Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam mladi pisac i likovni umetnik Luka Tripković, autor romana Osmeh pod gorom maslinovom (Laguna) i Crna Knjiga (Booka). Rukopis njegovog prvog romana, Osmeh pod gorom maslinovom, nagrađen je mestom u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske, zatim je 2016. godine uvršten u uži izbor za NIN-ovu nagradu i odabran od srpskog selektora Vladimira Arsenića za regionalnu nagradu „Meša Selimović“. Lukin drugi roman, Crna Knjiga, koji oslikava piščevu viziju srpskog društva u bliskoj budućnosti, vrlo brzo je pronašao svoj put do publike i našao se u širem izboru žirija (NIN-a) za najbolji roman godine. U razgovoru za Plezir, Luka izdvaja nekolikolicinu dela koja su mu prijala i koja vama preporučuje. A mi vama svesrdno preporučujemo da pratite šta radi ovaj višestruko talentovani umetnik.
Fotografija: Nebojša Babić
Preporuka je užasno opterećujuća stvar jer podrazumeva odgovornost. A preporučivanje knjiga, filmova, vizuelnih umetnika i ostalih stvari iz suvenirnice intime liči na stvaranje autoportreta: u pitanju je nepredvidiv, introspektivni proces u kom drugima otkrivate delove samog sebe kojih ni sami niste svesni. Dakle – dupla nelagoda. Pogotovo kada se ima u vidu da je literatura poput ljubavi – neke vam se dese prekasno, neke prerano, sa nekima se nikada ne sretnete, neke precenite a neke potcenite, ali uglavnom vas zapahnu iz ko zna kog razloga, i ne daju vam mira. Lupajući glavu o metodologiji kojom ću doći do nevelikog spiska preporučenih knjiga, izabrao sam one koje su u meni razvijale insomniju, ne ulazeći u formalne, čisto književne razloge, i bez želje da se podsetim u kakvim okolnostima sam ih čitao i zbog čega tačno su mi prijale.
CIGARETE SU UZVIŠENE Ričard Klajn, Gradac
Ričard Klajn je odlučio da prestane sa pušenjem. Ova studija je njegov način da se sa tim društvenim fenomenom razračuna, da ga razume, analitički razloži i na taj način, dođe do stanja duha uz čiju pomoć će racionalizovati pomenutu pobudu. Međutim, što se više probijate kroz tekst, koji obiluje duhovitošću i blagodarnim cinizmom, shvatate da nije reč o nekakvom self-help priručniku, već o opsežnom kritičkom osvrtu na fenomen pušenja u domenu kulture. Autor pronicljivo piše o značaju koje su cigarete imala na emancipaciju žena, njihovo oslobađanje od patrijarhalnog poretka, na koji način je ovaj zavodljiv, smrtonosni porok svojom rasprostranjenošću širio duh slobode (ma šta to danas bilo), i u direktnu vezu dovodi zabranu pušenja i bujanje totalitarizma širom sveta. Neobično mi je drago opažanje da u filmu Kazablanka nije bilo dozvoljeno snimanje čina uvlačenja duvanskog dima bilo koje članice filmske ekipe, a to ograničenje je drsko zamaskirano činjenicom da su im je dozvoljeno da drže upaljenu cigaretu. Ovakvih pikanterija je mnogo, pa toplo preporučujem da se konsultujete sa Klajnom.
KOREKCIJE Džonatan Frenzen, Dereta
Izdavač Frenzena vešto reklamira kao „američkog Tolstoja“, valjda zbog obima knjige, mada, za razliku od ruskog klasika, njegovi junaci nisu grofovi, generali ili drugi pripadnici sa vrha društvene lestvice, već pripadnici odumiruće srednje klase, u ovom slučaju, stanovnici američkog Midwest-a. Složena priča o porodičnoj povesti, obuhvatanje nekoliko generacija običnih, prosečnih Amerikanaca iz današnje perspektive deluje gotovo proročki, pomaže da se na posredan način razume uspenje Donalda Trampa na vlast. Imajući sve ovo u vidu, Frenzena bih publici u regionu najpre uporedio sa neobično uspešnim nastojanjima Borislava Pekića da opiše uspon i pad srednjih klasa država koje su u jednom trenutku stupile u onu veću – u Jugoslaviju.
