Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju, u gostima nam je nagrađivana književnica Ana Miloš, prepoznatljiva po svojim upečatljivim ženskim likovima.
Ana Miloš živi u Beogradu. Tu i radi, kad mora. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ (2016) za najbolju kratku priču, i nagrade „Đura Đukanov” za najbolju zbirku kratkih priča „Kraj raspusta“ (2019). Izdala je zbirke priča „Kraj raspusta i druge priče“ (2021, Booka), i poezije „govori grad“ (2020. KRR). Učestvovala je na mnogim domaćim i regionalnim festivalima. Osvojila je nagradu „Štefica Cvek“. Priče su joj prevedene na engleski i francuski jezik. Možete se družiti s njom na Instagramu @ana___milos
Dragi Plezirci, kao i svi vi koji ćete pročitati ovaj kratki članak, hvala vam mnogo što ste izdvojili vreme da bacite pogled na moje predloge za čitanje.
To su tri knjige koje trenutno čitam, ili prelistavam, pošto sam čitanje završila, pa se vraćam na delove koji su mi bili zanimljivi.
One stoje taktički raspoređene po stanu, kako bi mi uvek bile pri ruci. Prva se nalazi pored kreveta u kojem spavam, druga je kraj fotelje u kojoj odmaram i čitam, a treća je u ve-ceu, na mašini za veš.
Koja je gde, pogodite sami.
Edvard V. Said – „Orijentalizam”
(Beograd: Biblioteka XX vek: Knjižara Krug, 2008, Čigoja štampa)
Teorija, ili bolje reći istorija nisu moj fah, ni na profesionalnom planu, ni u književnom. Uglavnom sam se oprobala u beletristici i poeziji, takvu literaturu najčešće i čitam, ali se trudim da između pesama i proze, uvek uguram i barem mrvicu teorije.
Knjiga Edvarda V. Saida „Orijentalizam“ svakako ne može nigde da se ugura, jedva da je stala u džepno izdanje edicije „XX vek“, ali ne samo da obimom maltene nemoguće stoji u traljavo slepljenim koricama, već i svojim značajem za razumevanje istorije čovečanstva ne može da bude obuhvaćena jednim čitanjem, uz sva podvlačenja i dodatna tumačenja, uz pomoć drugih knjiga i internet pretraga.
Said u ovoj knjizi daje širok i dubok prikaz orijentalizma, polazeći od svojih književnih uzora (Said je bio univerzitetski profesor književnosti) grčkih tragičara, prelazeći preko bitnih istorijskih događaja i ličnosti, a koji svi zajedno čine malo je reći promišljenu i sa svih mogućih strana sondiranu pojavu orijentalizma, kao i sukoba koji on i danas izaziva između Okcidenta i Orijenta.
Srbija je zemlja koja je vekovima bila rastrzana između Istoka i Zapada, a današnje političke i ekonomske zavrzlame u našoj zemlji pokazuju kako se ova borba i dalje vodi. Mislim da će tu „borbu neprestanu“ svako bolje razumeti, ako li se lati Saidovog „Orijentalizma“.
Opis je postao uzor svih drugih napora da se Orijent približi Evropi, zatim da se u potpunosti apsorbuje i – što je najvažnije – da se njegova neobičnost, a u slučaju islama, njegov neprijateljski karakter, poništi, ili barem priguši i smanji. Said, „Orijentalizam“
Grejem Grin – „Suština stvari“
(Prosveta, Beograd, 1966.)
Kako bih se i prozom približila problemu orijentalizma, odnosno neokolonijalizma i odnosa Okcidenta i Orijenta, odlučila sam se da se bacim na beletristiku koja obrađuje srodne teme.
Još kod bake i deke u stanu, stajale su stare knjige Grejema Grina, ili kako su ga tad prevodili Greema. Požutelih listova, sitnih slova, odbijale su me, iako sam vrlo dobro znala za „značaj“ tog pisca.
Kako njegov najopakiji roman o kolonijalizmu nije nikad preveden kod nas, a nije mi se naručivao sa BookDepository-ja (Bog da mu dušu prosti), uzela sam „next best thing“ – roman „Suština stvari“, koji nam predstavlja sitnog činovnika Skobija stacioniranog u engleskoj koloniji Sijeri Leoneu, za vreme Drugog svetskog rata.
