Nastavljamo sa rubrikom u kojoj naši dragi gosti, pisci koje volimo, pričaju o književnim naslovima i autorima koje sa uživanjem čitaju i preporučuju za ćitanje. Ovog ponedeljka ugostili smo Anu Vučković Denčić, spisateljicu, kolumnistkinju i autorku emisije Filmorama. Ana se osvrnula na knjige koje su je oblikovale, knjige kojima se stalno vraća i one koje joj se trenutno nalaze na noćnom stočiću. Pripremite papir i olovku.
Koliko volim da pravim liste, toliko mi je svaki put teško da odaberem, jer je previše lepih i dobrih stvari za preporuku. To je tako kada vam se dopadaju različite stvari. Hoću da se ne ponavljam i da izbegnem naslove koje sam pominjala ranije, to vam je kao kada društvu počnete da pričate priču, koju ste već hiljadu puta pričali i onda se osetite glupo, zastarelo i bajato. Dosadna sam sa Singerovim Pričama za decu, koje mi je baka čitala dok još nisam umela sama, sa zbirkom priča Tango povratka Hulija Kortasara u izdanju čuvene edicije Reč i misao, knjige koja spaja erotiku i fantastiku na tako moćan, autentičan način. Trudim se da preporučim uvek nešto novo, ali ne mogu da se ne setim ovih knjiga koje su me oblikovale.
Nedavno mi se ponovo čitao Don Kihot, a shvatila sam da ga nemam u kući. Mislim da treba da kupim neke od kapitalnih knjiga za kuću, ne samo da bi ih ponovo čitala kada se zaželim, već da bi te neke važne i dobre knjige bile pri ruci mom detetu dok raste.
Meni i jednoj mojoj drugarici bilo je omiljeno da u osnovnoj školi prebiramo po roditeljskim bibliotekama na proslavama rođendana. To se nastavilo i kasnije, kada smo na žurkama na police, pored knjiga ostavljali svoja prva piva i vina. Pre nego što krenem u nekakav trenutni, raspoloženjem vođen izbor, dodala bih da bih obavezno dokupila sve antičke drame koje mi nedostaju i sva Šekspirova dela. Šekspir može uvek! Dobro je u kući imati i velike i debele enciklopedije, ne samo jer je u njima mudrost sveta, već zato što služe i da se pritisne kod kuće lepljena flekica na cipeli ili domaći kolač.
Kada sam pre pet meseci bila u porodilištu pala mi je na pamet knjiga Ženski Dekameron Julije Nikolajevne Voznesenske. U ovoj knjizi, koja se formom referiše na Bokačov Dekameron, deset žena koje su se upravo porodile, deset dana priča jedna drugoj priče. Pričajući o prvoj ljubavi, intimnosti, zavođenju, novcu, seksu, ljubomori, sreći, one govore o Rusiji osamdesetih, o društvu, o položaju žene, pripovedajući one postaju bliskije, otvaraju se, otkrivaju solidarnost i nežnost. Zato je ova knjiga duboko intimna i istinita, pomalo i mračna. U porodilištu nisam čitala nju, jer je na meniju bila knjiga Čudo u Poskokovoj Dragi Ante Tomića, ali i zbog toga što mi se Ženski Dekameron dešavao uživo.
Knjiga koju sam kupila mnogim prijateljima u poslednjih nekoliko godina su Male istorije Petera Englunda, istoričara, koji se umorivši se od teških tema grandiozne istorije, bitaka, dekreta, aneksija i krunisanja, okrenuo malim istorijama, beznačajnim i katkad nevidljivim, bez kojih naš svet ne bi imao obličje kakvo ima. Pod motom da se svet ukazuje u malim stvarima i da se Velika i Mala istorija ne isključuju, Englund je progovorio o istoriji spajalice, hamburgera, tišine, smrada, vibratora, šrafcigera, četkice za zube, straha i siromaštva. Nije me samo tema opčinila, već i način na koji je knjiga napisana. Englund je vešt, zanimljiv, njegov stil je elegantan.
