Plezir preporučuje: Pre zalaska sunca u kupeu broj 6

Sveto trojstvo svakog serioznijeg ljubitelja romantičnih filmova (usudićemo se da pod istu kapu smestimo i one koji to nisu) je neosporno trilogija Ričarda Linklejtera Pre svitanja, Pre sumraka i Posle ponoći. Ne sećam se da sam skoro čula da je neko ostao ravnodušan na ova 3 Linklejterova filma.

Dobro poznati zaplet: na putovanju iz Budimpešte mlada plavokosa studentkinja Selin upoznaje Džesija – optimističnog Amerikanca koji na putu kroz Beč treba da uhvati avion za SAD. I ne, nije dovoljno što je ona Žili Delpi, a on Itan Hok, što je kupe čist i uredan, što su sedišta tapacirana, a Hok nosi bordo rolku. Uz celokupan idealizovani enterijer, Selin čita kratke erotske priče Žorža Bataja, a Džesi memoare Klausa Kinskog. Džesi naravno nije ni nalik na Kinskog, nema u ovom scenariju broda teškog 320 tona – samo lagani razgovori, ne treba im ni opera, ni jasan i precizan plan, samo jedan vagon. Ko još može da odoli Hoku u bordo rolci koji spontano daje reolucionarnu ideju da Žili samo izađe iz voza, i umesto da ode tamo gde se zaputila, prošeta sa njim po Beču, jer Itan nema novca za prenoćište tamo, a i spontan je, ima rupicu na bordo rolci i dobru nameru. Žili uz osmeh pristaje, i ona je spontana, ona nosi košulju vezanu oko struka, stavlja ranac na leđa i prihvata ideju. Dalje znate.

Foto: Moviestore Collection/Shutterstock Izvor: indiewire.com

Sa druge strane, 28 godina kasnije izlazi film Juha Kuosmanena, finskog reditelja koji nas poziva da se udobno smestimo u kupe broj 6, na nešto drugačiju vožnju vozom. Da ne spominjemo da je Kupe br. 6 pobrao brojne nagrade, među kojima je Grand Prix u Kanu 2021. godine, nagrada nemačkog festivala Cottbus Film, festivala Göteborg Film, i nominaciju za Zlatni globus za najbolji film na stranom jeziku. Ako ste (ne baš svojevoljno i svesno) jedan od onih kojima je broj nagrada i nominacija neosporan argument, onda možemo da se ukrcamo u ova spavaća kola Transsibirske železnice.

Foto: Sony Pictures Classics Izvor: duplexcinema.com

Piše: Irina Markić

U ovom scenariju umesto Žili Delpi tu je Sejdi Harla koja igra finkinju Lauru. Laura se našla u Moskvi sa namerom da nauči ruski jezik i koja je, ne znamo doduše kako, završila u ljubavnom odnosu sa profesorkom arheologije iz Moskve, Irinom. Prvi minuti filma uspevaju da nas odvuku uz numeru Roxy Music u rane devedesete, u moskovski salonac profesorke Irine i sitno naseckanu intelektualnu elitu sa čašama vina i razgovorima o romanima Viktora Peljevina. U pauzama dok se Laura pravda zašto pravilno ne akcentuje prezime Ane Ahmatove, zašto nije čitala Peljevina i zašto ne studira arheologiju, saznajemo da joj je želja da ode i poseti Kanozerske petroglife, praistorijske crteže na stenama Murmanske oblasti u Rusiji. Njena ljubavnica Irina ima neodložne obaveze i nažalost ne može da joj se pridruži. I odmah nakon toga se smeštamo u spavaća kola u kojima ćemo se voziti do samog kraja filma.

Ubrzo zatim srećemo i rusku varijantu Itana Hoka – Jurija Borisova koji igra izvesnog Ljošu, koji ne samo da ne čita ni Peljevina ni Kinskog, već u ruci drži votku i jede kisele krastavce. Laura je osuđena da ostatak putovanja provede u kupeu sa Ljošom uz oblak dima od cigareta koje pali jednu za drugom i nesvakidašnji smisao za humor. Pored tih kobasica i kiselih krastavaca, mizoginih i posprdnih komentara koje Ljoša ima na račun finskog jezika – kako voz putuje od Moskve do Murmanska, njihov odnos se odmrzava.

Foto: Moviestore Collection/Shutterstock Izvor: imdb.com

Ideja ovog teksta nije da vam prepriča ceo film, ali jeste da vam ponudi potpuno drugačiji (ne)američki ekvivalent Linklejterove trilogije. Džesiju i Selin je za uspostavljanje razgovora bio potreban samo jedan konflikt nemačkog para iz istog kupea, na šta je Selin odmah postavila značajno pitanje: „Jesi li znao da starenjem ljudi gube i sposobnost da čuju jedni druge”? Džesi se vešto nadovezao i pozvao je na brzi ručak u restoranu vagona, verovatno da o tome porazgovaraju. Ljoši i Lauri bilo je potrebno mnogo više od toga: stajalište u Sankt Peterburgu i Petrozavodsku, nekoliko oštrih okršaja i par loših štosova.

Film Kupe br. 6 je duga vožnja do odmrzavanja nesvakidašnjeg odnosa između dva slučajna putnika. Istočnoevropski film gledamo svaki dan i strimujemo ga uživo, a scenario iz Kupea br. 6 imali smo makar jednom u životu (ili ako nismo, u tom slučaju ne koristimo ista prevozna sredstva). Američke filmove, sa druge strane, obožavamo upravo zbog toga što nam odmrzavanje nije omiljena aktivnost. Gledajući romansu Džesi i Selin kako se ljupko odvija na ulicama Beča, čeznemo za pričom bez preterano napetog zapleta u kojem ćemo bezbrižno prošpartati ulicama nekog evropskog grada uz lagane filozofske skice o snovima i ostvarenjima. Ko bi poželeo priču iz kupea voza gde vas Rus obrijane glave sa cigarom u ruci poziva da svratite kod njegove prijateljice, stare bake na večeru, na pauzi u Petrozavodsku na „votku, mačku i baku”? Sva sreća, Laura je pristala na ovaj poziv, bez obzira na to što balalajka nije bila u ponudi. Pred sam kraj filma iz voza ulazimo u Ladu i idemo 250 kilometara jugoistočno od Murmanska, uz numeru Mihaila Kruga „Vladimirsky Central” sa lokalne radio stanice.

Foto: Sony Pictures Classics Izvor: imdb.com

Naravno da ćemo do kraja ostati besramni zaljubljenici u američke scenarije gde ćemo se potajno nadati da je sasvim spontano i izvodljivo nabasati na srodnu dušu u vagonu sa kojom ćemo obići prodavnice ploča u Beču, provozati se gradskim tramvajima, i igrati se telefonske govornice u obližnjem lokalnom kafeu. Ipak, Ljoša i Laura svojom maestralnom izvedbom ispričali su nešto drugačiju ljubavnu priču – onu koja se odmrzava i odmotava kako stanice promiču. Kuosmanen je na tanjir stavio sve sastojke ispred nas, bez pribora za jelo, bez dodatne dekoracije stola, i bez salveta: tu je hladna ruska zima, jedan dobrodušan pripiti Rus i finkinja koja samo želi da vidi već jednom te petroglife. U koliko imate apetita za jedan ovakav obrok, onda je Vagon br. 6 pravo glavno jelo na filmskoj listi.

A što se tiče Linklejterove trilogije, naravno da uvek ostaje ultimativna ljubavna priča koju ne moramo da vadimo iz zamrzivača i koju uvek možemo da prezalogajimo kao dezert.

Share