U Pleziru svakog ponedeljka uživamo u rubrici pisci preporučuju u kojoj saznajemo šta pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju, preporučuju i poklanjaju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka u gostima nam je Milica Špadijer, novinarka Tanjuga, pesnikinja, prevoditeljka sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i doktorantkinja na Fakultetu dramskih umetnosti. Dobitnica je nagrade „Mladi Dis” za prvu neobjavljenu zbirku poezije za 2019. godinu. Njana poezija je objavljivana u elektronskim časopisima za književnost Eckermann i Libartes. Sa grčkog jezika prevela je roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu u izdanju izdavačke kuće Dereta.
Foto: Ema Bednarž
Kod ovakvih selekcija čovek ima u principu dva izbora – jedan je da panično pokuša da sažme sve što je pročitao u nekoliko naslova koji su mu formativno bitni i smatra da bi i drugi trebalo da pročitaju, drugi je da ide po osećaju i napravi neku vrstu preseka knjiga koje je poslednje čitao. Moj je pristup nešto između naravno više naginjući ka prvom, jer ništa što se ne radi panično ne valja…
Prva na ovom spisku i za mene najbitnija knjiga jeste Petronijev Satirikon. Da do kraja života moram da čitam iznova i iznova samo jednu knjigu (iz nepoznatog razloga sam sebi jednom postavila tu hipotetičku situaciju), odabrala bih ovaj rimski roman. Prvi put sam se sa njim susrela na prvoj godini fakulteta, na predmetu „Pregled antičke književnosti“. Pročitala sam ga kao lektiru i ostala zauvek sa Enkolpijem, Askiltom i Gitonom – svoj master rad ću kasnije raditi o Satirikonu i Felinijevoj filmskoj adaptaciji i puno, puno puta mu se vraćati. Na tom času, kada je trebalo da raspravljamo o Petronijevom delu, upitan za mišljenje, jedan moj kolega je rekao da mu se knjiga nije uopšte dopala i da ne može da čita to „seksualno čerečenje“. Kakav opis! Da sam pokušavala sama ne bih mogla bolje da sažmem šta me je tako privuklo Satirikonu, zajedno sa nonšalancijom, humorom i neverovatnim šarmom glavnog lika koji je, u stvari, jedna obična propalica, lopov, možda i ubica (ne znamo jer je jako mali deo Satirikona zapravo sačuvan, tako da se zaista upada in medias res) i na sve to još i – impotentan. Takav lik je stvorio Petronije, Neronov Arbiter elegancije, čovek koji je, navodno, kada mu je car naredio da se ubije, isekao pa povezivao vene da bi lagano iskrvario dok uživa u večeri. Sapienti sat.
Mislila sam da na ovoj listi neće biti više od jednog dela antičke književnosti, ali to je toliki deo mog života da je jače od mene. Osim toga, ne postoji osećaj kao što je čitanje nečega što je staro više od 2000 godina.
Ljubav prema Katulu je srednjoškolska. Na prvoj godini nam je profesorka dala da prevodimo Odi et amo – Mrzim i volim zašto to činim možda pitaš – ne znam ali osećam da je tako i mučim se! – kako je glasio naš odeljenski prevod. Verujem da ne treba dodatno objašnjavati kako je to zvučalo jednoj tinejdžerki – verovatno onako kako mi zvuči i dalje, samo malo manje poznato. Ljubav prema Properciju je došla malo kasnije. Staviću ih zajedno jer su za mene najveći pesnici ljubavi – Katul sa svojom Lezbijom, sa podsećanjem na to da se mora voleti i da, jednom kada zađu sunca „a naša svetlost kratka je veka – duga nas noć posle nje čeka“, i Propercije sa najjednostavnijim stihom, bolno istinitim jer je njegova draga mrtva – „Cintija je bila prva, Cintija će biti poslednja“. I čitavim univerzumom između redova stihova drugih pesama, počevši od Katulovog čuvenog Pedicabo ego vos et irrumabo, u kojoj se vrlo živopisno obraća onima koji nisu obožavatelji njegove poezije. Zatim Propercijeva sedma elegija četvrte knjige – Sunt aliquid manes, letum non omnia finit. – Postoje dakle duhovi, smrću se ne završava sve, u kojoj opisuje kako su ga „pohodili mrtvi“, odnosno Cintija, od koje nije slobodan ni nakon njene smrti – sad nek te imaju druge, uskoro ću te imati samo ja, poručuje mu ona. U nekoj od sledećih pesama, međutim, ona se opet pojavljuje, i to vrlo živa, i zatiče ga u krevetu sa ni manje ni više nego dve devojke. Takav je svet antičke poezije – strogo utvrđenog ritma, jasnih omaža i pun svakog mogućeg užitka.
