U moru aktuelnih književnih preporuka domaćih izdavačkih kuća, blogera i novinara često se mogu naći isključivo novi naslovi u cilju promocije istih. Imajući u vidu da su takve liste najčešće banalne i usmerene na promotivne sadržaje, u Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju u kojoj ćete saznati šta vaši omiljeni pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaće nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka u gostima nam je ciklonomad, avanturistkinja i književnica Snežana Radojičić. Snežana od 2011. godine živi slobodnim, nomadskim životom, upoznaje skrivene ćoškove sveta, piše putopise i knjige.
Poziv da napravim svoj izbor knjiga koje bih preporučila stavio me je pred muke. S jedne strane, studirala sam lepu književnost, koju i dalje najviše čitam. S druge strane, kao putnik i putopisac htela sam da prednost dam putopisnoj prozi i delima koja za temu imaju putovanja. To sam osetila i kao neku vrstu obaveze, budući da je putopisni žanr skrajnut sa naše književne scene – kad kažem „naše“, mislim na sve južnoslovenske književnosti. Imamo paradoksalnu situaciju: tek pre nekoliko godina ustanovljena je prva nagrada za najbolji putopis na srpskom jeziku – nagrada „Ljubomir Nenadović“, koja je, koliko mi je poznato, i jedina te vrste u regionu, dok putopisne reportaže na mreži zauzimaju drugo mesto po broju otvaranja i čitanja, odmah iza dela epske fantastike, a daleko ispred ostalih žanrova. Naravno, nije svaki zapis o putovanju putopis, kao što ni svaka pesma nije poezija. Stoga sam se opredelila za dela koja su pre svega vredna književna i publicistička ostvarenja, a koja ujedno ilustruju gotovo neograničene mogućnosti ovog hibridnog žanra. Treći kriterijum je bio da izabrane knjige oslikavaju duh modernih nomada, kojima i sama pripadam.
Kultna knjiga koja se smatra testamentom bit generacije. Napisana je u stvaralačkoj groznici za samo tri nedelje, bez pasusa i poglavlja, na svitku dugom trideset šest metara od selotejpom zalepljenih papira, kako autor ne bi prekidao pisanje uvlačeći nove stranice u pisaću mašinu. Rukopis je tako i sam dobio oblik puta, na kome je priča i nastajala.
Knjiga govori o proputovanjima Amerikom Džona Keruaka sa Nilom Kesidijem i Alenom Ginzbergom, osnivačima bit pokreta. Izostankom prave radnje, u atmosferi Ajzenhauerovog nuklearnog ludila, razvoja svemirskog programa i masovne proizvodnje velikih automobila kao simbola nacionalne superiornosti, junaci snažno osećaj besmisao dominantnih društvenih vrednosti koje odbacuju i u putovanju, džezu, poeziji, seksu i drogama pronalaze novu vrstu duhovnosti.
„Jedini ljudi koji za mene postoje (su) oni koji su ludi, oni koji su ludi od želje da žive, ludi od želje da govore, ludi od želje da se spase, željni svega u isto vreme, oni koji nikad ne zevaju ili kažu nešto otrcano, već gore, gore, gore kao fantastične rakete koje eksplodiraju kao neki pauci preko zvezda, i kad u sredini prasne, vidi se modro svetlo u središtu…“
Knjiga je objavljena 1957.godine, šest godina nakon nastanka, pošto je pretrpela velika urednička skraćivanja i prepravljanja. Cenzurisani su delovi koji su ocenjeni kao previše eksplicitni, poput homoseksualne ljubavne scene između dvojice junaka ili scena sa opisima konzumiranja droga… Tek 2001. pojavilo se izvorno izdanje.
Istoimeni film zasnovan na knjizi, koji ju je i proslavio, istakao je samo njenu avanturističku ravan, dok je zapravo reč o višeslojnom književnom ostvarenju koje prostorno putovanje koristi tek kao okvir za priču o životnom odrastanju i duhovnim promenama.
