Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje književnica i pravnica, Lara Đorđević. Lara je deset godina radila u sudu, što joj je, uz izučavanje kriminalistike, kriminologije, sudske medicine i pravne psihologije, kao i opšte i nacionalne istorije, pomoglo prilikom građenja likova kao i u celovitom sagledavanju i prikazivanju događaja u romanima iz ciklusa Priča o Lenki. Inicirana je u Reiki master Usuijevog sistema prirodnog unapređenja psihofizičkog zdravlja i praktičar je više Reiki stilova i sistema. Do sada je, pod pseudonimom Angelina Timotijević, u okviru ciklusa Priča o Lenki objavila romane: Ima stvari koje se nikada ne smeju učiniti i Da čuvamo slavu i čast velikih predaka. Roman Čast objavila je pod ličnim imenom i prvo je njeno samostalno izdanje. Knjiga Ona i ja objavljena je kao autorsko izdanje. Roman Boja beskraja, prošle godine objavila je izdavačka kuća Laguna.
Fotografija: Ivan Županc
Zanimljiva su pojava godišnji planovi čitanja: dok nastaju jasno je da se neće ostvariti. Ne zato što smo u novogodišnjem zanosu preambiciozni, ni zato što je vremena malo, već zato što je knjiga vodič na junakovom putu i sila koju nije mudro sputavati. Ako joj se ne opiremo, odvešće nas baš tamo gde treba da stignemo.
Važan događaj moje istorije čitaoca bilo je otkriće dela profesora Ivana Nastovića. Bio je dubinski psiholog čije se proučavanje psihe zasnivalo na Frojdovom, Jungovom i Sondijevom radu. Pretežno jungovski orijentisan, tumačio je arhetipsko u književnosti, a njegove monografije o arhetipskim svetovima Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Laze Kostića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Nikole Tesle i Margarite Jursenar ukazale su mi na prirodu razlike između velike književnosti, koja, kao i arhetipski snovi, izvire iz kolektivnog nesvesnog, i književnih tvorevina neznatne vrednosti, koje potiču iz ličnog iskustva sadržanog u stvaraočevom individualnom nesvesnom. Čitaocu koji se prvi put susreće sa dubinskom psihologijom verovatno bi koristilo da prvo pročita Nastovićevu knjigu Snovi: Psihologija snova i njihovo tumačenje, koja je, između ostalog, najuzbudljiviji udžbenik koji sam imala prilike da pročitam. Sve knjige prof. Nastovića objavila je izdavačka kuća Prometej.
Pored toga što mi je pokazao drugačiji način čitanja velike književnosti, Nastovićev rad je za mene imao još jednu važnu ulogu: predstavljao je odličan uvod u Jungovo delo i odveo me nekim drugim zanimljivim stvaraocima, među prvima Mariji Lujzi fon Franc. Analitičarka i najpoznatija Jungova učenica, Fon Francova je velike teme razmatrala jednostavno i razumljivo, bez zapadanja u intelektualnu krutost ili suvoparnu zamršenost izraza. Pisala je o snovima kao vrelu samospoznaje, analizirala Sokratov, Hanibalov i Dekartov san, raspravljala o alhemiji, o problemu senke, o pitanjima dobra i zla, i o bajkama, analizirajući, kao u slučaju snova, njihovu arhetipsku osnovu. U knjizi Mačka (Fedon, 2018), tumačeći jednu rumunsku bajku, izvela je šetnju kroz ženski princip i istraživala temu njegovog oslobađanja. Ljudima koji bi hteli da nauče da na nov, verovatno pravi način čitaju stare priče, predlažem da pročitaju tu knjigu, mada je svaka knjiga Marije Lujze fon Franc za preporuku.
Još jedna jungovska analitičarka ostavila je u poslednje vreme na mene jak utisak. To je Marion Vudman, a prva njena knjiga koju sam pročitala bila je Porok savršenosti (Fedon, 2010). Na osnovu saznanja i zaključaka izvedenih tokom sopstvene dugogodišnje prakse, pisala je o mehanizmu urušavanja ženskosti u kulturi koja vrednuje samo racionalnost, perfekcionizam i ono što se obično smatra uspehom, a zazire od mašte, razigranosti, osetljivosti, osećajnosti, osećanja, naročito njihovog ispoljavanja. Ženu, čiji je ženski duh zarobljen u njenoj glavi pa je zaboravila na ženu u sebi i sad živi u poremećenom odnosu psihe i tela i kuburi sa telesnom težinom i bolestima, M. Vudman je analizirala i kroz priču o Vagnerovoj Brunhildi i sukobu između ljubavi i moći.
Otkad je prošle godine u izdanju izdavačke kuće Laguna objavljena moja knjiga Boja beskraja, iščitavam literaturu za novi roman, pa je moj radni sto zatrpan delima Isidore Sekulić i Anice Savić Rebac, i monografijama o Mileni Pavlović Barili. A tu se arhetipovi razigravaju i dobri prof. Nastović iznova biva blistavo osvetljen. Istražujući arhetipski svet Isidore Sekulić, on je, između ostalog, analizirao Molitve u Topčiderskoj crkvi. Tih deset molitvi zabeležila sam kao svoj prvi pravi susret sa Isidorom Sekulić. Sledili su Saputnici, pa eseji iz knjige Analitički trenuci i teme (Vuk Karadžić, Beograd), i sve me jače i potpunije očarava, jer svaka njena rečenica i svaka njena priča otvara prolaze u čudesne dubine misli književnice sa čijom se širinom obrazovanja i lepotom duhovnih prostranstava malo koji srpski pisac može meriti. Bez mističkih avantura duha nema velike umetnosti, napisala je, i vredi ponovo i ponovo čitati njene reči kojima je, obaveštavajući o izložbama, slavila veliku Rosandićevu, Lubardinu i Konjovićevu umetnost, i učiti od nje, i prizvati u svoj pogled nešto od Isidorinog, pa pustiti da jedno Konjovićevo platno uvuče duboko iza plave i sive, tamo gde se začinje Lepota, gde započinje Umetnost i stvaraju se, pa uobličavaju pravi i jedini verodostojni i važni čitalački planovi.
Lara Đorđević, je kako često volim da kažem, jedan kompletan umetnik. Piše, slika, šije. Koliko je vična u onome što radi i koliko joj to leži, govori njeno umeće da Lenku od priča o Lenki, pod krilaticom Belgijanci su imali Herkula Poaroa, Britanci Šerloka Holmsa, a Srbija je imala Lenku, dovede do Lenke – the Woman. Navedeno se po meni posebno može uočiti kroz Lenkine razgovore sa svojom bakom, gospođom Milicom i gospodinom Đurom, na samom početku (priča o Lenki), do Lenkinog susreta sa Rudolf Štajnerom u Beču (u Boji Beskraja). Svaka čast Pleziru što na lep način promoviše kulturu i književnost kao njen neodvojivi deo.
Knjige Lare Đorđević se čitaju u jednom dahu. Odvode u druge svetove i neko drugo vreme terajući vas da kroz njene rečenice, stil i opise osetite, čujete, vidite nešto staro, a opet novo. Svaka čast! Željno iščekujem i radujem se budućnosti i Larinim knjigama koje verujem da ona sa sobom nosi.