Život prve dame Jugoslavije, ostao je, na izvestan način, pod velom tajne. Ipak, umetnička dela domaćih i stranih autora koja su joj poklonjena i koja je posedovala u ličnoj kolekciji, fotografije iz porodičnih albuma, komadi nameštaja koji su pronađeni u kući u kojoj je Jovanka živela nakon smrti supruga, na Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića 75, jesu svojevrstan muzej sećanja kroz koji se mogu rekonstruisati pojedini detalji iz života i stvoriti slika vremena u kome je Jovanka Broz živela.
Tekst i fotografije: Vladislava Milovanović Milošević
Galerija Matice srpske u saradnji sa Muzejom Jugoslavije, u okviru programskog luka „Heroine” Evropske prestonice kulture priredila je jedinstvenu izložbu „Partizanka i Fragonar: Kolekcija slika Jovanke Broz” koju možete posetiti do 28. avgusta. Na ovoj izložbi moguće je videti 36 dela koja su se tri decenije nalazila u vili u kojoj je Jovanka živela nakon Titove smrti, kao i lični predmeti, fotografije, ali i nekoliko modnih detalja koji nam delimično govore o tome ko je privatno bila jedna od najuticajnijih žena u bivšoj državi. Kada kažemo najuticajnijih, pre svega se misli na činjenicu da su se njenom stilu i istupima u javnosti divile brojne žene.
Od 36 izloženih slika trećina je poklonjena Jovanki Broz sa posvetom napisanom lično njoj (neke od njih su slike „Beograd-Terazije”, „Kosmos”, „Osijek s Drave”, „Portret drugarice Jovanke”, „Voće i cveće”, „Šumadijska jesen”, „Beli anđeo”, „Rad u fabrici”) što govori o tome da je ona kao prva dama, putujući sa suprugom, imala zvaničnu ulogu u protokolu. Iako je najčešće percipirana kao nema pratilja Josipa Broza, Jovanka se sastajala sa pojedinim zvaničnicima, njihovim suprugama, posećivala muzeje, fabrike, ustanove kulture i dečje zaštite. Prilikom posete Fabrici vagona Kraljevo od aktiva žena te fabrike dobila je akvarel kraljevačkog slikara Stevana Arsića Stiva, „Rad u fabrici” iz 1973. godine. Akvarel prikazuje ženu na svom radnom mestu za fabričkom trakom, u radnom mantilu, sa maramom na glavi. Sve ovo ukazuje na to da se ravnopravnost žena ogledala prevashodno u sferi rada i radnih prava. Propagiralo se masovno zapošljavanje žena koje je trebalo da bude jedna od suštinskih potvrda izvojevanih prava. Skoro trećinu izloženih slika čine pejzaži. Bila je okružena pejzažima, najverovatnije kao suvenirima sećanja na mesta na kojima je bila, a na koja više nije mogla da ide. Slika crnogorskog umetnika Vuka Radovića „Sveti Stefan” koja snažnim koloritom obrađuje primorske motive, mogla je Jovanki biti sećanje na pogled iz hotela „Maestral” u Budvi gde je sa Titom dočekala 1973. godinu. Većinu pejzaža radili su jugoslovenski autori, a Jovanka ih je uglavnom dobijala lično, prilikom posete tim mestima, pa se mogu smatrati poklonima. Jedno od takvih umetničkih dela je „Osijek s Drave” Predraga Gola. Sliku „Šumadijska jesen” Jovanka je dobila na poklon prilikom posete fabrici „Crvena zastava” od kolektiva ove fabrike. Impresionistički organizovana slika „Beograd-Terazije”, lično je predata Jovanki na svečanoj proslavi dana Borbe 1969. godine, a autor je slikar i karikaturista Milorad Ćirić koji je bio dugogodišnji saradnik lista Borba. U Jovankinim privatnim odajama takođe su se mogle naći slike sa tipično ženskim temama, kao što je slika „Žene u razgovoru” Vlaha Bukovca, na kojoj mediteransko sunce ulazi kroz prozor i osvetljava žene koje razgovaraju uz kafu.
Od samog Jovankinog stupanja na javnu scenu, uloga koja joj je bila „dodeljena” u javnosti bila je afirmacija prava žena i ženske emancipacije. Bila je model tipične Jugoslovenke opisivane u medijima kao zaposlene žene, domaćice i društvene radnice. Još za vreme Drugog svetskog rata, 1942. godine, osnovan je AFŽ (Antifašistički front žena) kao masovna politička organizacija nastala sa ciljem da okupi i mobiliše žene u borbi protiv okupatora. Josip Broz Tito na Prvoj zemaljskoj konferenciji AFŽ-a rekao je „da ova borba mora doneti ploda i za žene naroda Jugoslavije, da nikada više niko neće moći istrgnuti te skupo plaćene plodove iz njihovih ruku! Za ovu stvar naših žena stajaće naša narodno-oslobodilačka vojska i sve žene koje se nalaze u prvim redovima velike borbe”. Jovankino postojanje prvom drugaricom samo godinu dana pre ukidanja AFŽ povezuje se sa njenim uticajem na emancipaciju žena, kao i činjenicom da je dugo služila kao model generacijama generacijama svojih vršnjakinja, ali i mlađih žena.
Za razliku od Titovih prethodnih žena i partnerki, koje su bile studentkinje, obrazovane partijske aktivistkinje, Jovanka je bila skromnog porekla, navikla na teške poslove, kao i sam Tito, što je svakako moglo da ih poveže sa narodom, građanima većinski odraslim u sličnim uslovima.