OČEVI I OCI Slobodan Selenić, Laguna
Obrazloženje za odabir prethodne knjige nametnulo je ovu knjigu kao sledeću na listi. Imam utisak da je Slobodan Selenić još uvek neotkriven autor za mlađu generaciju čitalaca, a to bi smesta trebalo promeniti. Reč je o tragediji jedne predratne građanske porodice, koju, za razliku od Frenzenove, ne oblikuju domaći, već svetski tokovi. U pitanju je složen roman o dinamičnim društvenim kretanjima između dva svetska rata koji kulminira dešavanjima na Sremskom frontu. Čitalac će, kada završi ovu knjigu, vrlo jasno razumeti uzroke koji su doveli do toga da danas živimo u razvaljenoj, gotovo nepostojećoj državi.
BESMRTNICI Kloi Bendžamin, Booka
Knjiga koju sam pročitao u dahu. Početna premisa je vrlo jednostavna – šta biste radili i kako bi se ponašali kada bi u detinjstvu saznali tačan datum sopstvene smrti? Četvoro braće i sestara, šezdesetih godina u Njujorku, dobija ovu informaciju nakon susreta sa tajanstvenom vračarom. Roman je podeljen u četiri dela, i prati izbore i svetonazore svakog od njih pojedinačno, do smrti. Nepretenciozno napisana, knjiga obiluje zavodljivim karakterima i sve vreme nas, imajući u vidu neizbežne smrti, drži u neizvesnosti. Tada do izražaja dođe ona najlepša, nevina čitalačka samoobmana, da će na kraju, ipak, sve nekako biti u redu. A to ne biva.
YUGOSLAV Ana Vučković Denčić, Partizanska knjiga
Prvo sam ga slušao, a zatim čitao, budući da sam prisustvovao promociji, u sklopu rođendana ove izdavačke kuće. Knjiga je zapažena od strane NIN-ovog žirija, pa je svoje mesto našla u finalu. Uprkos komentarima da je reč o nekakvoj „jugoslovenštini“, radi se o dirljivoj „restorativnoj nostalgiji“. Svetlana Boim ovo osećanje opisuje kao insistiranje na povratku kući (u Aninom slučaju doba odrastanja i vreme provedeno sa ocem – a šta da se radi, komedijant slučaj udesi da to bude omražena Jugoslavija), i pretpostavlja nastojanje da se obnovi izgubljeni dom i popune rupe u sećanju. Odlika dobrog epohalnog romana leži u tome da svoje čitaoce ne nalazi (isključivo) u savremenicima određene epohe, već i među onima koji je, poput mene, suštinski, nisu ni iskusili. Pametnom dosta.
A LITTLE LIFE Hanya Yanagihara
Postoji jak razlog da odaberem i preporučim roman koji nisam čitao. Naime, imajući u vidu obim knjige, i kupovnu moć čitalaca u Srbiji, objavljivanje ovog dela predstavlja izdavački fijasko u najavi. A LITTLE LIFE se 2015. godine našao među šest romana svrstanih u uži izbor za Bukerovu nagradu. Prošlog leta sam ovaj naslov viđao, u raznim izdanjima, na bezbroj jezika, duž nepreglednih plaža na jugu Francuske. Svaki utisak i kritiku koju potražite putem interneta motivisaće vas da je kupite i pročitate na engleskom jeziku. Čekajući sopstveni primerak američkog izdavača, razmišljam o svim onim ljubavima (sa početka teksta) sa kojima se nikada nisam sreo. Tu dolazim do moje poslednje preporuke: ne čekajte da vam knjige padnu u ruke, informišite se o zapaženim romanima širom sveta, čitajte ih i formirajte sopstveni ukus. To će i nas koji pišemo na lepom srpskom jeziku motivisati, i (što da ne) primorati, da budemo što bolji, i izađemo iz palanačke zagledanosti u sopstveni pupak.