Junakinja je dvadesetšestogodišnja Amerikanka iz radničkog sloja koja je rasla bez oca, rano ostala bez majke, mlada se udala i brzo razdvojila od supruga kog je prevarila; maštajući da postane pisac, promenila je gomilu besmislenih poslova, dok je, kako kaže, opasno koristila droge i spavala sa prevelikim brojem muškaraca. Stvari su se sve više komplikovale, a nagomilane boli postajale nepodnošljive. Osećala se kao da već dugo stoji iznad ivice bunara, zagledana u njegovo dno. I onda je slučajno, ako slučajnosti uopšte postoje, kupila knjigu o Stazi pacifičkih vrhova – najdužoj američkoj pešačkoj ruti kroz divljinu. „Bio je to svet (…) za koji sam mislila da će me pretvoriti u ženu kakva sam znala da ću postati, i da će me vratiti u devojku kakva sam nekad bila.“
Bez ikakvog iskustva, sa lošom opremom i, kako će se ispostaviti, nedovoljno razrađenim planovima, Šeril kreće sama kroz divljinu. Suočava se sa sopstvenim strahovima koje mora da prevaziđe kako bi preživela, učeći se samomotivaciji i neodustajanju. Dok hoda, sve vreme se preispituje, prvenstveno o svom ambivalentnom odnosu prema majci, ali i prema partnerima u ljubavnim vezama, kao i prema sestri i bratu. Ponovo proživljava najbolnije i najlepše trenutke svog života, koje sada sagledava drugačijim očima, iz perspektive putnika koji se osvedočio u to da u životu nemamo ništa osim ovog ovde i sada. I polako počinje da se emotivno određuje prema svakom od tih događaja, samim tim ih prevazilazeći. Tako je njen Put – put do same sebe, a jedino takva putovanja zaista su i važna.
Dete iz džungle – Sabina Kuegler
Sabina je dete nemačkih misionara-lingvista. Rođena u Nepalu osamdesetih godina prošlog veka, a kada joj je bilo četiri godine, njena porodica se preselila na Papua Novu Gvineju. Tamo su počeli da žive sa indonežanskim starosedeocima u plemenu Fayu, koji do tada nisu imali kontakta s civilizacijom. Reč je o zajednici kamenog doba, u kojoj su se očuvali atavistički rituali, pa i kanibalizam u nekim regijama. Pošto ih je plemenski poglavica prihvatio, Kueglerovi su počeli da se polako uklapaju.
Zajedno sa devojčicom koja odrasta u svetu koji je za nju jedini stvaran, čitalac otkriva život koji je obeležen prirodnim ciklusima, smenom dana i noći, svakodnevnim opasnostima od divljih životinja i bolesti, ritualima zasnovanim na strahovima i neznanju. Ali upravo to što se ni nad čime ne čudi i što svoju različitost počinje da shvata tek kad stigne do adolescentskog doba, čini ovu priču jedinstvenom. Sabina je deo tog sveta, posmatra ga očima „insajdera“, maksimalno koliko je to moguće za nekoga ko nije domorodac. Autentičnije bi bilo samo da nam sam pripadnik Fayu plemena ispriča priču o životu u njegovoj zajednici.
Kueglerovi nastoje da ne vrše svesni uticaj, ali svojim načinom života i odnosom poštovanja i ljubavi unutar njihove porodice ipak značajno utiču na okruženje. Tako se, recimo, dešava da uobičajeno nasilno ponašanje mladića prema devojkama sa kojima žele seks počne da se menja, ustupajući mesto odnosu koji nagoveštava buđenje empatije i nežnosti.
Napunivši 17 godina, Sabine je okrenula svoj život naglavačke: otišla je u Švajcarsku da pohađa internat. Preko noći je ušla u tradicionalno društvo u kome važe drugačije norme ponašanja i običaji. Raskorak između „doba nevinosti“, kako Sabine emotivno doživljava svoje odrastanje u džungli, i „doba zrelosti“ u civilizovanom društvu, za nju je veoma bolan. I, kako se čini, nikada do kraja neće biti prevaziđen.