Ono što odmah možemo uočiti na portretima Jovanke Broz jeste da je uvek odevena u plavo. U plavoj haljini, jednostavnih linija, prekrštenih ruku u krilu sa belim rukavicama, crvenim karminom na usnama i uredno očešljanom, prepoznatljivom punđom, Jovanka je pozirala nekoliko puta Ljubi Babiću, Vilku Šeferovu, Omeru Mujadžiću i Slavku Šohaju. Na tim portretima ponavlja uvek istu pozu, dok umetnici biraju „zanimljiv” ugao posmatranja: profil ili tri-četvrt profil, kao već dobro poznatu rodno utemeljenu vizuelnu konstrukciju. Takvi ženski portreti poznati su u istoriji umetnosti kao slike moći, jedinstvenosti i (ženske) lepote. O tome šta svi ovi portreti znače za Jovanku možda nam nešto govori kontekst u kojem su neki od njih bili izloženi u Rezidenciji, a potom i u vili u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića. Centralno mesto u prvoj prostoriji nakon ulaznog hola, svojevrsnom predsoblju iz kojeg se ulazi u ostale prostorije u vili, tik iznad kamina, zauzimao je portret drugarice Jovanke Slavka Šohaja. Na ovom portretu Jovanka je prikazana kao gospodarica doma koja sedi dostojanstveno, sva numinozna, kao gest dobrodošlice malobrojnim posetiocima. Zanimljivo je da se iznad televizora, kao najgledanije tačke u dnevnom boravku, nalazio Jovankin portret sa belom pudlicom, rad Božidara Jakca. Istaknuto emotivno mesto u njenom sećanju svakako su imale bele pudlice, a kroz dom bračnog para Broz prošlo ih je ukupno trideset.
Slike koje zauzimaju posebno mesto u Jovankinom životu sigurno su i one koje su se mogle zateći u njenoj spavaćoj sobi. Za Jovanku je pitanje majčinstva bilo vrlo intimno; na decu je gledala sa posebnim osećanjima. Naime, njena privrženost mlađim sestrama Nadi i Zori, ali i Titovim unucima, čini se, nadomešćivala je osećaj majčinstva. Fragonarova „Dobra majka”, francuskog grafičara Nikole de Lonea, za Jovanku je verovatno bila metafora za (ne)proživljeno iskustvo. Ikonografija „srećne majke” je kod Fragonara veoma česta. One su poput ljubavnih susreta između majke i dece, taktilni dokazi njihove jedinstvene i složene veze. Slično poput Žilijet Rekamije (francuske socijalistkinje i salonijerke koja je obeležila revolucionarnu epohu u Francuskoj krajem 18. i početkom 19. veka koja je uz svog uglednog muža postala zvezda i sinonim jedne epohe), Jovanka je svojim javnim angažmanom, ali i pojavnošću predstavljala otelotvorenje jedne nove države, njenih vrednosti i pozicije žene u njoj. I jedna i druga epoha bile su obeležene društvenim i političkim kontradiktornostima. Društveni trijumf madam Rekamije nosio je dašak slobode povezan sa revolucionarnim snovima, ali je žudeo za pređašnjim glamurom. Na sličan način je i Jovanka Broz ilustrovala kontradiktornosti svoje epohe kroz priču o borbenoj partizanki, ali i dami, ženi ratnici, ali i domaćici i o neuobičajenoj glamuroznoj reprezentaciji u socijalističkoj Jugoslaviji. Na izvestan način, Jovanka je sebe videla kao madam Rekamije: „ljubavni zavet” koji je dala Titu značio je odricanje od „dobre majke” (on naime, nije želeo decu), a igra dece (slika „Dečje igre” Miljenka Stančića iznad kreveta) ostala je samo čudan san.
Jovanka Broz bez sumnje bi bila heroina i danas. Otvoreno je iznosila svoje stavove o dvostrukoj opterećenosti žena, pa je tako u intervjuu za zagrebački „Svijet” najavljenom kao „ekskluzivni intervju s Jovankom Broz” zaključila da “…kod nas pomoć u kućanstvu smatra se manje vrijednom poslom. A žene koje pomažu u kućanstvu nemaju zvanje, unatoč tome što je domaćinstvo složeniji posao od posla nekog zanatlije, jer traži više različitih znanja, zahtijeva ekonomiziranje s vremenom i sredstvima”, ističući koliko je za ženu važno da ima vreme za sebe: “da bi svaka žena trebalo da ima dnevno bar dva-tri slobodna sata, bez obzira na to hoće li ih ona provesti u šetnji, posjeti muzeju, čitanju, posvetiti ih vlastitoj njezi ili čemu drugome. Naša žena za to nema mogućnosti. A kod nas nema ni dovoljno razumevanja za to.”
Sve ovo govori nam o tome da je Jovanka jedna od onih „nevidljivih” i pomalo zaboravljenih heroina, a kojih bi trebalo sećati se, a ova izložba sjajna je prilika da otkrijete delić njenog intimnog sveta, umetnost koja je za nju imala emotivnu vrednost, ali prema toj umetnosti, možda i kakva je ličnost ona sama bila. Posebno preporučujem kustoska vođenja kroz ovu postavku koja će biti organizovana sve do kraja trajanja izložbe, do 28. avgusta u Galeriji Matice srpske.