Prošle godine sam bila prvi put u Granadi i videla Alhambru (h se ne čita), ali mi se čini da sam njenu atmosferu osetila i ranije, u detinjstvu, čitajući Priče iz Alhambre Vašingtona Irvinga, američkog pisca, istoričara i diplomate sa početka 19. veka. Kao dete čitala sam kraće verzije prilagođene deci, koje su i pored toga bile hororične, što me je privlačilo. Putujući Andaluzijom, Vašington je u njoj nalazio lepotu, ali i mistiku i zagonetnost, koju je oživeo u svojim delima. Mnogo kasnije gledala sam film, prvo crtani, a onda i igrani Legenda o uspavanoj dolini, da bih konačno pronašla zbirku Legenda o uspavanoj dolini i druge priče, u kojoj su neke od najboljih pripovedaka, kojima volim često da se vratim.
Mnogi kritičari smatraju roman Terazije Boška Tokina prvim modernim romanom u srpskoj književnosti. Pročitala sam ga relativno kasno. Do imena Boška Tokina sam došla preko filma, čitanja o zenitizmu i starom Beogradu. A onda mi je pao šaka ovaj dragulj, u kome on piše o društvenim promenama posleratnog Beograda, njegovom izrastanju u metropolu, o usponu građanske klase, o jednom novom miljeu, eleganciji, džezu, popularnoj i visokoj kulturi. Kao da se ništa nije promenilo, i u ovoj knjizi, kao i danas za mene je Beograd isti – musav i haotičan, ali neodoljiv. Kao što Tokin kaže – nedovršena simfonija. U jednoj glavi romana događa se gej maskembal, ali to nije jedini razlog zašto je roman Terazije moderan, svež, uzbudljiv i za svaku preporuku onima koji vole Beograd. A tu je i novo izdanje.
Prilično je čudno da je knjiga koja se zove Ja mrzim internet postala hit na internetu i da je njeno objavljivanje kod nas omogućeno mejlom koji je naš izdavač poslao piscu knjige Džaretu Kobeku. Kobek koristi internet, kao i svi mi, pa je možda baš zato, a ne uprkos tome odlučio da pokuša da objasni svet od trenutka od kog se u naš život uvukla ova pošast ili ova blagodet. Sve što imamo na internetu postojalo je i ranije, ali je na internetu mutiralo i dobilo novo obličje. Kobekova naracija donekle preuzima formu onoga što najčešće čitamo na internetu, glave, odnosno pasaži kratki su, pa ih možete čitati kao tvitove na wc šolji. Naracija, iako fragmentarna ipak postoji, kao i likovi – scenaristi, strip-crtači, konceptualisti, razni umetnici, profesori, galerija flambojantnih likova. Kobek vešto preispituje rasizme, seksizme i druge – izme na internetu i van njega i piše beskompromisnu knjigu 21. veka, bez foliranja i poštede. Knjiga se čita lako, zabavna je, a otrežnjujuća, čak I za one koji misle da neke stvari već znaju i razumeju.
Počela sam da čitam knjigu reditelja Rajka Grlića Neispričane priče, u kojima, u formi leksikona, on pripoveda o svom životu, karijeri, nesnimljenim filmovima. Vrlo pitko, a pametno, što se i dalo očekivati od Grlića. Jedva čekam da čitam upravo izašlu knjigu svoje drugarice Jelene Paligorić Sinkević Deca su negde drugde. Jelena se bavi dramom, a ovaj njen rukopis pobedio je na konkursu za literarni prvenac SKC Kragujevac. Očekujem da će me ovo delo, kao i većina onog što ona napiše rasplakati. Na čekanju je i knjiga Uspavaj me Lejle Slimani, koju sam htela da započnem tek kada završim čuvenu napuljsku tetralogiju Elene Ferante. Sad je pravi trenutak za to, a o knjizi sam čula samo dobre kritike. Svakog dana bacim pogled na poneki recept u Frojdovom kuvaru, koji sažima hranu i psihoanalizu. Očigledno nepravedno sam odlagala u stranu globalno popularnu knjigu Senka vetra Karlosa Luisa Safona. Mama je ponela na more i vrlo joj se dopala, pa nameravam da pročitam prvo ovaj prvi deo, a ako mi se svidi – i nastavke.
