Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju omiljene književne naslove gostuje književnica, likovna umetnica, teoretičarka kulture i medija, dizajnerka i kolumnistkinja Nina Savčić.
Nina je izlagala na samostalnim i kolektivnim izložbama kolaže, asamblaže, akvarele i gvaš. Radila je i grafički dizajn i dizajn enterijera. Od 2013. je kolumnistkinja dnevnog lista Danas, autorka radio-drama za decu za Prvi program Radio Beograda i stalna saradnica Nove ekonomije. Objavljiuje priče, pesme za decu, tekstove iz oblasti filma, književnosti i jezika. Posle velikog uspeha romana Vlasnik svega našeg (2019, Arhipelag) za koji je dobila Nagradu „Isidora Sekulić“ za najbolju knjigu proze na srpskom jeziku u 2019. godini, njen novi roman U lancima je objavljen krajem prošle godine u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo.
Za rubriku Pisci preporučuju govorila nam je o autorima sa kojima se družila tokom protekle godine, esejima i svojim budućim čitalačkim planovima.
Foto: Željko Sinobad
Počeću od Karla Uvea Knauzgora, njemu sam posvetila najviše sati čitanja (što je logično jer su po sredi bile hiljade strana), ali i od pitanja jedne FB prijateljice. Pitanje je glasilo: da li neko čita eseje? Postavila ga je na svoj zid i čekala odgovore sve nadajući se da ima nas koji to činimo (ne čitamo isključivo romane i poeziju), budući da ih ona ima spremne za štampu.
Dakle, da čitam eseje. Knauzgorova „Zima“ (OceanMore, Zagreb, 2018) zbirka je eseja napisanih ne sasvim istim stilom kakav vidimo u „Mojoj borbi“ (Booka, 2015-2019), ipak ne mogu značajno da je odvojim od poznatog šestotomnog romana. Ima jedna rečenica na samom početku „Zime“ koju vidim kao vezu među svim romanima o kojima ću pisati ovde: „Prepušeni smo jedni drugima na milost i nemilost“, kaže Karl Uve.
„Zima“ je skup pisama koje otac piše svojoj nerođenoj ćerki. Kako to biva sa Knauzgorom, pišući o svetu koji predstavlja svojoj ćerki, on mnogo govori o sebi. Preko sasvim običnih stvari o kojima autor piše (a o kojima često ne razgovaramo, o kojima ni ne razmišljamo), kao da smo upravo mi adresati, saznajemo i o našem svetu. Elemente tog našeg okruženja pisac debanalizuje i mi kao da ih vidimo, ne prvi put, ali jasnije.
Od šestoknjižja „Moja borba“, izdvajam prvu knjigu. Do nje sam došla sasvim slučajno, prijateljica (ovog puta prava, ne virtuelna) poslala mi je PDF. Verujem njenom sudu pa PDF nisam ostavila da truli u inboxu već sam ga odštampala i pročitala bez daha. Upravo to – metafora koja koristi opis disanja – obeležilo je moj odnos prema opusu ovog Norvežanina. Sad bi trebalo da dodam zvezdicu i ispod teksta napišem: Izvinjavam se izdavaču zbog PDF-a ali bilo je korisno za sve nas, nadalje sam mnogo prvih tomova „Moje borbe“ kupovala i poklanjala želeći da podelim svoje oduševljenje romanom. Nestrpljivo sam čekala svaki naredni tom i još vruć donosila kući. Raspitivala sam se (i bivala dosadna prodavcima) o tome kad se planira sledeći. Dobijala sam za rođendan njegove delove i onda poklanjala dalje, jer sam uvek bila brža od darodavca. Moje je nestrpljenje bilo toliko da sam na dva mesta koja sam smatrala domom uvek imala delove „Moje borbe“. Delovi su se i sudarali, pretrčavali jedan preko drugog. Kod roditelja sam čitala četvrtu knjigu, kod svoje kuće treću ili drugu. Kombinovala sam i nije mi smetalo jer nije u pitanju bila priča koja je zahtevala da se prati hronološki, mene je začarao stil. Jednostavne radnje postale su važne, predmeti su bili pažljivo, detaljno opisani, bez mnogo galame, bez umetnosti nekad svojstvene manipulacije, bez arogancije, mirno je bio predstavljen jedan život.
Posebno me je privukao likovni piščev deo, njegov je senzibilitet slikarski, takav je način na koji vidi svet i tako nam ga prikazuje. Ima nečeg čehovljevskog u tim silnim tomovima. Mir običnog života i slikarski doživljaj sveta.
Da se vratim metafori. Najbolji opis koji sam imala i koji bi sagovorniku približio moj doživljaj ovog romana, zapravo piščevog stila bio je: on piše u ritmu kojim ja dišem, umiruje mi puls i ujednačava ga.
U nekom od tih šest tomova i sam je Knauzgor pisao o svom likovnom delu. Ipak, određena poglavlja, priznajem, nisam čitala pažljivo ili ih nisam čitala uopšte. Previše pijanki, prva seksualna iskustva, druga seksualna iskustva, pa opet pijanke i slično, čitala sam jureći po stranicama ili sam ih jednostavno preskakala. Postoji opravdanje za te ekskurse u alkohol i seks, ako je opravdanje potrebno. Meni nije bilo, dovoljno je bilo da te epizode preskočim i da se ponovo upustim u strane koje me nose.
