Pisci preporučuju: Zvonka Gazivoda

Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju omiljene književne naslove gostuje nam književnica Zvonka Gazivoda. 

Zvonka svoj književni rad predstavlja od 2002. a njjena proza i poezija su prevedene na engleski, makedonski, mađarski, poljski i slovenački jezik. Do sada je objavila roman Hostel Kalifornija (Geopoetika, Beograd, 2020.) – uži izbor za NIN-ovu nagradu, najuži izbor za nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2021, nominacija za regionalnu Nagradu Meša Selimović 2021. Delfini na helijumu, zbirka priča (Geopoetika, Beograd, 2004.) – nagrada Miloš Crnjanski za najbolju zbirku kratkih priča 2005. Vladam, zbirka poezije (MRZ. Pljevlja, 2003.) – nagrada za najbolju neobjavljenu zbirku poezije. Riba Šljokičaste Krljušti, zbirka poezije (Apostrof, Beograd, 2003). Uvrštena u nekoliko zbirki grupe autora: Sićušne priče, (Književna radionica Rašić, Beograd, 2021.) Srpsko-Britanski Most poezije­ / The British-Serbian Bridge of poetry (Kragujevac, Serbia 2007). 12 Ženi Glasova – grupa autorki sa Balkana. (Makedonska reč, Skopje, Macedonia 2008).

Za rubriku #piscipreporučuju izdvojila je nekolicinu fantastičnih dela ia autora za čitanje i dalje istraživanje.

Nekom prilikom, Bohumil Hrabal je izjavio šta je za njega suština čitanja: „Kad čitam, zapravo ne čitam. Ubacim u usta prelepu rečenicu i usisavam je poput voćne kapljice, ili pijuckam kao liker dok se ta misao ne rastopi u meni poput alkohola, ulivajući se u mozak i srce i klizeći kroz vene do korena svake krvne žile.“ (Priče ovog pisca, ključara vremena i sećanja su bonus preporuka, Moritati i legende, Bohumil Hrabal, Laguna, 2018.) A kad smo kod Čeha, nezaobilazni su Hašek, Kundera, Škvorecki i, meni omiljeni klasik do mere da mu se, kako se to oveštalo kaže, često vraćam – Kafka.

Možda bih ja to Bohumilovo guštanje teksta opisala nekom svojom verbalnom gastronomijom, ali apsolutno ga razumem i – suzdržaću se da kažem potpisujem – prepisujem. Rečenica, stih, reč… I alat i tvorevina. I čekić i nakovanj i (jezička) kovanica. Smisao pisanja. Mog svakako (stalna svest o preciznoj upotrebi jezika i mot juste, zbog koje i ovde pred zagradom nisam automtski pošla za kolokvijalnom upotrebom reči „definitivno“, i pridala joj anglosrpsko značenje, koje ona u našem jeziku nema, jer kod nas sve što znači je nešto konačno, zaključno, neopozivo, a ne i svakako, nesumnjivo, izvesno).

Tako da, verujte mi na reč(sic!), priče, romani i pesme, odnosno likovi, zapleti, teme, pa i osećanja – rečima i rečenicama služe samo kao izgovor ne bi li ove zaživele.

Naravno, ne postoji recept. Neko to kao Krasnohorkaj ili Saramago vodi preko cele strane, i duže, neko svede kao Karver ili Kormak, ali kada je željeno uspešno iskazano, onda uspe da dotakne čitalački nerv iznad značenjskog nivoa.

Ova lista mojih predloga za čitanje je, naravno, živa i fleksibilna, ali dok ovo pišem, čini mi plezir (pun intented!) da predstavim sledeći izbor.

Fernando Pesoa. U njegovoj spisateljskoj zaostavštini, u čuvenom drvenom sanduku, pronađeno je materijala dovoljno za sabrana dela od trideset tomova koliko ih je posthumno objavljeno u Portugalu. Ima tu i drama i priča, kritike i eseja, ali Pesoa je ostao zapamćen najpre po svojoj poeziji. Za života je objavljivao u periodici i na portugalskom izadao samo jednu zbirku poezije Mensagem (Poruka). Prvi put sam ga srela u Lisabonu, u bronzanom obličju, i (turistički) slikala se pored. Ono što je specifično baš za njegovo pisanje su heteronimi gde ono nome de plum dobija pun i novi identitiet: Pesoa se ne podvaja nego multiplicira u brojne pesnike koje je opismenio udahnuvši im biografiju, ideologiju, stil, sve do horoskopskog znaka. Iz potrebe da izađe iz sebe, znao je da kaže da je njegov ortonim, Fernando Pesoa, zapravo najamnje stvaran od svih njih. Prozna karakterizacija likova/stvaralaca rezultirala je vrhunskom poezijom. Talenat pisanja. Talenat razmišljanja. Predstavnik modernizma i dekadentizma, jedan od začetnika u Portugalu, nije bio radikalan u odnosu na prošlost. Često pesmističkog, pa i nihilističkog tona, njegova poezija nema deprimirajući efekat, radije podstiče neku kontemplativnu melanholiju. Pisao je i na engleskom, „35 Sonnetes“, kao i poemu Antinoj koja, kroz tragediju bogova, tretira homoerotičnost.

Našoj publici je odlično predstavljen: Poznati stranac, izabrane pesme Alvara de Kampuša, izabrala i prevela Jasmina Nešković, Paideia, 1996. Večiti kalendar, pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, izabrala i prevela Jasmina Nešković, Paideia, 1999. Luka na pučini, ode Alvara de Kampuša, prevela Jasmina Nešković, Paideia, 2001. Antinoj, poema, prevod Miodrag Kojadinović, Rende, 2004. Knjiga nespokoja, prevela Vesna Stamenković, Dereta, 2017.

