ruci kako posmatra beskrajni magloviti predeo sa strme litice. Neka tumačenja govore da je reč o kantovskoj autorefleksiji, drugi pak kažu da je reč o metafori neizvesne budućnosti. Da li je i sam Stiler želeo da poruči nešto unutarnjacima ili spoljašnjacima, ostavljam vama da razmislite, jer sve dalje bi bilo spojlovanje.
Pored toga što ćete ostati potpuno prikovani za fotelju (ili već neki drugi komad nameštaja), jer završnica nudi totalni obrt akcije i zapanjujuću napetost – budite sigurni da će vam nakon završetka serijala u ustima ostati ukus one dobro poznate bombone koja se zove work-life balance. Bila sam znatiželjna pa sam morala da konsultujem stari, dobri Google za definiciju. On kaže ovako: ravnoteža između posla i privatnog života je stanje ravnoteže u kojem osoba podjednako daje prioritet karijeri i zahtevima svog privatnog života. Da, to je taj poznati ukus bombona work-life balance koje žvaćkamo svakodnevno. Stojimo kao lik Kaspara Davida sa štapom u ruci u posmatramo to nepregledno prostranstvo, dok u pauzama katalogiziramo ko zna koje brojeve, i ko zna za koga. Ali to je neizmerno važno, tako nam barem kažu. Dok budete posmatrali ove životne realije unutarnjaka i nagrade koje im sleduju za ostvarenu produktivnost i target na poslu kao što je petominutna pauza za ples ili mogućnost prijavljivanja za stisak ruke – toplo preporučujem da se adekvatno pripremite da vam ne pripadne muka kada usred serijala dođe do neminovnog poistovećivanja vaših unutarnjaka sa unutarnjacima Marka, Helen, Dilana i Irvinga. Sledeći put kada vas na poslu dočeka svojevrsna zabava za ceo sektor u vidu prkosnog džeza – dohvatite maraku i zaigrajte na korporacijskom podijumu.
Ben Stiler je bravurozno pomešao žanrove, a svih devet epizoda držaće vas neopisivo napetim da ćete na kraju serije oprostiti nestašnom Stileru sve neoprostivo, i svakog dinosaurusa s kojim je razgovarao, a gospođici Makardl čestitati na uspešnijem Vrlom novom svetu.
Ako se nakon serijala osetite kao onaj posmatrač Kaspara Davida sa ukusom work-life balancea u ustima… možda da na sledećem team buildingu predložite da svi đuture zaigrate uz Motorhead – mnogo lakše ćete uz numeru Ace Of Spades sagledati taj nepregledni magloviti predeo sa korporativne litice.
