Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam književnica Ana Seferović, autorka četiri knjige poezije Duboki kontinent (2000), Beskrajna zabava (2004), Zvezda od prah-šećera (2012) i Materina (2018), koautorka dve drame i dve knjige poezije na engleskom. Poezija joj je prevedena na više jezika i objavljena u mnogim časopisima i antologijama. Ana živi i stvara u Londonu, gde je deo umetničke platforme i izdavačke kuće New River Press. Za rubriku #piscipreporučuju izdvojila je nekolicinu fantastičnih dela za čitanje i dalje istraživanje.
Kao neko ko čita mnogo i od ranog detinjstva, teško mi je da izdvojim samo tri naslova. Takođe, ta lista je uvek promenljiva u zavisnosti kako se osećam i o čemu razmišljam i na toj listi nije samo književnost – ima tu svačega od Adornovog Uvoda u filozofiju (moram da spomenem ovu knjigu zato što je jedna od knjiga koja mi je oformila misao) preko geografskih atlasa, biografija i istorija umetnosti do stripova.
Carole Maso, Ava
Recimo da bi na bilo kojoj mojoj listi uvek bila Carole Maso i njen maestralni roman Ava. Sve njene knjige su mi veoma bitne ali Ava je ta koja me je naterala da razmišljam o tekstu drugačije. Od kako sam pročitala Avu počela sam da maštam o slobodnom tekstu koji nije ni proza ni poezija već jednostavno tekst. Knjiga opisuje poslednji dan Ave Klein, koja umire od retke bolesti u 39. godini života (u tom smislu ima malo od Džojsovog Uliksa). Ritam Caroline rečenice prosto hipnotiše donoseći žive vizije Avinog života – ljude, mesta, ljubavi na način na koji nikada ranije nisam iskusila, na nekom novom jeziku koji sam strastveno želela da naučim i ovladam i ta knjiga je verovatno najzaslužnija za to kako danas pišem.
Elfriede Jelinek, Požuda
Veliki uticaj na mene je imala i Elfriede Jelinek. Izdvojiću njenu knjigu Požuda – neverovatno hrabar i brutalan roman. Brilijantna analiza mračne(mučne) ljudske strane, seksa i zapravo patrijarhalnog kapitalizma, napisana na jedan tako jedinstven, snažan i muzikalan način da se granici sa poezijom. Zaljubljena sam u Elfriedinu rečenicu.
Zapravo nekako se ispostavlja da me uglavnom zanimaju knjige koje su napisale žene. Od Virdzinije Vulf, Muriel, Spark, Jane Bowles do savremenih autorki kao što su Tamara Šuskić, Samanta Scweblin ili Eimear McBride. Prošle godine je izašao fenomenalan roman Milice Vučković, Boldvin, i prosto je neverovatno (i prilično sramotno) da se nije našao ni u širem izboru za NIN-ovu nagradu.
Ivana Maksić, Kćeri, zar ne vidiš da gorim
Nešto što sam skoro pročitala i što mi je donelo mnogo radosti je Kćeri, zar ne vidiš da gorim „neobjavljeni rukopis u milosti i nemilosti Trećeg Trga”. Genijalna zbirka poezije, jaka i iznenađujuća, zabrinjava i uveseljava u isto vreme. Ključna pitanja savremenog sveta polaze kroz sito i rešeto Ivaninog brilijantnog stiha kreirajući lavinu slika, misli i emocija. Prava knjiga da se čita u vozu, na putu ka poslu, pred treću smenu. Novi jezik, za novi proleterijat. Nadam se da će biti objavljena ove godine.
