Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju u gostima nam je mlada pesnikinja Milica Milosavljević, čije pesme su objavljene u časopisu za po–etička istraživanja i djelovanja–„(sic!)“, „Кnjiževnom magazinu“, „Sent–u“, „Libeli“, „Ars–u“, u časopisima za umetnost i društvena pitanja „Afirmator“ i „Spektator“, kao i na portalu za književnost i kulturu „Strane“. Milica je 2014. osvojila nagradu biblioteke „Milutin Bojić“ i tim putem objavila zbirku poezije pod naslovom „Tamne intimnosti“. Iste godine bila je pobednica na festivalu mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru, u čijoj ediciji joj je izašla zbirka „U zoni umereno–kontinentalnih strahova“. Apsolventkinja je na Кatedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored poezije, piše prozu i književne prikaze.
Fotografija: Radmila Vankoska
Među nama živi bezbroj umrlih, a rođenih knjiga, koje čekaju da ih neko uzme sa police zvane Trg bescenja, odnese ka kasi gde će ih prodavačica poviti u beli, fini, tanki papir. Ja znam da se njihovo rođenje nije desilo onda kad su bile objavljene, već onda kad su dospele u nečije ruke. Svi smo rođeni jednog određenog dana, ali smo tek uverljivo poverovali u svoje rođenje prilikom nekih susreta, razmena pogleda i pulsiranja sopstvene kože, koja nas iznova pokriva, nadolazeći i povlačeći se preko nas poput plime i oseke. I to se neprekidno događa, samo što se neprekidno ne obznanjuje. Često mi se dešava da knjige biram po naslovima, u zavisnosti od toga kako se u datom trenutku osećam. Ako su mi izneverena očekivanja ili sam sanjala o nekakvom nesvakidašnjem erotskom zagrljaju, onda tražim naslove koji u sebi sadrže dvojstvo, neraskidivost (pa bilo ono čak i lažno): „L&B“, „Jabuke na stolu i tvoji mirisi“, „Čovek koji čeka i ona koja je rekla da će doći“, „Pre nego što pokucaš, uđi u mene“, „Razum tvojih kukova i osećajnost moje brade“, itd. Međutim, sve je to tako daleko od onoga što bi nam zaista bilo potrebno, jer ono što nam je potrebno, nije tako izričito, pomireno i jasno. Nije čak ni toplo i spasilački kako nam izgleda. Moji dugi prsti (za koje mi često kažu da sam sa njima mogla svirati klavir ili se baviti pljačkom) sada opipavaju korice izloženih knjiga, kao da prelaze preko nekih lica tajno zamišljanih i mučenih. Da li ih boli moj nesmotreni dodir, pitam se? Ili su već toliko umorne i iscrpljene od hodanja u mestu? Mogu li da osete da sam ja tu jer hoću da neke od njih izvedem na ulicu, da ih naučim kako se hoda u surovom svetu, i da potom i one mene vode kad zaboravim i kako se biva i kako se hoda? Mnoge su u ovom nasumičnom izboru otpale, valjda zaslužuju neke druge ruke. Tako kažu i ljudima kad ih neko neće ili više ne želi.
ANDRES NEUMAN – „Razgovori sa sobom“
Kako se razgovara sa sobom? I kome ti razgovori više pomažu, nama samima ili onima kojima se kroz te iste razgovore obraćamo? Koga želimo da sačuvamo – sebe, njh, sebe u njima? Nije li razgovor sa sobom još jedina mogućnost da se povežemo sa onima koje volimo, a koje često ne razumemo? Zašto nam svi poručuju da je važno postići emocionalnu i ljudsku ravnotežu u trenucima kada je gubitak sve što preostaje? Knjiga Andresa Neumana „Razgovori sa sobom“ upravo svedoči suprotno – da je u redu priznati sebi, a i drugima, da si slab, čak i onda kada se to od tebe najmanje očekuje. Da li uopšte treba težiti nekakvom „pravom“ verbalnom modelu kako se obratiti sebi i kako sa sobom uspostaviti uspešnu komunikaciju. Dobro je pa se knjiga i ne bavi time. Mora biti da je prevashodno zato dobra. Telu su data svojstva onoga ko priča. Kroz to telo se procesuiraju događaji, ono nikada nije isto, kao što čoveka menjaju okolnosti, tako i telo poprima nekakve drugačije uloge, saznaje o sebi nešto što do tada nije znalo. Može li se voleti kroz uništenje i zašto se u tom jednom uništiteljskom voljenju ne može odstraniti bol? Je li bol svedok da smo živi, ili samo mislimo da smo živi, zapravo više uveravamo sebe u to, dok tu bol i osećamo? U romanu ima jedna rečenica, tako odlična i tako tačna: Nekad se velike stvari najlakše lome.
