Četrnaestog septembra u Beograd se doselio Oktobarski salon pod nazivom „Čudo kakofonije”. U pitanju je manifestacija koju je grad Beograd osnovao davne 1960. godine, pokriva oblast savremene vizuelne umetnosti i organizuje se bijenalno (svake druge godine). Ove godine 72 umetnika iz celog sveta izložili su svoje radove koji su se izdvajali izuzetnom raznolikošću savremene umetničke produkcije. Uprkos različitim stilovima, formi, temama, jedna zajednička stvar Oktobarskog salona bila je originalnost.
Pet galerijskih prostora u Beogradu, bilo je ispunjeno instalacijama, performansima, slikama i neobičnim umetničkim prikazima koji su izazivali burne reakcije, kritike, menjali svest i uticali na emocije posmatrača. Od prvog do poslednjeg dana salona najviše vremena provodila sam u Muzeju grada Beograda i čini mi se da sam se podjednako radovala svakom susretu otkrivajući iznova nešto novo i zanimljivo. Teško bi bilo precizirati šta me je impresioniralo, nadahnulo, šta me iznenadilo. Sve više sam počela da razmišljam o umetnosti u novim vremenima, čemu ona služi i kakva bi trebala da bude?
Kao odgovor na moja pitanja pojavila se KCB Artedu radionica na čelu sa Anom Nedeljković. Cilj je bio da istražujemo izložbu, pričamo o radovima, fotografišemo, a zatim razvijamo koncept za svoj umetnički rad koji će biti izložen 15. novembra u Kulturnom centru Beograda. Tako je krenulo naše upoznavanje kao i formiranje izvesnih privrženosti ka određenim umetnicima i njihovim delima. Što smo više informacija dobijali, više smo se udubljivali u istraživanje i razumevanje savremene umetnosti. Kao glavnu sponu svih pet lokacija izdvojila bih zvezdu Oktobarskog salona, Joko Ono, avangardnu umetnicu koja je svojim instalacijama uključila sve nas u ovaj veliki projekat, bilo da ste se opredelili za „drvo života”, „poruku upućenu majci” ili ste možda pokušavali da napravite svoje remek delo od porculanskih delića vi ste bili učesnik projekta koji podseća na to da je lepota u nesavršenosti, u kome je kontemplativni akt lepljenja i popravljanja suđa simbolizovao popravljanje sveta.
Ivana Bašić nas je šokirala zatočenim telima, gustim i ograničenim prostorom.
Vuk Ćuk je prikazao prelazak iz analognog u digitalni svet slike, Maja Đorđević nas je vratila u detinjstvo koristeći paint kao inicijalnu platformu. Ozbolt, jedan od mojih favorita, preneo nas je u dramatični pejzaž džungle figurama koje su odlivene u smoli, raznobojne i okrenute tako da gledaju u novi svet. Bilo je tu još izuzetnih radova, mladih umetnika hrabrih ideja, pa moram pomenuti Urbana Celvegera, Brajana Melgora, Era, Olafura ELiasona, bilo je i video prikaza Vadima Fiškina, Agnješke Polske, Žan Žaka Lebela… Toliko toga na jednom prostoru u kojem nije imalo smisla tražiti najboljeg jer je svako na svoj način bio upravo takav.
Nedaleko od Muzeja u galeriji SANU dočekao nas je Veličković, Tom Saks, Takaši Murakami, Helen Marten, Lari Bel i mnogi drugi koji su oplemenili ovaj prostor svojim radovima. Moram vam otkriti da obilaskom ovako značajnih izložbi uvek fotografišem po delić od svakog rada (retko u celini) kako bih kasnije mogla da sklopim celu sliku u glavi i ne puštam je iz sećanja. Ako je nekim čudom zaboravim, imam slobodu da maštam, igram se, nadograđujem i kreiram neko svoje delo u mislima.
Iz galerije Remont bih istakla rad U sobi je dvoje pobednika ovogodišnjega Oktobarskog salona umetničkog para Eve Kotjatkove i Dominika Langa (Češka). Iz Kulturnog centra Beograda fotografije Emilije Gajić, a iz izložbenog prostora U10, magičnu baštu Oktobarakog salona Sumaški Sing.
Tokom šest nedelja preko 40.000 posetilaca iz celog sveta kružilo je ovim prostorima. Oko osamdeset radova iz kolekcije proglašeno je za kulturno dobro, a pobednici će tokom 2020. godine imati priliku da svoje samostalne stvaralačke opuse izlože u Likovnoj galeriji i Galeriji „Podrum”. Do tada nam preostaje da sumiramo utiske, pratimo rad odabranih umetnika i ne prestajemo da tražimo odgovor na pitanje kako videti umetnost danas? Kao vid komunikacije koji treba da prenese sadašnji trenutak, potrebu za stvaranjem, pomoć da se izađe iz ustaljenog sistema razmišljanja, pokretač kolektivnih emocija, čuvara istorije od zaborava, beležnika onoga što drugi ne vide ili kao bunt protiv civilizacije, koji će navesti pojedinca da dela, ne samo da posmatra i čeka na promene.
Poruka koju bih ostavila za kraj da ne zatvorim temu Oktobarskog salona bila bi od Lari Bel: „Sve je eksperiment, pouka, dokaz istrage, ništa manje i ništa više od toga.”
