U Pleziru svakog ponedeljka uživamo u rubrici pisci preporučuju u kojoj saznajemo šta pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju, preporučuju i poklanjaju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka u gostima nam je Zvonko Karanović kultni pesnik i prozaista rođen u Nišu. Radio je kao novinar, urednik, voditelj na radiju, di džej, organizator koncerata, vlasnik muzičke prodavnice. Počeo je da piše poeziju pod uticajem bit književnosti, filma i pop kulture. U svojim kasnijim knjigama eksperimentisao s nadrealizmom i formom pesme u prozi. Dobitnik je nekoliko srpskih nagrada za poeziju, kao i nekoliko međunarodnih književnih stipedija, između ostalih i one koju dodeljuje „Hajnrih Bel Fondacija“, Keln, Nemačka, 2011. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje, kao i u mnogim časopisima u inostranstvu. Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009), čija radnja je smeštena u period april 1998 – 5. oktobar 2000. Trilogija prati životne priče trojice urbanih momaka koji, boreći se za svoj pogled na svet, pokušavaju da žive „po svome“ u zemlji ophrvanoj ratom i ekonomskim teškoćama. Ona je posveta izgubljenoj generaciji koja se devedesetih ili iselila iz Srbije, ili stradala u najnovijim balkanskim sukobima, ili postala društveno marginalizovana zahvaljujući svom kosmopolitizmu. Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Karanović je član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Osnivač je i glavni urednik PPM Enklave.
Zima – doba udobnosti, kako je rekao Artur Rembo, za mene predstavlja vreme kada čitam obimnije knjige. Leti volim brže stvari, kraća štiva koja želim da me udare u stomak i preseku sezonsko usporavanje. A ima ih, gotovo svaki od velikih pisaca ima neki opaki kratak roman. Na +36C, kada ovo pišem, moj izbor sadrži 5 kratkih komada, iako u mislima imam još najmanje toliko (Peter Handke – Golmanov strah od penala, Don DeLilo – Tačka Omega, Cesaro Aira – Varamo, Tomas Bernhard – Beton, Sergej Dovlatov – Zona, Orasio Kasteljanos Moja – Gađenje, itd, itd.)
Čile noću je prvi roman koji sam čitao od Bolanja. Pročitao sam ga nekoliko puta i svaki put otkrivao nešto novo što ranije nisam primetio. Kao i u svim Bolanjovim romanima radnja nije toliko važna, koliko tema, tj. ilustracija književnog života – pesnici, kritičari, čitaoci, svi oni „ludaci“ upleteni u pisanje, čitanje, izdavanje, njihovi životi i spremnost da se ide do kraja u svojim „misijama“, ma koliko sulude one bile. Ni Čile noću nije izuzetak, to je ispovest na samrtnom odoru, sveštenika Opus Deia, koji je ujedno pesnik i kritičar. Šest priča spojenih u kratak roman gde se Bolanjo, izraziti levičar, obračunava sa književnom istorijom i totalitarističkim režimima. Nema ljubavne priče, Bolanjo je pisac za pisce. Njegova magija je u jeziku, rečenici koja je mentalni rolerkoster. Ako je Harold Blum rekao da se najbolja poezija 20. veka nalazi u prozi, onda su Bolanjovi romani (Divlji detektivi i 2666 uveliko su klasici) najbolji primeri za tu tvrdnju.
Vonegat, blag čovek, strastveni pušač, neobično duhovit, humanista, novinar, kontrakulturna ikona. Za vreme 2. svetskog rata kao pripadnik američkih vojnih snaga bio je zarobljen i odveden u Drezden. Tamo ga je zadesilo savezničko bombardovanje Drezdena 1945. tokom koga je poginulo 25.000 ljudi i 80% grada bilo razoreno. Preživeo je jer je s ostalima bio zatvoren u „Klanicu 5“ – podzemnu prostoriju prenamenjenu za čuvanje ratnih zarobljenika. Užas koji je doživeo kada je sa svojim drugovima izašao iz bunkera i suočio se sa nebrojenim leševima i razorenim gradom proganjala ga je godinama. Bilo mu je potrebno skoro četvrt veka da osmisli kako da svoje traumatično iskustvo pretoči u ubedljiv literarni tekst. I izmislio je Bilija Pilgrima – čoveka koji se otkačio iz vremena, naivnog momka što putuje kroz vreme i ima „sećanja“ iz budućnosti, koga otimaju vanzemaljci i odvode na planetu Tranfalmador. Ovaj antiratni roman, mešavina memoara i SF-a, nema čvrstu strukturu. Ratno svedočenje razbijeno Pilgrimovim putovanjem kroz vreme, vrhunska je satira. Vonegatov stil je zavodljiv, humor zarazan, poruka duboko humanistička. Primer kako književnost imaginacijom prevazilazi okvire pukog svedočenja.