TONI HOGLAND – „Nemoj reći nikome“
Nije lako kad u ruci ponovo držiš knjigu koju si pročitao pre nekoliko meseci, a posle koje bi imao toliko toga da kažeš, ali ne kažeš ništa. Hoćeš, ali ne možeš. Hoćeš, ali ne možeš. I stalno tim redom. Kako vreme odmiče shvataš da i dalje ne možeš, ali hoćeš. Nešto te ipak tera da se usudiš. Jednog, ne sasvim tako dalekog leta, sedela sam sa prijateljicom na Adi, sa kojom po običaju vodim duge razgovore o poeziji i o muškarcima. U jednom trenutku izvadila je iz torbe par Hoglandovih pesama koje je skinula sa neta i rekla mi: pročitaj. Osećala sam kako me hvata jeza i samozaboravost („Leto, kad život je lagodan / i mi nakupljamo užitak u našim telima / poput sala, / kao Eskimi, /za predstojeće doba oskudice.”), telo koje se samouvereno ozleđuje i opija. U istom trenutku jedan čovek ispred mene je plivao kao da će negde da zakasni, konobarica je spuštala kafu sa spojeno zaljubljenim kolačićima i ljubazno govorila: „Mogu li sada da naplatim? „Naravno, naravno“, govorila sam, tražeći novčanik, a u tom trenutku nisam htela da mislim ni o čemu drugom osim o tim ženama o kojima je pisao: o samozapaljivim konstitucijama koje se šetaju sasvim uobičajeno i neprimetno. Koje čak ni ne slute koliko su opasne po druge u toj svojoj dobronamernosti. Ubrzo nakon toga, beogradsko leto je ispijalo svoje poslednje doze svežih ledenih napitaka i ja sam malo po malo zaboravljala i na poeziju i na Hoglanda i na ta surova strastvena leta od kojih ti se često učini da ta raskalašnost svetla i požude nikada neće proći. U oktobru te godine sam već imala celu Hoglandovu knjigu pesama „Nemoj reći nikome”, u izdanju Povelje iz Kraljeva. Sjajan odabir pesama, kao i prevod, načinio niko drugi nego Alen Bešić. Dobila sam je od te iste prijateljice posle Sajma. Kad sam otvorila prvu pesmu, sve se vratilo. Ponovo sam čula proživljene šumove leta i drhtaje nekog sad već malo drugačijeg tela, izdubljenog drugačijim navikama i opažanjima. Nešto se dogodilo, znala sam. Veliko, a opet neprimetno u ovim tektonskim životnim prilikama. To neprimetno za mene je baš sada važno kada ćuti i ne opominje, kada u meni ne daje nikakve nove znake poezije, ali daje hrabrosti da „počnem iz sredine, iznova”. Posle ove knjige, poezija se piše retko i dugo.
TANJA STUPAR TRIFUNOVIĆ – „Otkako sam kupila labuda“
Sećam se da mi je roman dospeo u ruke onda kada sam imala u planu da završim nekoliko knjiga koje sam već bila započela, i da iz tog razloga nisam smela da ga otvorim jer sam se pribojavala da će se desiti ono što se nakon nekoliko dana i desilo. Mislila sam da će ipak možda biti moguće odškrinuti samo jedan prozor ove knjige i potom ga zatvoriti, pa nastaviti čim mi to obaveze budu omogućavale. Do dvadesete stranice nisam disala, a nakon toga više nije bilo moguće ostaviti je. Nije bilo pitanja pristajem li na taj prozni vrtlog, on me je već duboko u sebe odvukao. Ljubav dve žene, postojanja u svetu nemogućih i nedopustivih veza, rane kao simboli nepriznavanja poraza. Junakinjino spajanje sa svojom skoro duplo mlađom ljubavnicom, kao da je potpomognuto njenim strahom da žudnja za životom i strašću čak ni sa godinama ne prolazi. Njeno telo komunicira jezikom „krika“, otvara je za nove izazove i situacije, ali je i unižava. Njena strast je unižava, toliko da ni ne želi da je kontroliše. Jesmo li sigurni da mlađima nedostaje ono što poseduju stariji, i da se njihova približavanja dešavaju baš onda kada se i jedni i drugi okome na izvestan nedostatak? Čini mi se da u ovom romanu ni jedna strana nije pametnija, prevashodno, dug život nije garancija da si sve vreme živ, nizanjem godina samo jasno potvrđuješ taj dug put koji se prostire na, recimo, 78 godina. Ali, to nije nikakvo svedočanstvo da te je vodila strast, ispunjenost ili mudrost. Možda ti se to sve samo desilo slučajno. Možda je i najveći strah ovog romana baš taj da se ne zadržiš dugo na ovoj zemlji bez ljubavi i sadržajnosti.
IVAN ERGIĆ – „Priručnik za čekanje“
Znate li danas nekoga ko čeka, a zna tačno šta čeka? Možda je još najbolja varijanta ako čekate, ne da bi neko po vas došao, već da bi vas svojim nedolaskom „nagradio“ tim stanjem čekanja? Imamo li danas uopšte pravo da bilo šta čekamo i da od tog čekanja napravimo sopstvenu umetnost? A šta pisci i pesnici drugo rade, nego upravo to?! Čekaju, i tim čekanjem varaju druge. Nije isključeno ni da varaju sebe. U tome i jeste njihova najveća umetnost. Druga zbirka poezije Ivana Ergića nas upravo ohrabruje i podstiče da zastanemo, da obratimo pažnju na novu trkačku disciplinu zvanu čekanje. Jer ukoliko znamo dovoljno dugo da čekamo, stići ćemo baš tamo gde je i potrebno da stignemo. „Priručnik za čekanje“ je jedan sjajan priručnik humanizma, u kom čovek nastoji da bude čovek sa svim svojim emocionalnim i intelektualnim kapacitetima i potrebama, ne ni lutka, ne ni šraf. Lirski subjekt neprestano koketira sa iskrenošću bez cinizma, otvorenog uma i srca.
MIRJANA NARANDŽIĆ – „Da se ne javim uvek“
Zbirka pesama, koju sam, odmah nakon što sam je pročitala, poslala jednom svom bivšem ljubavniku, jer sam u njoj našla odgovore koje bi mi on mogao dati, samo da je to umeo. Da li da se javim i zašto da se ne javim i kako to da naučim da se ne javim uvek? Kako to da ta svemoguća ljubav ne pobeđuje naše socijalne datosti i našu egzistencijalnu brigu? Pišem ti pesmu u iznajmljenih 16 kvadrata i vodimo ljubav u tvom duplex renoviranom stanu.
