Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam pisac Marko Vignjević, autor nekoliko romana na engleskom jeziku – Pisanja paćenika (The Black Leaf Publishing, 2009), Smrtnici (Just Fiction Editon, 2014) i Meso na stolu (Just Fiction Editon, 2014). Očevo mleko njegov je prvi roman na srpskom jeziku i roman sa kojim je osvojio Areteovu nagradu za knjigu godine 2017. godine. Kratke priče koje je napisao za vreme karantina zbog pandemije COVID-19 našle su se u zbirci Nikog na trgovima. Za Plezir, izdvojio je tri knjige koje želi da preporuči našim čitaocima.

Vašim čitaocima bih preporučio roman Kiran Desai, Halabuka u voćnjaku guava. Mada neodoljivo podseća na dela Markesa, ovaj roman i više nego što je slučaj zaslužuje veću čitanost pošto se može podvesti pod priču o onima na margini jednog društva koje je to isto društvo prokazalo te oni stoga ostaju u zapećku, tavoreći u svojoj samoći u kojoj su, manje više, prepušteni sami sebi.

Kao drugu knjigu, preporučio bih Menhetn transfer, Džona Dos Pasosa. Iako ova priča dolazi iz pera bit-generacije, kao i sve dobre knjige, i danas je aktuelna. Ovaj roman na nedvosmislen i veoma originalan način pokazuje šta se dešava u svetu u kojem su ljudi samo brojke koje treba rasporediti u data polja i kalupe koji su unapred određeni. Tu se pojedinac gubi u moru tuđe volje, a njegova svakodnevnica se svodi na to da služi svrsi, odnosno, nečemu što nije proizvod njegove slobodne volje.

Treći naslov koji bih izdvojio je Čovek bez svojstava, Roberta Muzila. Ovaj roman govori o tome šta se dešava pojedincu kada na sebe uzima određene odgovornosti koje se tiču oblasti i delatnosti za koje on nije stručan. Ovde Muzil kroz svoje veoma slikovito pisanje dočarava čitaocu jednu mladost provedenu na stranputicama, u lutanjima i u potrazi za samoaktualizacijom koja se nikada ne ostvaruje. Mada obiman, ovaj roman zaslužuje svu pažnju, budući da je u njemu nagoveštena naša sadašnjost u kojoj bi moglo da važi „Sve je zanat, sve je Banat.“