Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam svestrana umetnica, akademska slikarka, tattoo umetnica, trkačica i autorka zbirke kratkih priča „Roj“ (Apostrof) koje je tom prilikom i ilustrovala kao i romana Boldvin (LOM), Milica Vučković.
„Lažni su jer ih cenimo više nego što zaslužuju, znaš one prijatelje što ti se kao, zaboga, stalno nađu kada ti je teško? Gledala me je zbunjeno kako ispijam i njen i svoj viski do kraja, i ćutala. Jel znaš ti, Mišo, te ljude? Miša se trznuo kao peš, upecao se na pitanje, a taman je mislio da mu lepo ide praveći se da ne sluša naš razgovor; ništa nije rekao. To su ti, kažem – Mišo, možeš meni još jedan molim te, i pružim čašu – to su ti, kažem, najgori ljudi, ti što ti se uvek nađu. Kad si srećan nekako uspevaju često da ne budu pored tebe, nemaju vremena, ali ako imaš problem!? Doleću, kao kondori! To su ti najgori prijatelji. Treba razlikovati dobrog prijatelja i dokonog čoveka. ” Boldvin, Milica Vučković
Budući da ste me sa pitanjima zatekli ispred televizora, iako ga nemam, pijući pivo, iako ga ne pijem, dok držim noge na stolu i pratim ovaj najnoviji rijaliti poznatiji kao „Ninova nagrada“, pomislila sam kako ne bi bila loša ideja da odgovori budu upravljeni u tom smeru. Iako bi možda trebalo da ovaj uvod započnem time šta sve čitam, ili koliko, zaboga, puno čitam, jer je danas važno ko je šta čitao, ne samo to, već ko je prvi čitao, ko je bolje čitao, ko je bolje razumeo Džojsa, ko se na koga poziva i ima li pravo da se poziva, ko koga citira, preskočiću, dakle, čitav taj deo, bez kredita i citata. Preskočiću i svakog Bernharda i Hamsuna, Siorana i Šopenhauera, Gospođu Bovari i Patonov-ljevo „malo srce koje kuca kao nakvašeno“. Preskočiću nerado čak i „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice i to što je ta knjiga nažalost prestala da bude deo lektire, iako je pod velikim znakom pitanja čitav naš obrazovni sistem, pristup profesora književnosti u osnovnim i srednjim školama kao i čitav odabir lektire uopšte, preskočiću, dakle, sve to.
Rekla bih da se ne osećam kao nekakva samoproklamovana glasnogovornica feminističke ideje, šta više, ali postoji jedna stvar koja mi je zapala za oko čitajući članke i prepiske Ninovaca, antininovaca, vakcinaša i antivakcinaša, levih i desnih, Feministkinja sa jedne i svih naših Jutki sa druge strane književne scene, od kojih, podjednako, pokušavam da napravim distancu. Zapala mi je, dakle, za oko jedna rečenica, i to upravo u prilično opskurnom tekstu pod nazivom „Kojeg je roda Ninova nagrada“, i to rečenica jednog člana žirija koja se odnosi na prisustvo (zapravo odsustvo) žena na domaćoj književnoj sceni i glasi ovako: „Moramo uzeti u obzir da je proces emancipacije žena strahovito dug i težak.“
Sa tim u vezi, odlučila sam da moja preporuka bude upravo ovih par romana, velikih i značajnih autorki domaće i svetske književne scene, isključivo autorki. Baš ovih romana koji su možda zapostavljeni jer su, većinski, izdati pre deset i više godina, jer roman Lane Bastašić i priče Rumene Bužarovske podrazumevam kao preporuku ali su oni svakako aktuelni pa na njih smatram da ne moram da stavljam akcenat. Budući da su žene na putu emancipacije daleko dogurale, možda je vreme da, zapravo, emancipujemo naše emancipatore.
Dorota Maslovska, Belo Crveno, LOM, 2006.
Dorota Maslovska je poljakinja, višestruko nagrađivana književnica, koja se na književnu scenu probila svojim prvim romanom „Belo-Crveno“, koji je napisala sa svega osamnaest godina. Taj podatak čini ovaj roman suludim, i bolje bi bilo ne pominjati ga, jer taj podatak može da zaliči na neko skupljanje poena, može u čoveku izazvati predrasude i određenu dozu snishodljivosti, ali ono što se desi čitaocu kada otvori korice ovog romana, desi mu se jedan šamar, jedan neobuzdan i bezobrazan jezik jednog velikog mangupa, Dorote. Doslovno svaki pasus ovog romana može da se presloži i od njega napravi pesma, izuzetno dobra pesma. Tako piše Dorota Maslovska. Ne mogu ni da zamislim kakvom je svežinom odisao ovaj roman 2003. godine kada je prvi put objavljen, budući da je i danas njen jezik nešto što pomera književne granice, poljuljava kanone, ne haje za pravila, pristojnost, ni za šta, jezik Dorote maslovske je slobodan i divalj kao dete koje je odrastalo bez roditelja. Belo – Crveno je realističan portret marginalizovane, fatalističke, postkomunističke poljske omladine, bez okolišanja i ulepšavanja kakvoj je književnost oduvek sklona. Za one koji misle da je „Trainspotting“ generacijski film, i da je to nekakav rokenrol, oni, onda, nisu čitali Dorotu Maslovsku. Imajući u vidu svaku potencijalnu manjkavost prevoda i zastarelost žargonskog jezika koji je upotrebljavan u našem prevodu, ovaj roman je lektira za sve oni koji pokušavaju da urade nešto „izvan granica“.
Olja Savičević Ivančević, Adio, kauboju, Samizdat 2010.