Za „brzu proveru“, pronađite njegovu, možda i najpoznatiju, pesmu Tabakera, a za nagoveštaj onoga šta vas očekuje sledi pasus iz Knjige nespokoja koju je pisao celog života (tačnije, njegov heteronim Bernando Soareš), „autobiografija bez faktografskih činjenica“, kako ju je Pesos označio, a mi bismo mogli reći lirski memoari.

Ja sam predgrađe varoši koja ne postoji, opširno tumačenje knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušasti raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog bića koje nije umelo da me osmisli.

Okean more, Alesandro Bariko (Filip Višnjić, biblioteka Albatros, 1997. ) Okean more kao superlativ, kao more nad morima, kao simbol mobidikovske nedokučivosti i snage mora. Kod Barikoa je tu da isceli, da sakrije, poveže. Početak i kraj svih događaja, i, kako se sa obale čini, bez kraja i početka. Večno i time metafora same egzistencije. Kada se za neku knjigu, ili film, kaže da imaju intenzivnu atmosferu, to može biti eufemizam da im drugi elementi manjakaju, ali ovde je nadrealna atmosfera skoro pa lik  u romanu. Nije precizirano, ali ambijent vuče na 19. vek, a što se likova tiče, to su sve sami čudaci kojima je more, svakom na svoj način, vrsta terapije, pa i poslednja nada da će se pomiriti sa samima sobom, i sa svetom. Od slikara koji, u pokušaju da što verodostojnije naslika more, umače četkicu u morsku vodu (akvarel tehnika, doslovno), do mlade devojke koja pati od smrtonosne bolesti straha te se plaši i bata sopstvenih koraka (zbog čega su u njenoj porodičnoj kući svi podovi bili zastrti debelim sagovima), pa joj je more poslednja nada. I nekolicina drugih. Putnici sa prtljagom svojih ne tako običnih problema, tajni, žudnji, kajanja, griže savesti, sreću se u pansionu Almajer, smeštenom na samoj plaži. Njihove razbijene priče će se na kraju mozaički uklopiti, ali lepota ovog romana je njegova muzikalnost, vizualna impresija, poetski jezik, a to što na trenutke ne mari za zakonitosti romana – nekom je prepotentno, meni šarmantno.

Pertu, Edina Svoren (Heliks, 2020.) Zbirka pripovedaka mađarske spisateljice, u prevodu Sandre Buljanović Simonović. Ako vam se čita nešto drugačije! Zvuči kao reklama, jer šta to može biti drugačije ako su teme svakodnevnica i međuljudski odnosi, posebno među bližnjima? Pa, način na koji Edina pripovedanje spašava od sadržaja. Od tih neretko devijantnih odnosa, turobne margine, oskudice, predrasuda ili korupcije. Neočekivano, ona povuče nit pričanja i percepcija se na kratko nabere, stvarnost distorzira kao da se odražava „…u loše amalgamiranom ogledalu…“. Knjiga koja se čita čulima i taman kad vam bude mučno ili teskobno, Edina dejstvuje jezikom. Na svakoj strani ima takvih „iznenađenja“, na primer, kada u jednoj priči protagonistkinja palcem uzme kajmak kafe i s visine ga spusti u usta „…kao da je gušter…“

Linkoln u bardu, Džordž Sonders (Geopoetika, 2019.) Poznat i priznat kao pripovedač, ovo je Sondersov prvi roman i, da se žargonksi izrazim, odmah je krenuo jako. Ukratko, zamajac priče je smrt sina predsednika Abraham Linkolna, još uvek dečaka, u vreme Građanskog rata kada je smrt opšte mesto. Predsednik Linkoln nastavlja sa svojim dužnostima, ali je bol prejaka i otac Linkoln često obilazi grobnicu u kojoj mu je sin sahranjen. Radnja je većinom, skoro pa pozorišno, smeštena na „scenu prelaska“, u bardo –  po Tibetanskoj knjizi mrtvih prelazno stanje svesti između smrti i novog rođenja – gde,  pretežno, duhovi razgovaraju među sobom i suočavaju se sa činjenicom da su im tela mrtva. Proces prihvatanja istine je težak i pun iluzija o mogućnosti povratka na staro. I tu se prepoznaje Sonders kao pisac kratkih priča, jer se nižu pojedinačne sudbine i njihove životne priče pre, često iznenadne, smrti. A tih glasova ima puno, preko 150. Emotivan, empatičan, filozofski roman.

I za kraj nešto domaće i aktuelno. Oba autora povezuje izdavačka kuća i pisanje bez kalkulacija i kompromisa.

Ljubavna pesma, Srđan Srdić (Partizanska knjiga, 2020.). Ljubavni roman, konačno! Ali ne bilo kakav, a ova sintagma je pomalo, i namerno, obmanjujuća. Pinčonovski zahtevan, očekuje  čitaoca-sladokusca. Pripremite se da vas Srdićev jezik uskovitla i podigne kao vetar kotrljajući busen trave u vesternu. U njegovim rečenicama, Bohumil bi se nauživao!

33 sna, Dragana Mokan (Partizanska knjiga, 2021.) Čitajte ovu knjigu na kašićicu ili velikom kašikom, kao fragmente ili celinu, pesnički roman ili romanesknu pesmu (ako su vam potrebne odrednice), versatilnost ove knjige sarađuje. Draganina kreativna maštovitost je interaktivna, elegantna i fino duhovita.

Share