Nastavljamo sa rubrikom u kojoj naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju. Ovog ponedeljka ugostili smo Bojana Marjanovića, novinara i pisca, urednika magazina Liceulice, autora romana „Sutra ćemo” i zbirki poezije „Politika, pornografija, poezija” i „Između dva rata”.
Uvek mi je, makar iz dva razloga, nezgodno govoriti o omiljenim knjigama. Prvo, jako ih je puno i teško mi je napraviti selekciju. Drugo, kada je reč o knjigama koje sam čitao pre pet ili deset godina, više se sećam utiska kog su ostavile na mene nego samih knjiga. Recimo, nisam siguran da li bi mi danas Kunderina „Nepodnošljiva lakoća postojanja”, Ficdžeraldov „Veliki Getsbi”, Pinčonova „Objava broja 49”, Albaharijev „Cink” ili Kišova „Mansarda” značili onoliko mnogo koliko su mi značili kad sam ih prvi put čitao. Neke bi mi sigurno ostale, bar u nekom smislu, važne, a za neke se – kada sa ovom pameću zakopam po musavim sećanjima na njih – bojim da možda i ne bi.
Ipak, od autorki i autora kojima se često vraćam i koji su mi važni na čitav niz različitih načina, mogu da preporučim poeziju Vislave Šimborske, Lorensa Ferlingetija, Hansa Magnusa Encensbergera, Čarlsa Simića, Hajnera Milera, kao i prozu Roberta Bolanja, Džonatana Frenzena, Giljerma Arijage. Roberta Maklijama Vilsona, Kurta Vonegata.
Što se tiče domaće savremene književnosti, jako je mnogo autorki i autora za koje mislim da rade važne i dobre stvari. Ipak, za mene su najvažnije pesme i romani Olje Savičević Ivančević, romani i priče Roberta Perišića i proza i esejistika Viktora Ivančića. Ako zamislimo da su oni tačke nekog tekstualnog trougla, rekao bih da se unutar tog trougla dešava manje-više sve što me i poetički i politički zanima u književnosti. Sve ono što bi, po mom sudu, prava književnost trebalo da bude.
Od knjiga koje sam nedavno čitao, izdvojio bih ih nekoliko.
Prvo, jednog kišnog junskog petka sam bio sam u stanu svojih prijatelja u Sarajevu i našao sam na polici sabrane pesme Konstantina Kavafija, pa sam, dva dana kasnije, opet bio sam u stanu drugog prijatelja i našao drugo izdanje Kavafijevih sabranih pesama, a, naposletku, kasnije sam sa sobom na more poneo nekakvu antologiju grčke poezije na koju sam nabasao u biblioteci iz koje se, opet, najbolje sećam Kavafija. Hvala mu što je čitavog ovog leta prolazio sa mnom kroz različita raspoloženja. I prema svetu i prema samom sebu. Bio je više nego zahvalan sagovornik.
Drugo, nedavno sam čitao roman „Dom” Toni Morison. To je tek drugo njeno delo koje sam čitao – davno sam još pročitao i roman „Džez”. Sećao sam se samo, vrlo načelno, da mi se njeno pisanje jako dopalo, a kad sam otvorio „Dom”, setio sam se i zašto. Briljantno raštrkana naracija, gomila raznolikih i upečatljivih likova, kao i politički vrlo važne priče o klasnoj, rasnoj i rodnoj deprivilegovanosti predstavljaju u najboljem smislu ono što, već klišeizirano, zovemo po-etika.
Treće, romani „Privatni život drveća“ i „Načini povratka kući“ čileanskog pisca Alehandra Sambre. U oba romana se prate odrasli životi dece Pinočeovog Čilea, dece koja su rasla dok su im roditelji aktivno podupirali diktaturu, bili u komunističkoj ilegali ili, uglavnom, bili tek tiha većina koja okreće glavu od sopstvenih života. U isto vreme nestvarno diriljivo i politično na vrlo jasan i precizan način.
A što se tiče knjiga koje planiram da čitam, prva na redu je „Roman noar s Argentincima“ Luise Valensuele. Pomalo sam opsesivan sa knjigama, pozajmljujem ih, kupujem, downloadujem, a iz biblioteke uvek pozajmim svih deset mogućih. Tako sam, pre jedno pola godine-godinu, uzeo ovaj roman iz biblioteke, krenuo da ga čitam, jako mi se dopao, ali sam morao da ga vratim jer su mi bile neophodne zbog posla neke druge knjige iz biblioteke. Sad sam je ponovo pozajmio i nadam se da ovaj put našoj se čitalačkoj sreći ništa neće isprečiti na put.
