Ovo se dešava, probudite se ljudi


Da li je roman Sluškinjina priča distopija i spektakularna fikcija ili podsećanje da sve navedeno opet može da nas zadesi?


Margaret Atvud pisala je Sluškinjinu priču i Svedočanstva u veri da se opisano nikada neće ponoviti. Dobro ste pročitali – nikada neće ponoviti. Atvudova je roman pisala inspirisana stvarnim događajima, objedinila ih i stvorila Galad, zloćudnu državu koja se nalazi na prostoru današnje Amerike u kojoj nema svetlosti niti nade za bolje sutra. Život se odvija kao u tunelu na putu ka Kanadi, prvoj demokratskoj državi u blizini.

Uništavanjem nezavisnih medija, mislećeg društva postavljen je temelj za distopijsku teokratsku državu Galad, koja simbolično nalazi na mestu gde je današnja Amerika. Ovde se živi pod vrlo strogim hrišćanskim fundamentalističkim pravilima: muškarci, posebno oni na vlasti, zapovednici, u velikoj su opasnosti jer su im žene neplodne, a žene, ne smeju da čitaju, ne smeju da razgovaraju o politici, ne pitaju se za svoja prava, neposlušne i lezbijke oterane su u logore da čiste radioaktivni otpad, žene visokih zvaničnika slabo napuštaju dom, a nema ni razloga jer su gradovi pusti. Crkva, bolnica, veliki market, vladine zgrade i vojni džipovi na svakom ćošku. Sede u svojim baštama i okopavaju već okopane biljke. Sistem je uređen po ugledu na nacizam, sa odlikama južnoameričke diktature, Staljinovih čistki, agrarnog komunizma Kambodže i Čaušeskuove manične ideje da Rumunija ima duplo više stanovnika dok je on na vlasti.

Život izgleda kao u prostoru ograničenom blokovima Ričarda Sere, površina i svetlost u Galadu su kao na Marsu, sunce se javlja tek kada neka beba dođe na svet. Nema smeha ni razgovora na ulicama među ljudima. Režim se poštuje iznad svega. Po zakonu koji je donet, sve plodne žene biće sluškinje raspoređene po kućama visokih političara i generala kako bi im rađala decu, jer su njihove žene ili oni neplodni. Vladajuća elita prihvata ih kao Pepeljuge, one žive na tavanu kao Ana Frank i njihova jedina funkcija je da rode dete. Seks izgleda veoma čisto, svi su obučeni i ritualno namešteni u mizanscen spavaće sobe: gospodar i sluškinja bez predigre ulaze u odnos, dok je njena glava na stomaku njegove žene. Tako se po verovanju dete sjedinjuje sa majkom koja ga nije rodila.

Postojao je i prethodni život nesrećnih sluškinja. Neke su bile veoma uspešne u nauci, neke su volele žene, a sve su volele slobodu. Sada su dužne da budu reproduktivne robinje, da nasilno rađaju decu neplodnim elitnim porodicama i budu im pokorne u svakom smislu te reči. S druge strane, porodica ima drugačiji pogled na sluškinju. Oni smatraju da je sluškinja uzvišeno zanimanje, da je cenjena i poštovana u domu, da je treba paziti. Ove kontradiktornosti su vidljive u dijalozima, ali nema ih u realnom životu, jer sluškinja ne sme da napravi nijedan slobodan korak van kuće bez nadzora policije.

Margaret Atvud je inspiraciju za roman našla u starozavetnoj priči o Raheli i njenoj sestri Lei koje su se udale za Jakoba. Lea je imala problem sa začećem, a ni Rahel nije uspela da zatrudni. Frustrirana, Rahela je ponudila svoju sluškinju da umesto nje rodi decu. Tako je i bilo.

Vlada distopijske države Galad zove se Sinovi Jakova, pa je analogija sasvim jasna. Otuda sluškinja kao pojam u romanu, ali, sluškinja nije uzgajivačica. Ubrzo po porođaju, ona se nasilno odvaja od svog deteta i odlazi u sledeću porodicu da uradi to isto.

„Blagosloven bio plod. Gospod će ti se otvoriti” način je pozdrava u Galadu. Obavezan je kao heil Hitler u nacističkoj Nemačkoj samo nije toliko vojnički. Više je pokoran i ponizan, sa blago spuštenom glavom. Poreklo možemo da nađemo u Bibliji kao deo blagoslova i poslušnosti. Oni koji poslušaju glas Božji, dobiće blagoslov, a blagoslov je dete, čiji dolazak na svet ne izgleda kao što je to normalno, u prisustvu lekara i medicinske sestre u bolnici. Ovde je porođaj organizovan poput magijskog ritualnog okupljanja žena koje uzvicima pomažu porodilji da lakše podnese bol. Kraljevske porodice u 17. i 18. veku imale su sličan običaj. Dok su muškarci „lebdeli u pozadini”, žene su bile svedoci tog prelepog čina. Marija Antoaneta, ćerka Marije Terezije, umalo zbog toga nije ostala bez daha i umrla jer se previše žena u raskošnim haljinama okupilo da vidi njeno rođenje.

Lezbijke u Galadu imaju sudbinu Jevreja u Trećem rajhu. Progone ih i šalju u koncentracione logore, na polja posuta radioaktivnim otpadom jer je građanski rat tek završen, mada neke teritorije se i dalje osvajaju. Ideja o zatvaranju „nemoralnih” žena i crnkinja datira još od vremena pred početak Prvog svetskog rata. Pravljene su tamnice za prostitutke, lezbijke i crnkinje da ne bi polno prenosile bolesti američkim vojnicima sve pod opravdanjem nacionalne i vojne bezbednosti.

Dosetila se Margaret Atvud i Ronalda Regana. Kao hrišćanski-konzervativac on je svojevremeno predložio je da se promeni ustav i da molitva u školi bude obavezna svakog dana. Priklanjao se organizacijama koje su zastrašivale žene da vrše abortus što je usko povezano sa izmišljenim Galadom gde se abortus kažnjava vešanjem, a molitva izgovara i po nekoliko puta na dan. Dosetila se i  Dekreta u Rumuniji o zabrani abortusa iz 1967. godine, potom i jedne fundamentalističke hrišćanske grupe iz Nju Džerzija koja je nazivala žene sluškinjama, još od 1975. godine (ova grupa inspirisala je naziv sluškinja), vremena kada su afro-amerikancima belci davali druga imena jer nisu podnosili njihova, vremena aparthejda u Južnoafričkoj republici, Lige za dobrobit koja je u Americi 1958. godine procenjivala da neka deca indijanskih porodica ne žive po „američkim standardima” pa su ih davali belcima na usvajanje. Svi ovi istorijski detalji pažljivo su skrivani u udžbenicima pa nam Sluškinjina priča inspirisana stvarnim nepravdama i zlom izgleda nemogućnom i hiperrealnom, a možda neke njene delove živimo, da toga nismo ni svesni.

fotografije: HBO pressroom

Share