Nastavljamo sa rubrikom u kojoj naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju o književnim naslovima koje često nose uz sebe, iznova ih čitaju i preporučuju. Ove nedelje ugostili smo pisca, pripovedača i kuvara, Ivana Tokina.
Ne znam po kom kriterijumu sam izabrao baš ovih pet knjiga. Sigurno je da mi se svih pet mnogo sviđaju, ali ima ih još, a ja sam izabrao baš ove. Nisam iz prve došao do ovog spiska, ređao sam naslove i skraćivao spisak na pet dok mi se nije dopalo kako spisak izgleda. Poređao sam ih redosledom kojim sam ih čitao.
foto: Milena Goševski
Na ovu knjigu sam naleteo slučajno, dok sam brisao prašinu. To je bila polica sa knjigama mojih roditelja i to je bilo ono brisanje prašine kad mama kaže da moraju sve knjige da se izvade i svaka da se obriše. Korice mi se nisu dopale, za pisca sam samo čuo, naslov mi ništa nije značio, sećam se da sam je otvorio i video da je u nekom izboru to bio jedan od deset romana decenije, mislim da su devedesete u pitanju. Ništa od svega toga me nije privlačilo ali sam ipak pročitao prvu rečenicu. Pitao sam majku kakva je to knjiga i odakle nam, a ona mi je, kao i uvek, rekla – Nemam pojma, pročitaj pa vidi. Ova knjiga je za mene magična, mnoge rečenice pamtim onako kako su napisane, neke onako kako sam ih zapamtio, i vraćam joj se često, uskoro će verovatno sav tekst u njoj biti podvučen.
Dnevnik druge zime – Srđan Valjarević
Dnevnik druge zime sam jedva čekao, kao i svaku knjigu Srđana Valjarevića, i pročitao sam je čim je izašla. Miran svet jednostavne svakodnevice glavnog junaka najverovatnije mi je spasao život.
Život uputstvo za upotrebu – Žorž Perek
Pored svih drugih priča u ovoj knjizi, ima jedna i o čoveku koji uči da slika akvarele i slika ih, i s tim akvarelima se dešava nešto što mi je mnogo zanimljivo. Osim toga, izgleda da je ova knjiga remek-delo.
Moj drug ima istetoviran Hamsunov lik na podlaktici i putnu torbu u kojoj su svi njegovi romani. Nije sve mogao da nađe po knjižarama i antikvarnicama, neke je našao ne sećam se više gde, kao skripte valjda, pa ih je koričio, i sad ima sve lepo spakovano. Pričao mi je o tom čoveku i njegovom pisanju. Ja sam bar pet puta pokušao da pročitam Glad ali nije mi išlo. Mučio me je taj roman, a izgleda da sam i ja njega. Kad god bih počinjao da ga čitam, bivalo mi je loše, što bi rekao jedan moj drug – To kad sam čitao, osećao sam se kao da mi je neko upravo saopštio da imam neku neizlečivu bolest. – A onda sam jednom ugledao Glad u izlogu knjižare, kupio je, otišao kući i pročitao za noć. Tada sam živeo sam, a čitao sam u fotelji. Kad sam pročitao poslednju reč, zatvorio sam knjigu i ustao, spontano, valjda da i fizički ukažem poštovanje takvom delu. Knut Hamsun nije moj omiljeni pisac, od njega učim o životu, slobodi, pisanju, uživam kao car i imam osećaj da čitam pisma koja mi je pisao.
I ovu knjigu sam našao u roditeljskoj biblioteci. U tom trenutku nije bilo više nikoga koga bih mogao da pitam bilo šta, pa sam je odmah pročitao. Tamo sve lepo piše, na temu koja je data u naslovu. Pre sto godina je čovek sve objasnio fino, precizno, jednostavno, jezikom koji može da shvati svako. Prvo što mi je mnogo pomoglo je to što mi je objasnio da je biti čovek – veština. Dakle, može da se nauči. A sve što može da se nauči je stvar volje. Ko ima problema s voljom, kao što ja imam, ima još jedna knjiga istog autora i zove se – Vaspitanje volje.
