Pesma dana

Nastavljamo da pišemo opširno o bendovima koje volimo i nadamo se da ćete ostati sa nama i pročitati ono što bude ovde izneto o THE bendu, o najboljima od najboljih, drugarice i drugovi danas pričamo o sastavu the Clash što bi neko rekao „..the only band that matters…“. Osnovani su u Londonu, to smo vam već napisali, 1976. godine i to tako što su se spojili članovi benda the 101ers (grupa koja je dobila ime po sobi 101, opet referenca na Orvela jer onaj ko je čitao 1984. zna da je to soba za mučenje u Ministarstvu ljubavi u koju se protivnici režima dovode kako bi bili „slomljeni“) i grupa London SS pub rok bend u kome je svirao Mik Džons, Brajan Džejms iz grupe the Damned, Toni Džejms iz Generation X. Ova grupa provokativnog naziva, sama sebi je dala ime kako bi šokirala ljude i time ih zainteresovala za njihov rad, menadžer Berni Rouds je bio protiv toga jer je ukazivalo na zlo SS divizija, ali nije se previše bunio pa im je nabavio iz jednog lokalnog pozorišta uniforme te nacističke vojske, podelio ih njima i rekao da ih obuku i izađu na ulicu da urade svoje promotivne fotografije. U tom trenutku su shvatili zbog čega je njihov menadžer protiv svega toga i odustali su od tog imena. Nedugo potom raspali su se, raspali su se i Stramerovi the 101ers-i pa je iz toga nastala naša omiljena grupa. Bend Clash je prepun zanimljivih anegdota a posebno je zanimljiva kako su se upoznali Mik Džons i Pol Sajmon sa Džoom Stramerom. Stramer je biciklom išao da pokupi svoju socijalnu pomoć jer je bio nezaposlen, a kada se vraćao nakon podizanja novca iza ugla su mu prišli ona druga dvojica sa željom da ga pitaju da svira sa njima u bendu. Stramer je mislio da hoće da ga opljačkaju, pa je bacio na jednog bicikl a drugog je udario po faci, kako je rekao“… prvo sam udario ovog koji mi je delovao slabije.. (a to je bio Mik Džons) a ovaj drugi, za koga sam kasnije saznao da je bio šibadžija, čovek koji je odrastao u crnačkoj zajednici, je počeo da me mlati ali je uz to počeo i da urla – Stani nećemo ti ništa, nego smo hteli da te pitamo da li hoćeš da sviraš sa nama u bendu?

Od kada je Stramer došao u bend, sa svojim ideološkim bekgraudom, rekao je ostalima članovima da će Clash sa njim na vokalu biti nešto sasvim drugo, levičarska gerila koja umesto pušaka ima gitare, hteo je da ih ljudi doživljavaju kao grupu revolucionara i taj imidž je forsirao, želeo je da se iz gitara njegovog sastava ispaljuju rifovi umesto metaka. Tako da je sve ljubavne pesme, koje je Mik Džons napravio u želji da bude rok zvezda, prepravio i napravio ih da budu socijalno angažovane. Na primer pesma I’m So Bored With the U.S.A. je započeta kao I’m so bored with you, u kojoj je Mik Džons hteo da tekstualno osvedoči raskid sa jednom od njegovih devojaka, Stramer je čuo muziku, rekao je da je dobra ali da neće ići sa tim tekstom. U to doba pank muzika je značila nešto, svaki klinac je želeo da sluša tu vrstu muzike tako da je svaka izdavačka kuća želela, ne zbog ideje već zbog profita, da ima jedan pank bend u svojoj ponudi. Nakon frke sa Pistolsima sa izdavačkom kućom EMI, kada je bilo jasno da pank izlazi iz ilegale i postaje mejnstrim, CBS kasnije Soni, je ponudio ugovor grupi Clash koju su ovi prihvatili potpisavši jedan veoma nepovoljan (kao i uvek kada je u pitanju prvi dogovor) i pokvaren ugovor koji se njima u to vreme činio lukrativnim, jer su bili bez prebijene pare. Potpisali su ugovor u kome su se obavezali da će za tu kući izdati čak 10 albuma za 10 godina, misleći da će trajati svo to vreme.

Posle toga je izašao prvi album, snimili su zvuk koji se tada tražio, snimili su prvi album u studiju jednog od njihovih drugara, koji je bio sirov, neobrađen ali je upravo to bilo ono što je tržište tražilo, tako da su nakon tog jednostranog postupka zahtevali da se njihov materija ne snima ponovo u visokobudžetnoj produkciji nego da ostane takav kakav je. Danas ćemo da slušamo fenomenalnu numeru White Riot, sirovu, neobrađenu onakvu kakvu su je i zamislili, sa tog njihovog prvog albuma koji nosi isti naziv kao i sastav the Clash. Nekom drugom prilikom ćemo o tome kako su samofinansirali duplo izdanje njihovog najboljeg albuma (npr. London Calling) kako bi njihova muzika, a pre svega poruka koju su želeli da upute i koja je bila veća od muzike, bila pristupačna onima kojima su se obraćali!

Share