Grin daje portretiše Skobija, rastrzanog između tuđih i sopstvenih želja i ambicija (što poslovnih, što ljubavnih), a celo njegovo neizdrživo stanje dodatno komplikuju uslovi u kojima se nalazi kao tuđin u kolonizovanoj zemlji, kao i buđenje duboko ukorenjenog katoličanstva, koje najednom počinje sve više da ga obuzima i upravlja njegovim odlukama.
„Suština stvari“ nije „Srce tame“, ali poslužila je svrsi i dala mi sliku potčinjene zemlje i njenih gospodara. Na kraju krajeva, Grin je, kao engleski žbir, bio stacioniran u Africi, za vreme Drugog svetskog rata; nešto od svega toga, koliko god prošlo kroz sito proze, moralo je da ostane kao „iskustvo“ Orijenta, makar se i predstavilo kroz orijentalizam.
Očaj je cena koju čovek plaća ako sebi postavi nemogući cilj. Kažu da je očaj neoprostiv greh, ali to je greh koji iskvaren ili rđav čovek nikad ne čini. On se uvek nada. On nikad ne pada do duhovne tačke mržnjenja koja leži u saznanju potpunog neuspeha. Samo čovek dobre volje nosi uvek u svom srcu ovu sposobnost za samouništenjem. Grin, „Stanje stvari“
Velimir Hlebnjikov – „Kralj vremena Velimir I“
(Prosveta, Beograd, 1964.)
Mračno je doba u Evropi, rat besni između slovenskih naroda, a medijska mašinerija svakodnevno vodi paralelni rat u pokušaju da se različite strane predstave na određene načine.
„Maligni“ uticaj ovih i onih medija, kako to vole da kažu, kao i „cornukopia“ amaterskih snimaka kojekakvih poremećenih osoba koje pozivaju na linč ljudi, paljenje knjiga, uništavanje spomenika i ostala kulturološka nepočinstva, stvaraju u meni, posle inicijalnog gađenja, veliki otpor prema svemu tome i ja, iako ne mogu jasno da odredim stranu, ipak mogu da se opredelim koje ću pisce i s čije strane da čitam.
Tako sam uzela bezvremenog Velimira Hlebnjikova i njegove izabrane pesme i prozne uratke, koje je pripremila Milica Nikolić. Ona je i prevela većinu tekstova unutar knjige, uz pomoć opake ekipe pisaca-prevodilaca: Oskara Daviča, Olge Vlatković i M. M. Pešića.
„Kralj vremena Velimir I“ na svojih 350+ stranica daje ogroman broj Hlebnjikovljevih pesama, poema i čitavih ciklusa, kao i manji broj proznih radova, ali dovoljan da se stekne uvid u ogroman talenat i široko interesovanje ovog stvaraoca koji je često trpan u futuristički koš, ali je zbog svoje genijalnosti konstantno vrdao bilo kakvom konačnom ukalupljivanju.
Njega su čitali i tumačili i kad je stvarao (početak 20. veka), kao i nakon smrti, a i dan danas. Hlebnjikov predstavlja enigmu za svakog čitača i tumača njegovih stihova, jer su oni toliko puni neologizama, „iskvarenog“ jezika, bujni, sastavljeni od najneverovatnijih pesničkih slika, stilskih figura i dubokih proživljaja sveta koji je Hlebnjikov gledao kroz tako specijalnu optiku, da se ponekad zaista zapitate, nije li to neki od bogova (a koje Hlebnjikov često pominje u stihovima) sam uzeo olovku i piskarao.
Ljudi, kad oni vole,
Duge bacaju poglede
I duboke puštaju uzdahe.
Zverima, kad one vole,
Oči se zamute,
Ćem od pene ih oblije.
Sunca, kad ona vole,
Umotaju noge tkaninom zemalja
I igrajući približavaju se svojim drugaricama.
Bogovi, kad oni vole,
Na pravu meru svetu trepet vasione
Ko Puškin ljubavni žar sobarice Volkonskog
Neimenovana pesma iz zbirke „Gusle ispod sunčevog slemena“
***
Znam da ovo nije „najfriškija“ produkcija, iliti književnost, ali meni je značila i mnogo mi znači, pa se nadam da će i drugim čitaocima Plezir magazina da bude dovoljno primamljiva.
Najzad, za dobru knjigu, vreme i prostor ne znače ništa.
