Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju, u gostima nam je feministkinja i književnica Minja Marđonović, autorka romana Jefimija, žena koja čeka.
Rođena je 1989. godine u Mostaru, rodnom gradu svoje majke. Zbog nesrećnih, ratnih, okolnosti na prostoru bivše Jugoslavije svoje najranije godine života provela je u Baru, rodnom gradu svoga oca. Međutim, uoči svilene revolucije 2000. godine, sa roditeljima se iz Crne Gore seli u Beograd, u kome i dan danas živi. Na Fakultetu Političkih nauka diplomirala je politikologiju, a na Studijama roda masterirala kulturologiju kritikom institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi, oslanjajući se pritom na anarhističke eseje čuvene feministkinje dvadesetog veka- Eme Goldman. Pored akademske posvećenosti feminističkoj teoriji, 100glava aždaja svoju političku borbu artikuliše kroz društveno angažovano spisateljstvo i poeziju. Pored mnogobrojnih autorskih tekstova i kolumni, autorka je i kratkog dokumentarnog filma Kismet, koji je nastao u okviru projekta „Povećanje regionalne povezanosti mladih Srbije i Albanije”, posredstvom Organizacije za Evropsku Bezbednost i Sigurnost iz obe zemlje. Usmerena na svoj literarni, aktivistički rad, živeći neko vreme u Indoneziji napisala je svoj prvi roman Jefimija, žena koja čeka, s idejom da na taj način romantičnoj beletristici ponudi alternativniji pristup lično-političkom životu jedne žene.
Od kad sam shvatila da pišem angažovanu beletristiku, što bi moj prijatelj glumac Mladen Sovilj rekao-belefeministiku, shvatila sam da romane više ni ne čitam. Verovatno iz opreza da ne poprimim ono što nije moje, u literarnom pogledu. U opčinjenosti omiljenim piscima neretko nam se dešava da ih kopiramo iz nehata, upravo iz tog nekontrolisanog oduševljenja. Tako da na mom stolu, u ovom trenutku, zaista ima podosta knjiga, ali uglavnom istorijskih ili teoloških. Naravno, i jedan kosmički klasik- moj omiljeni pesnik i dramaturg svih vremena – Petar II Petrović Njegoš. Mada, ne mogu da živim ni bez ženske poezije. Ima svega na tom stolu, ali hajde da odaberemo najdraže.
Luča mikrokozma jeste moja lična Biblija, koju u džepnom izdanju nosim uvek sa sobom. Često naglas kažem da mi je Njegoš svojim metafizičkim epom nekoliko puta spasio život. Sudba naša otrova je čaša gorka je istina nesaznatog bivstvovanja. Filozofija u lirskom epu ćera moje ganglije na promišljanje, na utehu i prihvatanje večne borbe između dobra i zla u kojoj ne pobeđuje nikad niko – jer kad bi pobedu odnelo zlo, dobro se nikad u svom značenju ne bi uspelo do krajnjeg smisla. Iako Njegoš, na ivici između romantizma i realizma, spada u klasike ipak mi se čini da večno živi u avangardnoj kosmičkoj literaturi koja se čita iznova i iznova, uz upozorenje da svako novo čitanje donosi sijaset drugačijih promišljanja koja smisao znače. Je li đavo buntovnik, je li Bog milosrdan, a čovek rđav i smrtan? Luča mikrokozma u ideji postanka i nestanka vidi besmrtnu iskru koja gori i goreće mimo čoveka i besmisla dovijeka. Mislim da je Luča mikrokozma pravi put vežbanja slobode tumačenja i prikaza ne samo Boga, već i čoveka. Koga um vuče u dubine i širine neka proba da uplovi u tajnu Njegoševe, ali i svoje najličnije, mikrokozme.
KATA NESIBA – Istinita i ilustrovana istorija jedne beogradske bludnice i njene borbe za ustavna prava 1830 — 1851 (Ivan Janković i Veljko Mihajlović) jeste istoriografija koja koketira s romanopisanjem. U svom istraživanju konstrukcije heteroseksualne ljubavi u 19. veku, kao doktoranda Fakulteta političkih nauka, ova faktografska i duhovita knjiga mi značajno olakšava dekonstrukciju mnogih kategorija koje i dan danas koristimo, bez ideje o njihovom istorijskom imenovanju i značenju. Tako Kata Nesiba jeste primer normiranja i kategorizacije heteroseksualnosti, prostitucije, dvostrukog morala, bespravnosti građanke i pojedinke, ali i same ženske borbe za oslobođenje duha i tela u institucionalnom patrijarhatu 19. veka. Ko u dekonstrukcijama vidi slobodan prostor za tumačenje nametnutih naučnih istina, ume da čita između redova, i intirigiran/a je 19. vekom i vazalnom Srbijom, neka proba da se zanese alternativnom istorijom koja zaista jeste i mora biti učiteljica celokupnog ljudskog života, a ne samo muškog.
Žitije Svetih devojaka (Otac Justin) je knjiga koju sigurno već dve godine u etapama čitam. Nadasve jer tražim i saznajem istine o Velikim ženama koje su stradale iz svoje ljubavi prema nevidljivom, nedodirljivom i vantelesnom. Kad čujem da 27. januar slavimo isključivo zbog Svetog Save i školske slave, uvek napomenem da ja 27. januara slavim samo dve žene – rođenje svoje majke Senke i imendan Svete Nine Gruzijske, najveće pravoslavne misionarke i apostolke. Kako bismo saznali/e sve istine, pa čak i one nikad definisane i teološke, važno je da potražimo i upoznamo sve one istorijske žene bez čijeg misionarstva ne bi bilo ni istorije čovečanstva.
Beograd je moje more (Marina Bugarčić) je lirska zbirka bez koje ne možemo zamisliti ni Beograd, ni more. Kao zaljubljenica u poeziju, uvek volim da u pauzama od svojih akademskih dekonstrukcija zađem u lirski svet ženske duše koja zna, ume, želi, može i hoće da pomera svet. Marina miluje, raznežuje, umiruje i navodi nas da nikad ne zaboravimo da samo ljubav i može da miri i pomera ovaj nepomireni svet!
