Pisci preporučuju omiljene književne naslove: Draško Sikimić

U Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju u kojoj ćete saznati šta vaši omiljeni pisci čitaju. Naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaće nam o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju svojim prijateljima. Ovog ponedeljka u gostima nam je Draško Sikimić poeta i prozni pisac, zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Moja Hercegovina. Autor zbirki „Smotuljci”, „Ogrebotine” i „Moje kosti ujedaju”.

Veliki dio svog života nisam čitao. To se jednostavno dogodi čovjeku: ne sretne knjigu. Ne bude sa njom, kao dvoje ljudi koji se nikada ne upoznaju, a bili bi skoro pa savršen par da su se jedno drugom usudili javiti, ili da su makar imali povod za to. Dakle – povod. Neko ga nikada ne dobije.

Uglavnom sam ćutao. Nije važno čime sam se bavio i šta sam radio, uz to sam ćutao. Mogao sam. Vjerujem da mi se kao malom dječaku dogodilo da sam nesvjesno shvatio kako funkcioniše ljudski razgovor i koliko tu ima nepoštovanja i ne-slušanja, da sam jednostavno odlučio da to što manje radim, da koliko god je moguće malo pričam. A povod za čitanje je došao od prijatelja, od jednog koji više ne živi u gradu u kome ja živim, daleko smo, ali ostao je taj povod. Dao mi je knjigu „Kad je Niče plakao”, uzeo sam je i pročitao, jer to je moj drug i vjerujem mu. Svidjela mi se, ali nije mnogo uticala na mene.

Poslije toga sam u većim vremenskim razmacima pročitao još nekolike knjige, sve one bi slučajno došle do mene, da bih, naposlijetku, od drugog prijatelja dobio „Igru prestola”; pročitao sam onda cijeli taj serijal i to je bilo presudno da ostanem sa knjigama. Nedugo nakon toga sjetio sam se knjige „Kad je Niče plakao” i otišao u biblioteku po nju. Novo čitanje je bilo potpuno drukčije iskustvo: bukvalno sam par puta vrisnuo od uzbuđenja zbog nekih stvari u knjizi. To je bio moj okidač za filozofiju. Zbog toga ću ovdje navesti samo one knjige koje su me udarile šakom u facu. Ne čitam mnogo ni danas, ne „proždirem knjige”, imam ih dosta na polici nepročitanih, jer zadržao sam ono ćutanje iz prošlosti.

Ne, ne ćuti čovjek dok čita, on tada razgovara možda i više nego dok priča. A dok ćutim, naime, pokušavam da što manje pričam sa sobom, jer i to je razgovor sa čovjekom, što rado izbjegavam, pa ćutanje pokušavam iskoristiti za posmatranje, čemu se još uvijek učim. Pretjerano čitanje mi, dakle, nekada izgleda kao pretjerano druženje sa ljudima, a ja ne volim baš toliko da se družim. Za razliku od čovjeka, knjiga se ne ljuti kad je ostavim, a ostavljanje je važan sastojak uzimanja. Volio bih, zapravo, da i u razgovoru sa ljudima imam povod da vrisnem od ushićenja, ali to je valjda danas moguće jedino sa knjigama. Takođe, taj sam koji u noći čitanja pored sebe na krevetu zna držati jednu do druge: „Hiperion” Dena Simonsa i „Ecce homo” Fridriha Ničea; sa jednakom strašću čitam naučnu fantastiku i filozofiju. Poeziju sam počeo da čitam tek nakon što sam i sam napisao nekoliko pjesama. „Pismo Venjički” Marka Tomaša pročitam bar jednom u tri mjeseca. Način na koji Valjarević priča u „Džo Frejzeru” bio mi je mnogo, mnogo važan. Momčilo Nastasijević je napisao najbolju pjesmu na svijetu: „Roditelju”. Dosta mi je važno da osjetim iskrenost u knjigama, pa makar i da mi se ne dopada šta je neko iskrenuo u tekst. Tako je govorio Zaratustra – Fridrih Niče / Parerga i paralipomena – Artur Šopenhauer Ničeova, ili Šopenhauerova filozofija nije mi potrebna da bih slijedio bilo koje njihove ideje, nego mi je neophodna kao gorivo kojim ću ići dalje i imati svoju filozofiju u svom vremenu. Na samo jednoj nekoj njihovoj rečenici mogu da se vozim mjesecima. Uzmem knjigu sa police, otvorim i pročitam jedan odlomak, ili stranicu, zatim ostavim knjigu i odjurim, krcat, dok mi mozak zadovoljno bruji, kao kuća u kojoj je sve ostalo uključeno kad je nestalo struje a onda je odjednom došla.