Iako mi nije bilo lako da preporučim jedan od Oljinih romana a ne sve, „Adio, kauboju“ je ipak, roman koji me je najviše omađijao. Oljin jezik je šarmantan, južnjački jezik, koji sa lakoćom i puno mašte prenosi atmosferu sveta o kojem ona pripoveda. „Kufer klopće za mnom, najvjernije pseto na kotačićima – da me istresu naopako, ne bi se našlo dovoljno para za taksi.“ Olja pričajući priču o posleratnoj Hrvatskoj, o porodici i odrastanju, o nasilju i netoleranciji, tranziciji, lažnim herojima i ostalim drogama, smrti bližnjih, uspeva da bude romantična, duhovita, nepatetična. Njen jezik ne sadrži nikakve viškove, ukrase, ni u tragu ne može da se nasluti nikakva prepotentnost, već jedan raznobojni pogled na svet, promišljen i inteligentan, staložen, pun nagaznih mina. „Adio, kauboju“ je bio jedan od onih romana koje mi je bilo krivo što sam završila, što neću više živeti u tom nekom svetu koji unutra postoji – do ponovnog čitanja. Olja Savičević Ivančević, takođe veliki mangup. Puno mi je srce kada „upoznam“ takve žene, iako je zapravo nisam do sada upoznala.
Marina Šur Puhovski, Divljakuša, VBZ, 2018.
Za ovaj roman kao i za Marinu sam čula upravo tako što je pobedio na VBZ-ovom konkursu za najbolji roman 2018. godine, ako već pričamo o važnosti književnih nagrada i čemu one, zapravo, služe. U Beogradu sam jedva uspela da ga pronađem, iako ga sada viđam po knjižarama. Roman o svim našim majkama koje danonoćno rade i nose svoje porodice na grbači, boreći se, uprkos tome, za svoje muževe i braneći interese muškaraca, o odsutnim (bilo psihički ili fizički) očevima, o porodičnim stereotipima i nasledstvu, ne materijalnom, već onom nasledstvu koje umesto nas neretko odabira naš životni put, o obrascima ponašanja i toj prevelikoj i najvećoj borbi – borbi sa tradicijama, bajkama, mitovima, porodicom i na koncu, borbi sa samim sobom, borbi za slobodu. Britak jezik lišen fraza, laži, izmišljanja, pisan dugim ali preciznim rečenicama. Surov i hrabar roman, sjajan.
Elfride Jelinek, Pijanistkinja, PAIDEIA, 2009.
Sramota me je da bilo šta pišem o Nobelovki i prevelikom mangupu, Elfridi Jelinek, ko sam uopšte ja da pišem o njoj, umesto toga, mogla bih samo da okačim njenu sliku koja bi sve rekla. Kada sam prvi put čitala Pijanistkinju, sećam se da sam išla od prijatelja do prijatelja i pitala, jeste li vi čitali Elfride Jelinek? Ne bi trebalo da postoji niko na ovom svetu ko nije čitao Elfride Jelinek. „Erikin životni prostor sastoji se od njene sopstvene male sobe, gde ona može da radi šta hoće. Niko je ne ometa, jer ova soba je sasvim njeno vlasništvo. Carstvo majke je sve ostalo u ovom stanu, jer domaćica, koja o svemu brine, posvuda radi dok Erika uživa plodove majčinskog domaćinskog rada. U domaćinstvu Erika nikada nije morala da dirinči, zato što ona posredstvom deterdženata uništava svoje ruke pijaniste. Ono što majci ponekad zadaje brigu, u nekoj od njenih retkih pauza za odmor, jeste njen raznovrsni posed. Jer ne može se uvek znati gde se šta tačno nalazi. Gde li je sad opet onaj nestašni posed? Po kojim li se sobama vrti sam ili udvoje? Erika, ta živa, taj klizavi predmet, možda u tom trenutku negde hvata krivine i pravi gluposti. Ali ćerka svakoga dana iznova u sekundu tačno stiže tamo gde pripada: kući.“
Biljana Jovanović, Psi i ostali, Biblioteka prosveta, 1980., sada u izdanju LOM-a
Iako je Biljana Jovanović kultni lik naše književne i kulturne scene, iako prestižna književna nagrada nosi njeno ime, iako su „Psi i ostali“ i „Pada Avala“ romani koji su kao komete, kao, uostalom, i sama Biljana, pali i izmenili tok domaće književnosti, kao komete su i nestali, i Biljana je nestala, i o njoj se govori samo u književnim krugovima, šuška se, tiho, sa poštovanjem i ozbiljnim izrazima lica. Na večeri posvećenoj Biljani ove zime u Krokodilu nije bilo gde da se sedne od gužve, ali uprkos tome stičem utisak da ona i njeni romani nisu dospeli ni blizu do nekakve šire čitalačke publike. Za roman „Psi i ostali“ mogu slobodno da kažem da je jedna od mojih najmilijih kuća u koje volim da se sakrivam. Isto tako, rekla bih bez razmišljanja da je Biljana Jovanović jedna od mojih omiljenih pisaca (nadam se da ne moram da napišem spisateljica).
Ono što je zajedničko za sve romane koje sam navela je to da se svaki ponaosob bavi izuzetno važnim ratovima i bitkama – bitkama sa sobom, sa porodičnim patologijama, ličnim devijacijama, unutarnjim ratovima, patologijama međuljudskih odnosa.. Ono što mogu da primetim je upravo to da u „ženskoj“ književnosti ima daleko manje ratnog profiterstva i ubiranja politikantskih poena, sameravanja simboličke moći, manje zaudaraju na ideološku memlu, te zato, možda, ipak žene treba da emancipuju svet, a ne svet njih. Svi se, na prvom mestu, moramo osloboditi od sebe samih.
