U moru aktuelnih književnih preporuka domaćih izdavačkih kuća, blogera i novinara često se mogu naći isključivo novi naslovi, u cilju promocije istih. Imajući u vidu da su takve liste najčešće banalne i usmerene na promo sadržaje, u Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju u kojoj ćete saznati šta vaši omiljeni pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaće nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka, u gostima nam je Siniša Stojanović, književnik, pesnik, prozaista, muzičar, slobodni umetnik i jedan od osnivača i organizatora pesničkih večeri Poezin.
Knjige je lakše preporučivati nego filmove u video klubu – reče niko nikad. Međutim, knjige se preporučuju iz više razloga. O nekim knjigama pisac neprestano govori pa na kraju počne da ih i živi. Drugi neprestano žive, pa onda napišu nešto da bi mogli da nastave. Neko u knjizi pronađe istinu blisku svojoj pa poželi da je isproba na još nekome. Pokloniti nekome knjigu je dobra preporuka. Napisati je, posvetiti, je više od toga. Počastvovani će je sigurno pročitati. Uglavnom, ljudima poklanjam svoje knjige, svoje priče i pesme. Na taj način poklanjam svoju istinu, jer istina je ono što preporučujem. Autentika nije realizam. Niko ne zna šta je to realnost, iako mnoga dela fikcije obrađuju njeno polje. Istina je ipak rezervisana za najhrabrije.
Fotografija: Ema Bednarz
Poželim često da opet pročitam „Kada su cvetale tikve“. Prethodni put sam je slistio za tri sata u hodniku zvezdarske bolnice dok smo supruga i ja čekali na redovnu kontrolu za trudnice. Ne znam da li se knjiga i dalje nalazi u školskoj lektiri jer nisam baš čitao školsku lektiru. Čitao sam knjige iz kućne biblioteke. Nikada nisam bio dobar đak. Nisam bio baraba, ali panker jesam. Tikve su priča o beogradskim uličarima sa Dušanovca. Tikve su, čini mi se, aluzija na glave, na čuture koje su cvetale pod udarcima, na igrankama, pod teškim životnim okolnostima, u mladosti koja je ostavila potpis na čitav jedan život, na jedne živote. To je prva posleratna generacija mangupa. Bokseri i kojekakvi razbijači, panduri, silovatelji, ubice. Predratnu generaciju mangupa su uglavnom činili pesnici, zanesenjaci, nadrealisti. Tikve su iznikle na ruševinama. Dragoslav Mihailović ih je predivno oslikao u kratkim jednostavnim potezima kojima vladaju samo vrhunski autori.
„Atlantida” Borislava Pekića bi svakako ušla u uži izbor poklon knjiga. Nedavno sam jednu poklonio svom bratancu u Varšavi. On tek uči srpski jezik. Petar je vrlo talentovan mladić, ima petnaestak godina, o kompjuterima zna daleko više nego što ću ja ikada znati. Atlantida je knjiga za sve zaljubljenike u new age tehnologiju i moć koju male i velike mašine imaju u našim rukama. Borba sveta prirode sa svetom civilizacije traje još uvek, čak i nakon čitanja Atlantide. Ljudska je sebična potreba, ona koja želi da ovlada svime po svaku cenu, ta ljudska potreba je ravna robotskoj. Atlantida je remek delo čiste naučne fantastike i može se staviti rame uz rame sa najvećim svetskim naslovima žanra. Po ovoj knjizi nikada nije snimljen film. Objavljena je 1988. godine iste godine kada i Karpenterov „They live”, iste godine pošao sam u osnovnu školu. Atlantida je Matriks pre Matriksa, kao „Dvanaest majmuna” desetak godina ranije.
Domaći beat roman „CA Blues” Milana Oklopdžića bih preporučio srednjoškolcima i studentima koji su zaobišli hazardiranje. Poput Keruakovog „On the road” putopisa, i „CA Blues” je road book. Roman pisan kao putovanje je zabeleška ludovanja dramskih umetnika, pisaca, muzičara u Kaliforniji, tokom sedamdesetih godina i društvene renesanse, antiratnih protesta, koji su se neslavno završili u delirijumu najhrabrijih. Mika Oklop je prikazao okolnosti iz prve ruke pošto je živeo u Americi, družio se sa Semom Šepardom i mnogim znanim i neznanim umetnicima. Opet, jedna, autobiografska, a fantastična, filmična, knjiga koju jako volim.
Ne mogu da zaobiđem Crnjanskog i njegovo celokupno delo. Ne znam šta bih mogao da izdvojim iz njegovog opusa, iako sam za njegovu poeziju najviše vezan. U tom smislu, preporučio bih autora. Pisalačka strast, iskustvo, talenat i percepcija kojima je ovaj autor baratao su jedna vrsta vrela, odnosno, izvor inspiracije za one koji žele da se okušaju u okršaju sadržaja i forme, u vajanju erudicije u lično, autentično delo koje nije tu samo radi reda. Roman o Londonu, Lirika Itake, Embehade, Kod Hiperborejaca… Crnjanski je bio neka vrsta Orfeja i Odiseja u jednoj osobi. Ratnik koji je umeo da peva, a nikada nije našao put do svog doma.
Žan Žene „Dnevnik lopova“, je autobiografski roman i jedna od tih avangardnih istinitih knjiga. Autor knjige je delikvent i dekadent, koji se uzdigao na tron francuske moderne književnosti tako što je u romanima predstavljao svoja opscena životna iskustva i francusko društvo iz perspektive jednog otpadnika. Dnevnik lopova je knjiga koja opisuje njegov život nakon dezertiranja iz legije stranaca, o zatvoru, o njegovom homoseksualizmu, o sklonostima i najneposrednijem okruženju, o dilerima, makroima, prostitutkama, lopovima, francuskom kriminalnom, delikventnom sloju. Hapšen je toliko puta da mu je pretila doživotna zatvorska kazna, ali su ga spasili Sartr i Pikaso, štiteći ga u na sudu kao velikog umetnika. Nakon toga nikada više nije bio uhapšen, pomilovan je permanentno. U to vreme su se homoseksualizam, lopovluk i narkomanija, liberalno ponašanje neprivilegovanih, mnogo drugačije posmatrali nego što je to slučaj danas. Ljudski život je daleko manje vredeo tada. Knjiga je objavljena 1949. godine. Bio je ličnost koja je inspirisala Beketa i Joneska svojim dramama apsurda. David Bowie je pesmu „The Jean Genie” napisao inspirisan njime. Ime pesme je jezička igra Ženeovim imenom.
