Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam Dejan Tiago-Stanković, nagrađivani beogradski i lisabonski pisac i književni prevodilac. Dejan svoja prva dela objavljuje tek u svojim četrdesetim, kada je, kako kaže, sam bio siguran da ima šta da kaže. Na srpskom jeziku je objavio knjigu pripovedaka Odakle sam bila, više nisam i roman Estoril, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, ušao u školsku lektiru. Zamalek, njegov drugi roman, plod je piščevih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što je tamo doživeo i priča koje je tamo čuo.
foto: duško todorović
Na pisca izvesna pročitana dela utiču više nego druga, stoga mislim da bi bilo pošteno da ta mera uticaja bude piščev kriterijum kada nekome preporučuje štivo. U mom slučaju nema dileme o tome koja su ta dela, to su ona koja sam preveo, i to ne baš sva u istoj meri.
Prevodio sam uglavnom krupna dela, ukupno desetak romana, ali kako sam imao sreće da u vreme kada sam počinjao nije bilo prevoda između dva jezika, portugalskog i našeg, imao sam da biram između čitave dve velike književnosti, luzofone i naše.
Zahvaljujući toj srećnoj okolnosti širokog izbora, izabrao sam, naravno, one knjige koje sam kao čitalac usput najviše zavoleo, pa sam tako, uz par izuzetaka, tokom karijere preveo samo one knjige koje mi je bilo žao što ih nisam sam napisao. Problem sa preporučivanjem tih knjiga je što su one klasici, u školskoj su lektiri i možda su ih baš svi pročitali, ali ne baš sve.
Prevođenje sam počeo ambiciozno, Saramagom. Tada on još nije bio Nobelovac, tako da, kad je 1998. dobio nagradu već smo imali izdat prevod. Tada je ušao u modu i dan danas se čita.
Sedam Sunaca i Sedam Luna, roman o baroknom Lisabonu, o kralju s perikom koji je zidao manastir, o Inkviziciji, o učenom popu koji je zamislio mašinu za letenje, i o ljubavi između dvoje čudaka, osakaćenog isluženog vojnika i devojke sa natprirodnim moćima koji su letelicu gradili. To je prvi Saramagov roman koji je postigao uspeh kod publike. Otuda, iz baroknosti tog romana, iz glagoljivosti rečenica, potekao je Saramagov jedinstveni stil, gde interpunkcija predugih rečenica prati disanje, pa je roman najbolje čitati naglas.
Jevanđelje po Isusu Hristu, Saramagova verzija Hristovog života. Ta knjiga na jedan način deluje na čitaoca, koji mislim da je onima koji su upućeni u život Hristov i priključenija, i koji su detaljno proučili makar Novi Zavet, će biti jako zanimljiva, i omogućiti im da vide gde sve Saramago poštuje zvaničnu verziju događaja, a gde daje svoju verziju.
I na kraju Slepilo, komercijalno najuspešniji Saramagov roman. Saramagova najpopularnija knjiga, ekranizovana u Holivudu, apokaliptična je slika epidemije nepoznatog zaraznog slepila gde ljudi vide belo, kao potopljeni u mleko, a svet postaje užasno mesto. Dosta pesimistična, neverovatno zanimljiva priča, ali treba za nju imati stomak.
Saramago je bio veoma produktivan pisac i napisao je još dela, ali ovi romani bili bi moja prva preporuka, uz Godinu Smrti Rikarda Reiša, koji nije u mom prevodu.
KLASICI
Na portugalski sam preveo Andrića, Prokletu avliju i Na Drini ćupriju, ali em ste ga čitali em nema šta da se priča o prevodu, njega je lako prevesti i čitati, jer perfektno precizno piše. Isto se odnosi i na roman Kad su Cvetale Tikve, Dragoslava Mihajlovića. O tim delima bih, da preporučujem Portugalcima imao puno da kažem, ali našima je bespredmetno preporučivati ih, ali bih nadoknadio jednim manje poznatim, a meni najdražim delom Dragoslava Mihajlovića, fikcioniranu autobiografiju, dečaštvo i mladost. To je maleni roman, Gori Morava, nisam ga preveo samo zato što je u dijalektu, pa mnogo gubi u prevodu, ali ga čitaocima na našem jeziku najtoplije preporučujem.
foto: n. skenderija
SAVREMENICI
Slabo sam prevodio savremenike, ali mi se događalo. Izdvojio bih dvojicu za koje se nadam da sam uspeo da upijem deo njihovog genija prevodeći ih.