Glad – Knut Hamsun

Nikada nisam doslovno umirao od gladi, iako se u ratu znalo računati koliko šnita hljeba možemo premazati sa jednom malom iznenadnom ukusnom paštetom, svejedno mi je Hamsunova ludost iz ove knjige, čini mi se, itekako bliska. Sve je u toj knjizi dobro. Nepredvidivost u ponašanju, razmišljanju i govoru glavnog lika – to je za mene čista umjetnost. Ne mogu a da ne pomislim na ovu knjigu i sve u njoj kad sretnem nekog na ulici za koga znam da je siromašan. Glad je strašno dešavanje kome uprkos napretku civilizacije dozvoljavamo da se lako pojavljuje i opstaje.

Tiho teče Misisipi – Vladimir Tabašević

Ne začuđuje me što njegova književnost izaziva dosta različite reakcije kod čitalaca, iako nekad pomislim – stvarno, čovječe, kako ti ovo nije dobro? Mogao sam ovdje jednako da stavim i njegov „Pa kao”, ali Misisipi sam odabrao zbog jedne lične zanimljivosti. Prije nego sam pročitao tu knjigu, nekih pola godine ranije, ili više, na nekom sajtu sam pročitao odlomak iz Misisipija i nisam ga doživio. Kasnije, kad sam pročitao cijelu knjigu, baš taj dio, taj objavljeni odlomak, bio mi je najbolji u tom odličnom romanu. Iako je pola godine mala vremenska razlika za drugačiji doživljaj tokom čitanja iste knjige, tu se zapravo radilo o pristupu Tabaševićevom stilu, njegovoj fantastičnoj poeziji koju nam je vješto podvalio kao prozu (dok mnogi rade obrnuto), i vjerujem da u tome leži odgovor na ono gore postavljeno pitanje, mada je to pitanje u suštini nebitno. Tabašević je rijeka u kojoj se udaviš ako se ukočiš i ne pustiš da te nosi svojim plesom.

Pisma – Gistav Flober

Zapravo, ne samo njegova pisma, nego uopšte, mada su Floberova pisma možda najljepša koja sam čitao. To je posebna književnost. To je nešto što možda nikada nije trebalo da postane dostupno za čitanje, a možda je, zapravo, jedino to trebalo i da postoji, da svi pišemo samo pisma i da to bude jedina književnost. To je bolje čak i od dnevničkih zapisa. Počeo sam da tražim i kupujem sve knjige pisama objavljene na našem jeziku. Imam Bukovskog, Keruaka i Ginzberga, Tolstoja, Tomasa Mana i Karla Kerenjija… (Ostali nek mi se jave, da se ne mučim tražeći ih.)

 

Čevengur – Andrej Platonov

Prvo sam počeo da čitam neko novo izdanje koje se zove „Poslednja komuna”, posuđeno od prijatelja, a onda sam uspio da nađem i kupim sebi staro Nolitovo iz 1984. godine. Ne znam da li je iko bolje opisao materiju življenja od Platonova. Kada sam pročitao jedan dio u kome je opisano umiranje instruktora na kog je pao stub, i koji u nekom momentu bunila, dok se „gura ramenima da se negde zauvek smesti”, govori: „Zovite Tri Osmine sa Uvojkom, neka me, rođeni, pritisne zaštitnom maticom.“ Tako se piše o umiranju. To su momenti kad zatvoriš knjigu koliko je dobra. Čitao sam tu stranicu iznova danima. Veliko je srce kojim piše Platonov. Grlim ovu knjigu često.

Share