Ove tri knjige možete da ponesete sa sobom na sunčanu terasu, u park i pronađete klupu u hladovini, na kampovanje, u planinsku kuću, u zavičaj za vreme praznika
Preporuke Nikole Todorića
Gorila, Dušan Savković
Ko su dvojica beogradskih plejboja koji su pokrenuli velike političke i mafijaške afere šezdesetih godina u Francuskoj i Holivudu?
Gorila je prvi jugoslovenski moderni roman. Miloš Milošević i Stevica Marković na slikarskom platnu bi izgledali kao Kartaši Vase Pomorišca. Bili su pravi kicoši – u dimu perona, ispred voza koji ide ka Parizu, ili u pristaništu gde se čeka brod za Ameriku. Beograd im je bio mali, i kao da su čekali da dođe Alen Delon i doslovno ih „pokupi“ sa sobom.
Mit o beogradskim plejbojima tada i počinje, onda kada ih je Alen Delon sreo u Beogradu, na snimanju Marka Pola, 1962. godine. U Pariz se vratio s Milošem, a kasnije je došao i Stevica. Ne, nije u pitanju nikakva gay ljubavna afera, kako su je neki doživljavali.
Stevica je bio senka Alena Delona, statista pored najpoželjnijeg glumca na svetu. Kockao se i ponuđene filmske uloge uopšte ga nisu zanimale. Nije želeo da bude glumac. Propustio je sve životne prilike. Kako to obično biva, beogradski gangster bio je ljubavnik Natali Delon i po starom srpskom običaju, izdao je prijatelja. Pošto su svi živeli u istoj kući, stvar je počela da se komplikuje. Kako bi se afera pre nego što dospe u francuske novine zaustavila, Stevica im nudi neprihvatljive uslove za ćutanje i vernost. I ne samo to. Stevica je trebalo da sakrije fotografije koje je snimio krajem 1968, na orgijama sa suprugom tadašnjeg premijera Žorža Pompidua, u Delonovoj kući. Ubrzo se u igru umešala i francuska obaveštajna služba i Markantonijeva korzikanska mafija. Pošto su snimici bili idealni da ih u trci za nove izbore iskoristi Pompiduov protivnik Šarl de Gol, ne treba da čudi to što je Stevica Marković ubijen i pronađen na deponiji pored Versaja. Kasnije se posumnjalo da takve fotografije nisu ni snimljene i da ih je Stevica pominjao samo kao izmišljeni razlog za ucenu od koje je dobro zarađivao. Imao je običaj da ženama iz visokog društva prisilno naplaćuje cepanje provokativnih fotografija grupnog seksa.
Prijatelj Stevice Markovića, Miloš Milošević, dubler Alena Delona na snimanju filma Marko Polo, želeo je više od spletkarenja s mafijom i političarima. Nije mu bilo dovoljno da bude u društvu Alena Delona samo da bi sa sobom uvek vodio dobre ribe. Želeo je Holivud. I dobio ga je. Otputovao je u Los Anđeles, gde je najpre za gangsterske tuče u ime Nikole Milinkovića dobijao veliku lovu, a onda je odigrao dve jedine uloge, u filmovima Rusi dolaze, Rusi dolaze i Incubus. Počeo je ljubavnu vezu s Barbarom, suprugom Mikija Runija. Ubrzo su pronađeni mrtvi u Runijevoj vili, 1966, nekoliko dana pre nego što je Miloš trebalo da odigra ulogu života u Padu Rimskog carstva Entonija Mana. Imao je samo 25 godina.
Tender, Marija Stupar
Ovo je roman o jednoj sasvim običnoj Veri, slobodoumnoj ženi koja ne shvata preozbiljno ni sebe ni život. Vedra je i duhovita. Razvedena je, ima dvanaestogodišnju ćerku i želi da započne finu ljubavnu vezu, pa otvara profil na Tinderu
U instalaciji i inicijalnom snalaženju na aplikaciji Tinder glavnoj junakinji, Veri, pomaže njena mlađa prijateljica koja ga uveliko koristi. Razlika u njihovim godinama upravo je razlika u shvatanju onlajn dejtinga – Vera isprva govori o „pravom“ svetu i paralelnom digitalnom svetu, ne sanjajući da će se vrlo brzo pojaviti one stare, „analogne“ emocije.
