Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam književnica, umetnica nemirnog duha i istraživačica kulture Ljiljana Maletin Vojvodić. Ljiljana je autorka knjiga „SKRIK” (2020) „Nostalgija za severom” (2017), „Prustove Madlene u supermarketu” (2016), „Norveška od Bjernsona do Knausgora” (2016), „Oni koji jedu sirovo meso” (2013), „Norveška priča (2013), „U egzilu” (2011), „Finska, zemlja Kalevale, jezera i sauna” (2011) i „Patuljci i Hiperboreja” (2008). Nagrađena je nagradama Andra Gavrilović (2015) i Milutin Uskoković (2009), grantovima Ambasade Norveške i Ambasade Finske u Srbiji, Ministarstva inostranih poslova Austrije, norveške fondacije NORLA, Fondacije EU Japan Fest iz Tokija. Učestvovala je u rezidencijalnim programima u Japanu, Rusiji, Austriji, Portugaliji, Francuskoj, Latviji, na Islandu, Grenlandu, u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj. Njene tekstove možete čitati u književnim časopisima, dnevnim listovima i onlajn. Naše veliko zadovoljstvo je što u Ljiljaninim pričama možete uživati svakog meseca u Pleziru. Za #piscipreporučuju napravila je specijalan izbor skandinavske (norveške) književnosti, a imajući na umu da preporuke dolaze od osobe koja je ne samo veliki poznavalac i ljubitelj skandinavske kulture i književnosti, već i autorka dve hrestomatije norveške književnosti, na vama je samo da se prepustite uživanju u ovom književnom proputovanju i pripremite papir i olovku kako biste pribeležili koje knjige sa njene liste nedostaju vašoj biblioteci.
Pre nekoliko meseci sam objavila dve knjige − jednu na engleskom, u e-formatu, koja je nastala nakon što sam se 2018. godine, u rezidenciji za pisce, u Kvartu muzeja u Beču, bavila problematikom roda i feminističkom vizuelnom umetnošću kakva je, recimo, umetnost Valie Export, a druga je roman „Skrik”, kako u prevodu na norveški jezik zvuči naslov toliko puta citiranog i travestiranog Munkovog dela poznatom po užasnutom čovekovom liku.
Budući da uglavnom ne čitam dok pišem, poslednjih nedelja ponovo intenzivno čitam. Trenutno „Kontraendorfin” Svetislava Basare i Begbedeovog „Čoveka koji plače od smeha”, ali, čitaocima Plezira bih radije preporučila naslove za koje sam vezana i kao čitalac i kao pisac. Nisu slučajno moje poslednje knjige inspirisane radovima žena umetnica (i)li Norveškom u čijim se kućama i dalje mnogo čita, a privilegovano mesto zauzimaju − police s knjigama. Zbog toga se, valjda, sa tog Severa i vraćam s nostalgijom koju lečim tragajući za norveškim piscima. Moj prvi susret s Norveškom se i dogodio zahvaljujući „Pismima iz Norveške” Isidore Sekulić, da bi tokom vremena moji norveški „sagovornici” postali Knut Hamsun, Henrik Ibzen, Lin Ulman, Kirsti Blom, Katrine Holst, Erlend Lu ili Karl Uve Knausgor.
Poznato je da Norvežani obožavaju trilere i krimi romane, ali moj izbor, neće biti krimići Jua Nesbea ili Karin Fosum već, uslovno govoreći, „literatura o materi, ocu i braku”.
Henrik Ibzen, „Nora” ili „Kuća lutaka”
„Mene je prvo iznenadila velika, geološka, lepota tih zemalja na Severu, a tek posle ta literatura o materi, ocu, braku”, pisao je Miloš Crnjanski pomišljajući, svakako, i na Ibzenovu Noru − simbol emancipacije žena i potrage za identitetom. „Nora” je, zapravo, prva prevedena norveška drama kod nas. Uveren da teatar ima moć da menja svet, Ibzen je kritikovao građansko društvo XIX veka, stvarajući „kritičko pozorište – kao savest svoga doba”, kreirajući likove, poput Nore, koji se usuđuju da se tom društvu usprotive.
Katrine Holst, „Šta je feminizam?”
Katrine Holst se u ovoj knjizi bavi postfeminističkim temama „nastalim nakon (post) obračuna sa onim što se naziva velikom modernom bajkom” u kojoj se „verovalo da će razum i prosvećenost doneti slobodu i napredak”. Piše o tome da ”žene više ne žele da ih stavljaju u isti koš”, te kako bi pažnju sa jednakosti sa muškarcima trebalo usmeriti na razlike: između žena i muškaraca, među različitim grupama žena, među pojedinim ženama – i unutar svake žene. Jer, svaka žena je jedinstvena i poseduje različite „složene, ukrštajuće i kvir identitete”. Takođe, insistira na tome da feminizam mora voditi računa o ženama različitog kulturološkog porekla i da je neophodno isticati ideje koje ne služe samo interesima žena na Zapadu jer „feminizam mora da se protivi kolonijalizmu, a ne da se zasniva na njemu”.
Pesnikinja Nina Faber je još jedna od protagonistkinja „post-Norinog” doba – nekada uspešna, potom marginalizovana (anti)junakinja koju Erlend Lu stvara u svom prepoznatljivom maniru, s ironijskom i crnohumornom distancom spram sveta u kojem živi, ovoga puta u odnosu na savremeno izdavaštvo, književnu kritiku i produkciju, dominantni literarni establišment i kult tržišne isplativosti i profita.
Karl Uve Knausgor „Proleće”
U pitanju je knjiga čiji se odlomak, za razliku od prethodnih naslova u ovom izboru, ne nalazi u mojoj „hrestomatiji” norveške književnosti „Norveška od Bjernsona do Knausgora”. Ovaj roman nije ni deo šestotomne „Moje borbe” koja je izazvala čitalačku epidemiju čak i među čitaocima sviklim na lapidarnost posta i tvita već pripada „tetralogiji” („Jesen”, „Zima”, „Proleće”, „Leto”) koja će uskoro biti objavljena i na srpskom jeziku. Knausgor i dalje ostaje u maniru tzv. autobiografske fikcije ili narativnih memoara ”koji se čitaju poput kratkog romana”. Svojoj tek rođenoj ćerki opisuje život, porodičnu svakodnevicu, sopstvene emocije, odnos sa suprugom, takođe spisateljicom, Lindom Bustrem, njen bipolarni poremećaj. Tekst korespondira sa melanholičnim ilustracijama švedske umetnice po imenu Anna Bjerger, a reprodukcija njenog rada je i na koricama engleskog izdanja ove knjige (Penguin Books).
„Još uvek ne znaš šta je to vazduh, mada dišeš. Još uvek ne znaš šta je to san, mada sanjaš. Još uvek ne znaš šta je noć mada ležiš u njoj. Još uvek ne znaš šta srce je, mada ono kuca u tvojim grudima, dan i noć, dan i noć, dan i noć…” (prevod LjMV), započinje Karl Uve Knausgor ispovest svojoj tromesečnoj kćeri.