Neosporno najbolji putopisni roman srpske književnosti, a smela bih da ustvrdim da nema premca ni u književnostima balkanskih zemalja. Pešić je jedno vreme živeo u nepalskoj prestonici, upoznajući taj grad u himalajskoj kotlini u koji smeju da slete samo najveštiji piloti, provodeći dane na prezagušenoj ulici Tamel, gde jedan do drugog stoje policajac, svodnik i diler, a starice motaju sunčeve zrake na kaleme, pušeći hašiš sa njima, učeći hindu običaje, slušajući priče, izležavajući se na Darbar skveru u vekovima starim hramovima, upoznajući svete ljude sadhije i lokalne bogove… U njegovoj visokopoetizovanoj prozi nemoguće je razlučiti šta je stvarno, a šta vizija koja se pojavljuje iz dima hašiša, istina neretko opipljivija od one za koju bismo do maločas tvrdili da je prava. Ako je Pešićeva proza sva u metaforama, one nisu tu samo iz razloga stila, već ponajpre zbog otkrivanja suštinske lepote koja postoji u svakom biću, u svakoj pojavi i stvari. Jer, „svet se ne menja, menjaju se samo oči koje ga gledaju“. Otuda se ne čudimo što u Katmanduu padaju ružičaste kiše, što devojkama rastu cvetovi u kosi, što se supa sprema od anđelovog pera, a ribe govore nemački…
„Kad sva srca postanu gluva i sa njima tvoje sopstveno – postoji put u Katmandu. Kad se svi putevi zatvore, izgubiš prijatelja i svi koje voliš napuste te – postoji put u Katmandu. Kad sve prođe, nestane, vetar jave razveje snove i kad pomisliš da nade nema – postoji put u Kutmandu. Kad sunce hladnije postane i zvezde nad tvojim nebom počnu da gasnu – postoji put u Kutmandu. I kada te ne bude više, ostaće tvoje srce, prazno i veliko kao nebo, i u njemu zvezda. Ime te zvezde je Katmandu.”
Degustacija slobode – Davor Rostuhar
Interdisciplinarna studija u formi eseja u kojima poznati hrvatski putnik, fotograf i putopisac iznosi svoja razmišljanja o slobodi, putovanjima, razlici između turista i putnika.
„Zašto je sloboda tako blisko vezana uz putovanje? Zato što se na putu oslobađamo svih onih utega svakodnevice… Naš dan u svakodnevici često određuju nužnosti, a naše svakodnevne odluke nisu samo naše. Na putu, pak, svako jutro donosi novi start i novi paket mogućnosti, a mi svakim korakom i svakom odlukom kreiramo svoju sudbinu.“
Rostuhar pravi istorijski osvrt na čovekova lutanja počev od vremena prvobitnih nomadskih zajednica, preko srednjovekovnih kretanja krstaša, do ekspanzije masovnog turizma sredinom prošlog veka, te razmatra uticaj globalizacije koja je puno toga promenila u savremenim načinima putovanja. Posebno su važni delovi u kojima govori o odgovornosti putnika, zalažući se za koncept smislenog, samoodrživog i odgovornog putovanja.
Putujući, smatra on, moramo nastojati da što manje utičemo na kulture u koje dolazimo, jer je to jedini način da one sačuvaju svoju autohtonost.
Bez obzira ne neke upitne zaključke kao što je racionalizacija takozvanih čuda koja se dešavaju na Putu, ovo je važna knjiga na našoj putopisnoj sceni, već i zbog toga što predstavlja prvi pokušaj jednog domaćeg autora da teorijski promisli fenomene turističkih putovanja, odnosno modernog nomadstva kao sve češći izbor savremenog čoveka za ostvarivanje slobode, kako u odnosu na sistem, tako i lične.