Od početka je jasno da Vera nema nameru da nađe partnera za udaju ili majčinstvo. Okvir priče je namerno tako postavljen kako bi u centru pažnje bile njena lična potreba i potraga za ljubavlju, za zdravim, smislenim odnosom, koliko god on trajao. U današnje vreme, ta potraga je sve češća u četrdesetim, pa i pedesetim godinama.
Vera je među prvim muškarcima s Tindera upoznala lika koga je poželela da izbriše posle tri minuta. Ali uživo nemamo tu opciju, pa je morala da proživi i takvo iskustvo. Palo je i jedno zaljubljivanje, veza na daljinu, neobavezni seks… Sva ta iskustva nisu samo pojedinačne epizode, već tok Verinog sazrevanja, budući da ona usput otkriva šta je to što želi od dobrog partnerskog odnosa. Otrežnjujuće su one priče u kojima postaje jasno koliko ljudi na aplikaciji to nije otkrilo.
Ispod majice, Marija Ratković
Dok čitate roman Ispod majice čini vam se da je empatija autorke beskrajna i da za svakoga može naći razumevanje. Ali to nije opravdanje. Negde moramo da povučemo granice, jer živimo u vremenu bez ljubavi
Marija Ratković mi je često pričala da veruje u suštinsku ravnopravnost. Jednom smo govorili o zapažanju da poznajemo muškarce koji bolje šire veš nego žene, i žene koje uživaju u gledanju dosadnog televizijskog programa, s nogama na stolu. Ukratko, imamo mnogo više sličnosti nego razlika, ali nam društvo ne dozvoljava da to ispoljimo, jer nam stalno nameće zadate rodne uloge i procenjuje koliko smo dobri u njihovom izvođenju. Na kraju smo se kao feminista i feministkinja složili da bi vrhunski bilo da žena zaista može da bude svuda u svetu, za početak, na svim mestima na kojima želi, bilo da je to mesto predsednice, mesto pored deteta, ili šporeta, kao Filis Šlafli – zašto da ne, mesto na berzi, ili u maloj kući na obali mora. A možda i sve to u isto vreme.
U romanu Ispod majice autorka nije bežala od svog aktivizma. Pisala je iz perspektive života koji živi, koji ne izaziva nikakvo sažaljenje zbog bolesti koju je prebolela, već pre otuđenje. I naravno, pokušala je da izbegne omiljeni domaći žanr „mizeri porn“, to jest, eksploataciju života marginalizovanih društvenih grupa. Pokušala je da „uhvati“ višedecenijski problem u našem društvu, a to je da se u javnosti izbegava razgovor o toksičnim odnosima unutar srednje i više klase, o tome da vrlina ili empatija ne dolaze nužno uz više obrazovanja ili novca. Često je baš suprotno. I naravno, pokušala je da ospori pogrešnu vizuru društva u kojem se idealizuje malograđanština nekada uvažene srednje klase i da dovede u pitanje duboko usađeni patrijarhat i šovinizam, koji su, čini se, sve jači što su ljudi bogatiji ili uspešniji.
U književnosti je zanima razaranje mitova, bliži i kompleksniji pogled na pitanja roditeljstva, ljubavnih i porodičnih, kao i prijateljskih odnosa – koji nisu idilični, ali ni katastrofalni. Romanom je htela da pokaže previše nijansi između svega i ničega – želela da prestanemo da sudimo svojim prijateljima u terminima sve ili ništa. Bitan motiv ovde je i međusobno povređivanje ljudi koji duboko veruju da jedni druge vole ili da to rade iz dobrih namera. Zaključujemo – veoma je malo ljubavi u svetu, i ne znamo kada će je opet biti.
Vratimo se na osnovnu temu romana, bolest, jer je ona sve ostale teme o kojima je autorka želela da piše učinila nevažnim. Ispod majice je njen pokušaj da se sa tom nepravdom obračuna. Da oduži svoj dug, da ne beži od toga da piše o bolesti, ali da istovremeno piše i o onome što je mnogo važnije, o kompleksnosti ljudskih odnosa, o ljubavi, usamljenosti, neuspesima i poniženjima, koji su teži od svih bolesti ovog sveta.
Koliko god roman Ispod majice bio na trenutke surov, s vremena na vreme vas obuzima osećaj da smo svi izuzetno krhki i lomljivi, bez obzira na to koliko površni i bahati bili. Videćete da mnogo toga delimo, samo nismo spremni da to i kažemo.
