„K*rac, pi*ka, go*no, sisa“ je album. Pesma je „Karamba Karambita“. Ko je umetnik? Pa naravno Antonije Pušić, jer samo Rambo uspeva da spoji nespojivo, da traganjem dođe do jedinstva suprotnosti. Upotrebljavajući vulgarizme kod imenovanja albuma, a imajući u vidu da vulgarizmi pripadaju sferi emocionalnog i ekspresivnog govora, može se zaključiti da je Antonije tog doba bio veoma tankoćutan, a kako i ne bi, bila je to 1993. Ako poslušamo tekst ove pesme shvatićemo da se nismo pomakli sa nulte tačke i da je Rambo, kako tada tako i sada, precizno opisivao društveno-političku elitu. U ovoj multimedijalnoj formi ispoljeno je jedinstvo intuitivnog uma i sposobnosti dokazivanja, pa simbioza ova dva dovodi do mudrosti kao najvišeg teorijskog znanja. Da li je ova pesma po nečemu izuzetna? Odgovor na pitanje u cilju spoznaje smisla nije relevantan ali svakako da može biti putokaz ka dostizanju savršenog uma različitog od pojedinačnog, ograničenog i pogrešivog. Iz ovoga se zaključuje da postavljanje pitanja više doprinosi progresu društva od davanja odgovora na ista… „Da li je bilo bolje za vreme druga Tita?“