Pročitala sam skoro „Mala vrata“ Irene Ristić (Geopoetika, 2021), još jednu knjigu eseja koju bih preporučila. Pronašla sam mehanizme koji mene obuzimaju tokom stvaranja, one o kojima govori autorka kad piše o kreativnom procesu. Prokrastinacija, strah od početka kao čudan nejasan strah od gubljenja granica vezan za naizgled otvoreno polje stvaranja, oslobođeno cenzure i pritiska, ali koje kao takvo (apsolutno neomeđeno) ne može postojati jer uvek vreba i druga strana – potreba za redom (uslovljena psihološki ili društveno, najviše u kombinaciji), autocenzura, potencijalna samoobmana… sve to prepoznajem u svom radu. “Rizik spontanosti” sintagma je iz ove knjige eseja o kojoj se često zapitam.
“Na milost i nemilost” prepušteni smo članovima naše porodice (primarne ili one koju formiramo sami kasnije). O tome govore “Korekcije” Džonatana Frenzena (Dereta, 2015). Nije me “vozio” piščev stil (a stilu dajem prednost u odnosu na “priču”) kao Knauzgorov, iako su delovi “Korekcija” izuzetnim stilom pisani, ali me je stavljao pred pitanja o odnosima koje ostvarujemo i granicama koje postavljamo sebi i drugima. Dirnuli su me neki likovi, njihov kapacitet da trpe, njihova želja da vode život koji su markirali kao poželjan, njihova težnja da budu srećni i muke kroz koje su prolazili jureći ka lošem cilju (nekad ga, pritom i gubeći iz vidokruga u toj jurnjavi).
Dva romana izdvajam od svega što sam pročitala u prethodnih godinu dana. To su “Felisijino putovanje” Vilijama Trevora (Nolit, 1997) i “Blitz” Davida Truebe (MeandarMedia, 2018). Prvi mi je posebno prirastao za srce. Sklad je svih elemenata koje bi (prema mojim kriterijumima) dobar roman trebalo da ima: izvrstan stil, kristalna rečenica (odličan prevod Ivane i Zorana Paunovića), savršeno autentični likovi i poruka koja krepi: sloboda je izbor, ali značenje koje sloboda ima toliko je individualno i definisano našim psiho-socijalnim univerzumom da nekad samo možemo da zaćutimo zatečeni tuđim značenjem slobode i njegovim izborom. Jasno je, to natezanje unutarnjeg našeg konopa između slobode i granica tema je koja me muči (ili motiviše na razmišljanje) već dugo, dugo. Takođe, kočnice koje nameću društveni otrovi, bolesne, svirepe želje koje sebi ispunjavaju ljudi lišeni empatije na čiju je “milost i nemilost” bila prepuštena junakinja našli su život u priči o devojci koja se otisnula u jeziv neprijateljski svet. Roman me je podsetio na film koji sam davno gledala, na “Ivanovo detinjstvo” Andreja Tarkovskog. Oba dela visoke umetnosti ne manipulišu osećanjima recipijenata (gledalaca i čitalaca). Stiski čisto i bez trikova pričaju priču o svojim nesrećnim junacima, žrtvama društvenih prilika.
I “Blitz” govori o slobodi, bavi se savremenom temom probijanja granica, bavi se ljubavnim odnosima, ali se tema ne svodi samo na ljubavnu priču. Šta je prikladno, a šta nije prikladno kad se rodi bliskost među ljudima različitih generacija, šta zaista želimo, kako vidimo svet i koliko su naši pogledi na odnose društveno uslovljeni, to su pitanja na koja je roman davao odgovor, a pozvao me je da se zamislim nad autentičnošću svojih odluka.
Na kraju, iako sam se trudila, nisam uspela da pročitam “Ležanje na kauču” Irvina Jaloma (Nova knjiga, 2018). Kao da se mučim sapunskom operom, tako sam odugovlačila roman i onda odustala. Čitala sam teorijske radove ovog terapeuta (sa literarnim darom, kako kažu njegove srpske kolege) i njih preporučujem, beletristiku ne. Na jednoj onlajn radionici koja se bavila etikom, pre nepunih mesec dana, postavila sam pitanje da li je Jalom prešao granicu pomalo ekstravagantno se igrajući sa pričama iz ordinacije, senzacionalističkim prikazom života i nuđenjem publici da proviri u duše psihijatrijskih klijenata. Nisam dobila jasan odgovor. Mislim da je nemoguće da čitalac poveruje u to da su Jalomovi likovi plod mašte, a ta njihova istinitost, realnost, čini da se osećam kao voajer, to mi se ne dopada. Pritom, stil je zamoran.
Trenutno čitam “Zamalek” Dejana Tijaga Stankovića (Laguna, 2020) i “Dragi moj Petroviću” Milovana Danojlića (Službeni glasnik, 2013).
“Zamalek” je fino ispričana priča o dalekom Egiptu, svetu nekad zastrašujuće drugačijem od našeg, nekad našem nalik (jer ljudi bio gde rođeni i formirani nisu posebno drugačiji, oblikuju ih okolnosti, ali materijal je svugde isti). Pisan je u prvom licu jednine ženskog roda što je meni značajno, otvara temu naših (autorovih) identiteta jer sam svoj novi roman pisala u prvom licu jednine muškog roda, a tako sam počela i naredni (verovatno imam potrebu da istražim svoj “muški deo”).
- Šta je preporučio Dejan Tijago Stanković u Pisci preporučuju pročitajte ovde.
“Dragi moj Petroviću” opija me stilom. Rečenice su kao od najlepšeg mermera isklesane i uglačane.
U planu mi je da pročitam “Moravsku noć” Petera Handkea (Laguna, 2020) i “Marketing kroz sadržaj” Lazara Džamića i Džastina Kirbija (FMK, 2019). To mi je sledeće na spisku, sedi na stolu i čeka me.
