ČITAJ Hanu Stoltenberg – Ništa, SLUŠAJ Lost Girls – Menneskekollektivet, GLEDAJ Predstavu 64 u Ateljeu 212
Nikola Todorić preporučuje
Budite spremni da sami potražite odgovor na pitanje da li će majka i ćerka postati solidarne jedna prema drugoj, da li će se bolje razumeti i šta je to „ništa” u nazivu romana Hane Stoltenberg, meditirajte s Izgubljenim devojkama.
Hana Stoltenberg / Ništa
Autofikcija. Ona poput Knausgorove, koja se crpi iz života. Ovim romanom, kako je i sama rekla, Hana Stoltenberg – želela je da ispita granice ljudske samoživosti. Bila je dovoljno razumna, pa nam je pre svega ponudila istraživanje na temu svog egoizma. Pošteno.
Radnja je, kako bi rekle učiteljice, vrlo jednostavna. Nakon što je majka saznala da njenu ćerku vara muž, otputovale su u London na devojački vikend. Ali, kako to obično biva, godine koje nas generacijski udaljavaju predstavljaju opravdan razlog za sukobe u ideologijama. Majci je jedino važna samostalnost i nezavisnost (preteruje u tome, jer nije vezana ni za svoje dete), a ćerki statusni simboli za pokazivanje na društvenim mrežama.
Udaljenost između majke i ćerke u Norveškoj je normalna. Što bi rekla gospođa ministarka, to je kao kada bi vam neko u Srbiji opsovao majku. Iznenadiće vas to što je majka liberalnija od ćerke, a ćerka je posrnula za besomučnim šopingom i misli da je druženje sa kvaziintelektualcima – druženje sa intelektualcima. U životu ćerke, materijaliste, koliko sve izgleda idilično, toliko je i lažno. Zato i nije čudno što gleda na majku kao na sebičnu ženu, a ne kao na ženu koja zna šta je hedonizam. Majka ide do te mere, da ponekad na prvo mesto stavlja svoje potrebe za seksom i pokojom čašicom. Ne voli odgovornost ni prema ćerki, ni prema unucima. Ovakvo odstupanje retko ćete sresti u našim domaćinstvima, niti ćete lako razumeti Karin, majku koja je svoje ponašanje odredila pod uticajem pogrešnih vrednosti svojih roditelja. Ćerka Helen, kao i ostali, juri svoju sreću, ali ne nalazi spokoj.
Lost Girls / Menneskekollektivet
Menneskekollektivet, kao što već pretpostavljate, na norveškom znači „kolektiv ljudi”. To je naziv debitantskog albuma autorke Dženi Hval i multiinstrumentaliste Hovarda Voldena, ili Izgubljenih devojaka, jer danas su svi pomalo izgubljeni.
Hovard je na nekim svojim prethodnim projektima pokazao koliki je avanturista. Album je eksperimentalan, prepoznajemo i trans, a izgovorene reči u pesmi poput naslovne zvuče kao Madonino biblijsko čitanje u remiksu Justify My Love / The Beast Within. Pratite pažljivije ovu nit. Pesma zvuči klasično, ali ipak nervozno, ambijentalna je i simfonijskog kvaliteta, a vokal Dženi Hval pomera se ka melodičnom pevanju, dok se melodija pretvara u art-pop numeru sa svemirskim zvukovima koji izazivaju vibracije. Numera traje 12 minuta i deluje poput sastavljene pesme, ali je skladna. Sve je u njoj besprekorno. Efekat je ponegde poetičan i „hladan”, dok na drugim mestima čujete odlike transa i dens-popa.
Losing Something zvuči sanjivo i hipnotično. Emocije su u rasponu od svetlih do tamnih, dok Carried by Invisible Bodies zvuči idealno za plesnu dvoranu, kao i Real Life, jer započinje klupskim ritmovima i emotivnim gitarskim tonovima, da bi se na kraju formirao pravi trip-hop.
Ne bih da zvučim patetično, ali album Menneskekollektivet zaista vas vodi u meditaciju, na putovanje kroz kaledioskop različitih zvukova spojenih tako da zvuče – savršeno!
Tena Štivičić / 64
Predstava nosi naziv 64. Bolno, ali simbolično, jer žena mora sama sebi da ubrizga šezdeset i četiri injekcije tokom procesa veštačke oplodnje. Predstava je mnogo više od problema neplodnosti. Spisateljica Tena Štivičić proteže temu od socijalnih problema žena, preko oblikovanja identiteta pod uticajem političke situacije, pa sve do kapitalističkog terora za produžavanjem vrste, kao u Petrijinom vencu, u planinama istočne Srbije između dva svetska rata.
Od žene se i dalje očekuje da u svojoj mladosti, u najplodnijim danima, rađa, a da pre toga, poput mašine za veš, završi sve programe, jer struja samo što nije nestala, a nestaje negde početkom četrdesetih. Od žene se očekuje da pre nego što rodi dete, završi školu, zaposli se, uspenje do dobre poslovne pozicije, da bude nezavisna, te da takva, na kraju tog ciklusa, negde posle centrifuge, rodi dete.
foto: Atelje 212
Pritisak je ponekad nepodnošljiv, kao u Sluškinjinoj priči. I to što društvo od žene očekuje dete, to i nije toliko bolno za nju, bolno je što ga čekaju svekar i svekrva, muž i komšiluk, poput paketa tetke iz Amerike. Dok je lekar u komadu hladan i postupa kao da leči predmet, normalno je i da će vam sama procedura veštačke oplodnje izgledati kao tehnološki, a ne human proces.
Možemo li mi muškarci da zamislimo koliko je to teško? Umemo li da damo podršku, da razumemo, da zagrlimo, da znamo da neplodnost nije samo ženski, već i muški problem?
Režija: Alisa Stojanović
Igraju: Hana Selimović, Miloš Timotijević, Jelena Đokić, Vladica Milosavljević…
Gde: Atelje 212