Majstor i Margarita je bila u oštroj konkurenciji sa Satirikonom u izboru za knjigu za večno čitanje. Sasvim sam sigurna da je to čarobna knjiga. Ako rukopisi ne gore, ne gore zbog magije koju su u njih mogli da utkaju pisci poput Bulgakova. To je knjiga o istini, ljubavi i pravdi; knjiga u kojoj je Isus Hristos u Judeji, a đavo u Moskvi, knjiga u kojoj ljudi lako ostaju bez glava i haljina, a ono što vide ne mora nužno biti tako – moguće je trepnuti i završiti na drugom kraju zemlje, u ludnici, na Valpurgijskoj noći. Jedno od umetničkih dela iz „stvarnog sveta“ koje je srećnim slučajem (aka božjom milošću) završilo u ovom našem. I najbitnije, to je knjiga sa ovim pasusom:
„Za mnom, čitaoče! Tko ti je rekao da na svijetu nema prave, vjerne, vječne ljubavi! Takvom lažljivcu treba odrezati njegov odvratni jezik!
Za mnom, moj čitaoče, samo za mnom, a ja ću ti pokazati takvu ljubav!
Ne! Majstor je griješio kada je s tugom govorio Ivanuški u bolnici, u vrijeme kada se noć provlačila kroz ponoć, da je ona njega zaboravila. To nije moglo biti. Ona ga, dakako, nije zaboravila.”
Opet malo poezije – u stvari mnogo, baš mnogo poezije.
Naša narodna poezija, epska, lirska, najradije sve, ali one kojima se stalno vraćam su Zidanje Skadra, Banović Strahinja, Boj na Mišaru, Smrt majke devet Jugovića, Hasanaginica, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, ali možda najviše Propast carstva srpskoga. Stalno, stalno se vraćati na dilemu Cara Lazara, sa njenim nehrišćanskim (neočekivano, znam) parnjakom i izborom koji se daje Ahilu kada treba da odluči hoće li imati dug i miran život ili kratak i slavan, pa i Hamletovim „Biti ili ne biti”. Svest da se u trenutku odlučuje, ali da trenutak nije sve. „Zemaljsko je za maleno carstvo, a nebesko u vek i do veka.” I naravno, autodestruktivna pravoslavna crta, razumom potpuno neuhvatljiva, bolna kao Pad Carigrada ili Jovovo stradanje, ali nekako ispravna. Barem meni.
Poslednji naslov na spisku odudara od ostalih i zbog toga što je u pitanju savremena književnost i jer se radi o knjizi koju sam pročitala ove godine. U pitanju je zbirka priča Rumene Bužarovske „Moj muž”. Ne mogu baš da kažem da mi je spasila život, ali mogu da opišem situaciju u kojoj je čitam: januar, nekoliko dana posle nove godine, Crna Gora, Bar. Baba mi je u bolnici. Pada sneg i nestaje struje na 48 sati. Nema struje, u suštini nema ničega – grejanja, interneta, telefona pošto se isprazni baterija. Neka prodavnica na putu do bolnice ima agregat, bolnica nema dovoljno struje za sve sobe. Zabranjene posete zbog virusa. Uveče ne mogu da spavam, slušam kako vetar lomi roletnu u spavaćoj i ne radim ništa da to sprečim. Ali čitam Rumenu. Čitam o ljudima i poretku koji dozvoljava da i moja realnost izgleda tako u tom trenutku. Čitam o mekim ženama, bahatim ženama, ženama koje vole i mrze svesno, onima koje ni ne znaju šta rade. Čitam hiperrealistične opise situacija iz makedonske svakodnevnice, koja bi možda mogla bit ii nečija tuđa, ali nije. Sa apsolutnim razumevanjem svojih likova, iz prvog lica, Bužarovska priča priče koje ubijaju usamljenost i na tome ću joj biti večno zahvalna.
