U moru aktuelnih književnih preporuka domaćih izdavačkih kuća, blogera i novinara često se mogu naći isključivo novi naslovi, u cilju promocije istih. Liste knjiga koje se mogu naći među preporukama najčešće su potpuno banalne, zbog čega u Pleziru svakog ponedeljka možete uživati u rubrici pisci preporučuju. Rubrici u kojoj naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju za ćitanje. Ovog ponedeljka ugostili smo Đorđa Bajića, pisca, filmskog i književnog kritičara i kolumnistu.
Mihail Bulgakov je moj omiljeni ruski pisac, čak draži od klasika kao što su Tolstoj i Dostojevski (koje takođe veoma cenim). Volim to što u Bulgakovljevim delima ima fantastike i što su tako nedvosmisleno antirežimska. Trebalo je imati hrabrosti pa napisati takav roman u vreme kada je to Bulgakov uradio – zbog toga se glava gubila, a ljude je gutala crvena noć… Elem, Majstor i Margarita je istinski majstorska fantazmagorija, višeslojna i uzbudljiva, delo koje i danas pleni svežinom. Istinsko remek-delo. Od Bulgakova takođe preporučujem Kobna jaja i Pseće srce. Prvoklasna je proza u pitanju, dajte joj šansu ako već niste.
Kriminalističke romane čitam od detinjstva, od trenutka kada sam u osnovnoj školi otkrio čari Agate Kristi. Kasnije sam uživao u mnogim sjajnim piscima ovog žanra, a Džejms Elroj mi je jedan od najdražih. Njegov LA kvartet je esencijalan za sve poklonike kriminalističkog žanra, a od ta četiri krvava neo-noir dragulja izdvajam Poverljivo iz LA (roman po kojem je snimljen i sjajan film u režiji Kurtisa Hensona). U pitanju je brutalana hronika Los Anđelesa smeštena u rane pedesete, krcata živopisnim likovima i uzbuđenjima svih vrta. Elrojeva biografija Moja mračna mesta u kojoj piše o ubistvu svoje majke Džin Hiliker uskoro izlazi na srpskom jeziku. Preporučujem vam i nju. Odlična je.
Francuz Borjs Vijan je stigao da uradi mnogo toga za nepune četiri decenije koje je proveo na ovom svetu. Bio je kompozitor, inženjer, glumac, kritičar, a uz sve to bio je jedan od pionira pariske džez scene i odlično je svirao trubu. Ipak, najviše će ostati upamćen po svojim romanima. Pod pseudonimom je pisao veoma nasilne krimiće (Pljuvaću po vašim grobovima je najpoznatiji i najskandalozniji), dok je pod sopstvenim imenom objavljivao maštovite nadrealističke romane u kojima je na najbolji način sjedinjavao liričnost i elegičnost. Pena dana (1947) je njegovo ključno delo, u biti ljubavna priča, ali i mnogo više od toga. Poigravajući se jezikom, Vijan izgrađuje stil koji je i dan-danas prepoznatljiv i neponovljiv, te ga ne možete pomešati ni sa jednim drugim piscem. Vijan je išao toliko ispred vremena da su romani koje je pisao pod svojim imenom doživeli kultni status tek par decenija nakon njegove smrti. Taj specifičan stil neće biti svima po ukusu, ali ako vam se dopadne – zaljubićete se u Vijanovu prozu.
Kada smo već kod autora i dela koji su išli ispred svog vremena, Dž. G. Balardov Sudar iz 1973. godine je jedan od najkontroverznijih romana ikada napisanih… Moj prvi susret sa Sudarom je bio preko istoimenog Kronenbergovog filma iz 1996. godine koga sam pogledao na Festu i koji me je istovremeno duboko uznemirio i fascinirao. Logično je bilo da potražim književni predložak na kome je film bio zasnovan… Nakon duge potere uspeo sam da pronađem primerak u jednoj antikvarnici. Balard me nije razočarao, zapravo roman mi je ponudio dublji i kompleksniji uvid u priču o grupi zaluđenika fasciniranim saobraćajnim nesrećama. Nije ovo bio lak roman za čitanje, ali je besprekorno napisan i veoma hrabar. Balardov stil je poput skalpela – čitaocu bez greške otkriva sve ono što ne valja sa društvom u kome živimo i aktuelniji je nego ikad. Nakon Sudara, nastavio sam da čitam ovog engleskog autora… I danas mu se rado vraćam i otkrivam dela iz njegovog bogatog opusa koja još nisam pročitao.
Na listi smo imali jednog Rusa, jednog Amerikanca, jednog Francuza i jednog Engleza. Vreme je za Srbina. Opredelio sam se za Borislava Pekića i njegovo Besnilo. Ovaj roman iz 1983. počinje kao triler, da bi ubrzo prerastao u prvoklasni horor. Dok mutirani virus besnila pretvara ljude u zveri na londonskom aerodromu Hitrou, junaci pokušavaju da prežive karantin. Uzbuđenja i napetosti ne manjka, a Pekić se ne plaši da prigrli žanrovske obrasce, prilagodi ih vlastitom senzibilitetu i stvori istinski unikatno delo.
Već dugo se bavim filmom i filmskom kritikom, a knjiga koja je najzaslužnija za moju sklonost ka sistematičnom proučavanju sedme umetnosti jeste Svetlo u tami: Novi Holivud, zbornik tekstova o američkim rediteljima koji su priredili Nebojša Pajkić i Dragan Jeličić. Tokom devedesetih, pre interneta, ova knjiga je bila dragoceni izvor informacija i podataka, a u njoj se nalaze eseji o nekim od mojih najomiljenijih filmskih stvaralaca, poput Džona Karpentera, Dejvida Kronenberga, Brajana de Palme, Vesa Krejvena, Pola Verhovena, Stona Votersa, Džordža Romera…
Na Sajmu knjiga sam nabavio naramak stripova i romana, te ih sada polako gustiram… „Karavađo: Paleta i mač“ Mila Manare, „Jaje, mleko, voda…“ Mine D. Todorović, „Seme mraka“ Ive Kolege, „Zabluda Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića, „Priče o prkosnim Srpkinjama“ Ivane Nešić i Azre Kostić Prčić, „Dilan Dog: Dnevnik“ grupe autora, „Zovi me svojim imenom“ Andrea Asimana… Biće posla.