Sa engleskog sam preveo, uz dosta pomoći autora, zbirku pripovedaka Pitanje Bruna, severnoameričkog pisca, ovog Sarajlije i mog vršnjaka, Aleksandra Hemona. Nedavno sam ga ponovo čitao. On je zaista vrhunski pripovedač, a to su mu rani radovi, sveži. Značajno bolje zvuči na engleskom nego u mom prevodu. Pitao sam autora u čemu je problem, kaže, takav je i njegov utisak. Duhovit je Hemon, majstor je kratke forme, i uz ovu zbirku izdvajam još jednu njegovu knjigu priča koje preporučujem, Ljubav i druge prepreke.
I na kraju, jedan mali prevod pripovetki velike međunarodne izraelske književne zvezde, takođe mog vršnjaka, Etgara Kereta. U Izraelu, a oni su izrazito pismen narod, svako je čuo za njega i knjige su mu najčitanije u bibliotekama u vojsci, zatvorima i najviše se kradu. Ja sam ga otkrio ne tako davno, preporučili su mi priču Za jedan gram, objavljenu u Njujork Tajmsu, i toliko mi je prijala da sam preveo par kratkih priča sa engleskog za svoju dušu, ili ako ćemo iskreno, poželeo sam da umem da pišem tako ozbiljno, a tako ležerno i tako duhovito, kao on. Prevodeći, bolje sam ušao u njegovu glavu dok piše, i što sam bolje čitao, to sam više shvatao o kakvom je velemajstoru pripovedanja reč. Nadam se da sam nešto usput naučio, ne znam tačno šta.
Kod nas su nedavno, sa velikim zakašnjenjem, izašle dve zbirke u izdanju Lagune:
Sedam dobrih godina, i Iznenada neko pokuca na vrata, u prevodu koleginice Mile Gavrilović
PREKO VEZE
Onima koji vole strip i žanrovsku literaturu preporučio bih dve zbirke priča zagrebačkog reditelja i književnika Predraga Ličine, Bljuzga u praskozorje, i Bljuzga u podne. Njega preporučujem iako ga nisam prevodio, mada bih umeo, jer odlično razumem Hrvatski, nego preko veze, jer mi je odličan ortak. I zabavlja me neizmerno i uživo svojim duhovitim, nenormalnim pričicama.
REČNICI
Ipak, kao najvažnije čitanje, ja bih rekao, je čitanje rečnika maternjeg jezika. Primetio sam, naime, da se u našim kućama i kancelarijama ređe nalazi na rečnik nego recimo kod Engleza, gde svako na stolu ima Oksfordski rečnik i često ga koristi. Nama rečnici manje trebaju nego Anglosaksoncima, jer nam je pismo fonetsko pa nemamo mnogo pravopisnih nedoumica, ali i zato što, kada naiđemo na novu reč u knjizi, za razliku od njih koji neprekidno listaju rečnike i rečnike sinonima i tako šlifuju svoj jezik, mi nemamo rečnik pri ruci. Zato treba posedovati rečnik maternjeg jezika i naučiti sebe da ga konsultujemo svaki put kad nam zatreba, da proverimo značenje svake reči za koju nismo sigurni, a dok proverava, normalno je da čovek krene da prelistava rečnik, da se zaigra, da naiđe na neke reči koje nije znao, koje nije ispravno koristio, za koje nije bio siguran, koje je već smeo s uma, zaboravio.
Osim Rečnika Matice Srpske i nedovršenog Rečnika SANU, preporučujem i hrvatske rečnike, rečnike stranih reči, rečnike turcizama, sinonima, etimološke i naravno, moj omiljeni, ko uspe još da ga nabavi, srpsko-hrvatski razlikovni rečnik, humorističko štivo iz devedesetih godina.