Fernando Valjeho – Bogorodica plaćenika
Roman Bogorodica plaćenika pročitao sam odmah po njegovom izlasku kod nas 2005. godine. Odličan prevod Ljiljane Popović-Anđić i ništa manje nadahnut pogovor Branka Anđića. Nakon čitanja osetio sam ono što godinama nisam osetio; bio pregažen, izudaran, grogiran, ali i ushićen, radostan, raširenih zenica (što u najboljem slučaju očekujemo od romana). Dakle, Kolumbija ranih devedesetih, Medeljin, narko karteli, favele, maloletne ubice na motorićima ubijaju za nekoliko dolara, mrtvačnice pune leševa koje niko ne podiže, groblja sa mermernim spomenicima i kapelama u kojima 24 časa svira omiljena muzika pokojnika… U odnosu na Medeljin, deveti krug Danteovog Pakla čini se kao Diznijev crtani film. Profesor u godinama, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva (autobiografski elementi) vraća se u mesto rođenja i zatiče anticivilizacijske prizore. Usput se zaljubljuje u petnaestogodišnjeg Aleksa, ubicu i mušku prostitutku. Ljubavna priča, i ljubavno pismo rodnom gradu. Snažno, žestoko, ironično, beskompromisno – tako piše Fernando Valjeho, „stari namćor“ kako ga u pogovoru naziva B. Anđić. Roman za specijaliste. Snimljen je i film po njemu, ali ga treba izbeći.
Poznata je ona priča da Rusi imaju dva brenda – kalašnjikov i literaturu. Koliko god ovo bila dosetka, istina je da ruska literatura na deceniju „proizvede“ neko novo, svetski relevantno ime. Devedesete su iznedrile Viktora Peljevina, čiji je prvi (kratki) roman Omon Ra objavljen 1992. godine. Naslanjajući se na prebogatu rusku literarnu tradiciju (Gogolj, Bulgakov, avangarda s početka 20. veka) poigravanjem s fantastikom, apsurdima i paradoksima, Peljevin je doneo i niz inovacija od uvođenja pop kulturnih fenomena u tekst, do izmenjenog javnog imidža pisca, skrivanja od javnosti, manipulacije medijima. Roman Omon Ra je ispovest mladog sovjetskog kosmonauta koji se sprema za let na Mesec. Roman vrvi apsurdima, imena protagonista su bizarna, kosmonautska jedinica pored političkog komesara ima i svog komesara za okultizam. Obrt na kraju je neočekivan, razoran i čitavom romanu daje novu dimenziju čitanja. Možda se zbog hiperproduktivnosti Peljevin vremenom „ispisao“, ali obavezno valja pročitati njegove romane iz devedesetih, uz Omon Ra i Čapajeva i prazninu (1996) i Generaciju P (1999).
Tomas Pinčon – Objava broja 49
Pinčon je klasik, Pinčonov život je (anti)mit. Objava broja 49 (izvanredan prevod Davida Albaharija) odavno je postao obavezna lektira na poslediplomskim studijama engleskog jezika. Ovo nije najbolji Pinčonov roman, ali je svakako najzabavniji. Ne zaboravimo reči Džonatana Frenzena koji kaže da je dužnost pisca, između ostalog, i da zabavlja čitaoca, ali ne u smislu površinske, petparačke zabave već o tome da se čitalac ne dosađuje kad bude uzeo knjigu u ruke. A Pinčon u tome uspeva. Posle prvih dvadesetak stranica gde glavna junakinja Edipa Mas kreće da izvrši testament svog bivšeg bogatog ljubavnika i hipnotiše čitaoca da pođe za njom, upadamo u misteriju gde niz bizarnih putokaza vode ka drugim još bizarnijim, nad kojima vileni nekakva tajna, drugačija stvarnost jer sredina je šezdesetih, San Francisko je San Narcisko, supkultura vlada, vreme je rok grupa, droga, hipi pokreta, itd. Ovaj kratak i duhovit roman može da se čita i na plaži, ali traži i da se o njemu pišu ozbiljni teorijski radovi. Šamansko je jedina prava stvar koja je važna u literaturi, tj. dobar pisac je pre svega mađioničar, odavno je rekao Vladimir Nabokov. Ako neko od najvećih živih svetskih pisaca zaslužuje epitet mađioničara, istovremeno zabavljajući i akademike, onda je to svakako Tomas Pinčon.
