Sveto trojstvo svakog serioznijeg ljubitelja romantičnih filmova (usudićemo se da pod istu kapu smestimo i one koji to nisu) je neosporno trilogija Ričarda Linklejtera Pre svitanja, Pre sumraka i Posle ponoći. Ne sećam se da sam skoro čula da je neko ostao ravnodušan na ova 3 Linklejterova filma.
Dobro poznati zaplet: na putovanju iz Budimpešte mlada plavokosa studentkinja Selin upoznaje Džesija – optimističnog Amerikanca koji na putu kroz Beč treba da uhvati avion za SAD. I ne, nije dovoljno što je ona Žili Delpi, a on Itan Hok, što je kupe čist i uredan, što su sedišta tapacirana, a Hok nosi bordo rolku. Uz celokupan idealizovani enterijer, Selin čita kratke erotske priče Žorža Bataja, a Džesi memoare Klausa Kinskog. Džesi naravno nije ni nalik na Kinskog, nema u ovom scenariju broda teškog 320 tona – samo lagani razgovori, ne treba im ni opera, ni jasan i precizan plan, samo jedan vagon. Ko još može da odoli Hoku u bordo rolci koji spontano daje reolucionarnu ideju da Žili samo izađe iz voza, i umesto da ode tamo gde se zaputila, prošeta sa njim po Beču, jer Itan nema novca za prenoćište tamo, a i spontan je, ima rupicu na bordo rolci i dobru nameru. Žili uz osmeh pristaje, i ona je spontana, ona nosi košulju vezanu oko struka, stavlja ranac na leđa i prihvata ideju. Dalje znate.
Sa druge strane, 28 godina kasnije izlazi film Juha Kuosmanena, finskog reditelja koji nas poziva da se udobno smestimo u kupe broj 6, na nešto drugačiju vožnju vozom. Da ne spominjemo da je Kupe br. 6 pobrao brojne nagrade, među kojima je Grand Prix u Kanu 2021. godine, nagrada nemačkog festivala Cottbus Film, festivala Göteborg Film, i nominaciju za Zlatni globus za najbolji film na stranom jeziku. Ako ste (ne baš svojevoljno i svesno) jedan od onih kojima je broj nagrada i nominacija neosporan argument, onda možemo da se ukrcamo u ova spavaća kola Transsibirske železnice.
Piše: Irina Markić
U ovom scenariju umesto Žili Delpi tu je Sejdi Harla koja igra finkinju Lauru. Laura se našla u Moskvi sa namerom da nauči ruski jezik i koja je, ne znamo doduše kako, završila u ljubavnom odnosu sa profesorkom arheologije iz Moskve, Irinom. Prvi minuti filma uspevaju da nas odvuku uz numeru Roxy Music u rane devedesete, u moskovski salonac profesorke Irine i sitno naseckanu intelektualnu elitu sa čašama vina i razgovorima o romanima Viktora Peljevina. U pauzama dok se Laura pravda zašto pravilno ne akcentuje prezime Ane Ahmatove, zašto nije čitala Peljevina i zašto ne studira arheologiju, saznajemo da joj je želja da ode i poseti Kanozerske petroglife, praistorijske crteže na stenama Murmanske oblasti u Rusiji. Njena ljubavnica Irina ima neodložne obaveze i nažalost ne može da joj se pridruži. I odmah nakon toga se smeštamo u spavaća kola u kojima ćemo se voziti do samog kraja filma.
Ubrzo zatim srećemo i rusku varijantu Itana Hoka – Jurija Borisova koji igra izvesnog Ljošu, koji ne samo da ne čita ni Peljevina ni Kinskog, već u ruci drži votku i jede kisele krastavce. Laura je osuđena da ostatak putovanja provede u kupeu sa Ljošom uz oblak dima od cigareta koje pali jednu za drugom i nesvakidašnji smisao za humor. Pored tih kobasica i kiselih krastavaca, mizoginih i posprdnih komentara koje Ljoša ima na račun finskog jezika – kako voz putuje od Moskve do Murmanska, njihov odnos se odmrzava.
Ideja ovog teksta nije da vam prepriča ceo film, ali jeste da vam ponudi potpuno drugačiji (ne)američki ekvivalent Linklejterove trilogije. Džesiju i Selin je za uspostavljanje razgovora bio potreban samo jedan konflikt nemačkog para iz istog kupea, na šta je Selin odmah postavila značajno pitanje: „Jesi li znao da starenjem ljudi gube i sposobnost da čuju jedni druge”? Džesi se vešto nadovezao i pozvao je na brzi ručak u restoranu vagona, verovatno da o tome porazgovaraju. Ljoši i Lauri bilo je potrebno mnogo više od toga: stajalište u Sankt Peterburgu i Petrozavodsku, nekoliko oštrih okršaja i par loših štosova.
Film Kupe br. 6 je duga vožnja do odmrzavanja nesvakidašnjeg odnosa između dva slučajna putnika. Istočnoevropski film gledamo svaki dan i strimujemo ga uživo, a scenario iz Kupea br. 6 imali smo makar jednom u životu (ili ako nismo, u tom slučaju ne koristimo ista prevozna sredstva). Američke filmove, sa druge strane, obožavamo upravo zbog toga što nam odmrzavanje nije omiljena aktivnost. Gledajući romansu Džesi i Selin kako se ljupko odvija na ulicama Beča, čeznemo za pričom bez preterano napetog zapleta u kojem ćemo bezbrižno prošpartati ulicama nekog evropskog grada uz lagane filozofske skice o snovima i ostvarenjima. Ko bi poželeo priču iz kupea voza gde vas Rus obrijane glave sa cigarom u ruci poziva da svratite kod njegove prijateljice, stare bake na večeru, na pauzi u Petrozavodsku na „votku, mačku i baku”? Sva sreća, Laura je pristala na ovaj poziv, bez obzira na to što balalajka nije bila u ponudi. Pred sam kraj filma iz voza ulazimo u Ladu i idemo 250 kilometara jugoistočno od Murmanska, uz numeru Mihaila Kruga „Vladimirsky Central” sa lokalne radio stanice.
Naravno da ćemo do kraja ostati besramni zaljubljenici u američke scenarije gde ćemo se potajno nadati da je sasvim spontano i izvodljivo nabasati na srodnu dušu u vagonu sa kojom ćemo obići prodavnice ploča u Beču, provozati se gradskim tramvajima, i igrati se telefonske govornice u obližnjem lokalnom kafeu. Ipak, Ljoša i Laura svojom maestralnom izvedbom ispričali su nešto drugačiju ljubavnu priču – onu koja se odmrzava i odmotava kako stanice promiču. Kuosmanen je na tanjir stavio sve sastojke ispred nas, bez pribora za jelo, bez dodatne dekoracije stola, i bez salveta: tu je hladna ruska zima, jedan dobrodušan pripiti Rus i finkinja koja samo želi da vidi već jednom te petroglife. U koliko imate apetita za jedan ovakav obrok, onda je Vagon br. 6 pravo glavno jelo na filmskoj listi.
A što se tiče Linklejterove trilogije, naravno da uvek ostaje ultimativna ljubavna priča koju ne moramo da vadimo iz zamrzivača i koju uvek možemo da prezalogajimo kao dezert.
